| Za šaku evra |
 |
 |
 |
| Napisao SM/SJ |
 Kao što svaki kantri pevač mašta o Nešvilu, glumac o Holivudu, žongler o Vargasu, trubač o Guči, DJ o Dance Areni, a pevaljka o svadbi u Švici, tako i svaki ulični svirač sanja o angažmanu na vekovnoj kaldrmi  U želji da tokom leta namaknu koji evro više, u nadi da će im fiskalna 2010. biti za nijansu lakša, prekaljena pankburaška banda, Zbogom Brus Li, upriličila je stacionarnu svetsku turneju pod geslom „Narodna nošnja – legalna prošnja 2009“. Ugovor sa PGP-om, te učešće na Beoviziji, nisu bili dovoljni za puku egzistenciju, te su ravničarski zabavljači, sreću potražili preko Jadranske bare. U nastavku sledi: ZBL na privremenom radu u inostranstvu na Ferrara Busker festivalu, najvećem svetskom samitu uličnih zabavljača ove godine. (Za one koji ne znaju: basker = ulični performer; pankburizam = revolucionarni muzički pravac, interakcija panka i tamburice, izum ZBL-a.)Tokom deset dana, festival u Ferari posetilo je skoro milion turista koji su videli više od hiljadu umetnika, prevashodno muzičara, kao i majstore svih drugih uličnih umetnosti: klovnove, mađioničare, plesače, pantomimičare, džeparoše i ostale dobroćudne čudake. Ta priča razvija se već 22 godine i provereno je najstarija i najveća manifestacija ovog tipa na svetu. I ova ideja rodila se ex-nihilo. Grupa entuzijasta uspela je da ubedi gradske čelnike prelepe Ferare da porade na atraktivnosti gradića, populacije nešto veće od sto hiljada duša, vekovima u senci poznatijih centara kao što su Venecija, Bolonja, Modena i Firenca. Drevna kaldrma starog gradskog jezgra, srednjevekovna tvrđava, prelepa renesansna katedrala, mreža velikih trgova povezana mnoštvom uskih, mistično krivudavih uličica, savršena je scenografija za ulični performans. U svom dvadeset drugom izdanju, festival u Ferari izrastao je u monstruma koji privlači ceo svet, tako da je statična svetska turneja sasvim moguća, jer bend je na ulici, a bukvalno ceo svet prolazi pored njega. Zahvaljujući odličnoj saradnji Centra za kulturnu animaciju, novosadskog (IFUS-a) i ferarskog festivala uličnih umetnika, Zbogom Brus Li su već treća banda muzičara iz Vojvodine koja, nakon uspeha na IFUS-u, nastupa na prestižnoj manifestaciji najvišeg svetskog ranga. Prethodnicu su utvrdili klasični tamburaški orkestar Ravnica (2007.) i gudački kvartet Studio Eklektik (2008.).  Kao što svaki kantri pevač mašta o Nešvilu, glumac o Holivudu, žongler o Vargasu, trubač o Guči, DJ o Dance Areni, a pevaljka o svadbi u Švici, tako i svaki ulični svirač sanja o angažmanu na vekovnoj kaldrmi Ferare.- Posao uličnog svirača, posao je kao i svaki drugi. Pun je malih tajni, nepisanih zakona, s jakom konkurencijom, a sem muzičke, zahteva i izvanrednu PR veštinu. Kada publika vidi sastav iz Srbije u nečemu što liči na narodnu nošnju, normalno je da očekuju neku vrstu narodne muzike. Shodno tome, sve naše starogradske obrade su jako dobro prolazile, kao i vesele brže numere, gde tamburica dominira. Iz dana u dan smo prekrajali i prilagođavali repertoar, ne bi li nam kofer bio puniji novčićima od 10, 20, ili 50 centi, te nešto težim kovanicama od jednog, ili dva evra, u najboljem slučaju papira na kojima piše 5 € - priča glasnogovornik ekspedicije, Slavko Matić - Vijetnamac, vokalni solista. Dosta vremena se izgubilo na prilagođavanje novonastalim uslovima. Ko hoće struju, mora da koristi akumulator, agregat je ekološki neprihvatljiv. A valjalo je provaliti i komunikacione kanale sa internacionalnom publikom koja se menja iz dana u dan, ali i iz sata u sat. Za nekog ko dolazi iz zemlje koja se saginjat’ neće, frontmen Matić je teško prihvatao da što češće, s poniznim izrazom lica i ispruženim šeširom, vabi publiku da napuni kasu benda. Shodno tome, pristupili su i procesu instant naturalizacije. Pa su recimo, pesmu Niko kao ja, pevali kao Nessuno come me, Život je lep, je bio La Vita e Bella, Nikad nemoj plakati zbog ljubavi - Mai piangere per amore. Sve ukupno, nije bilo loše. Multukulturni spektakl pleni, sudar kultura samo na prvi pogled deluje humano, slatko. Šarena menažerija, u najpozitivnijem smislu, folk Nemaca, sving Holanđana, rege Mađara, rokabili Španaca, gajde Hrvata, kantri Amerikanaca, klasik Poljaka, trans Mongola, gitar Brazilaca, tango Argentinaca... svi na istom zadatku i svi u istom hotelu. Ovo poslednje je suvu koru pečalbarskog hleba učinilo za nijansu gorčom. - Nije bio toliki problem što se ni najveći tezgaroši u branši ne mogu pohvaliti gušćim rasporedom. Za deset dana svirali smo sedamnaest koncerata. Međutim, problem su upravo hotelski after partiji, koje, ni uz najbolju volju, niste u stanju da eskivirate. Retka je prilika da na jednom mestu ćaskate, pijuckate i sviruckate sa toliko zanimljivih, a različitih muzikantskih frikova. Svaki put kad se probudite, osećate se kao da vas je pregazio parni valjak, a čeka vas naporan dan, sa jednom, dve, ili čak tri svirke.  - Jedan nepredviđeni večernji roštilj, šestog dana festivala, učinio je da neobično zablistamo na nastupima sledećeg dana - sa suzom u oku priseća se Vijetnamac, autohtoni Vojvođanski mesožder. Bilo je teško. Nakon ručka odmah se izlazi na teren. Na kolicima a la Mega Market, transportuju opremu na zadatu lokaciju. Instrumenti teški, a kaldrma intenzivno neljubazna prema točkićima. Od same lokacije najviše zavisi broj posetilaca i entuzijazam benda. Zagrevanje, uz ritualno jedenje sladoleda. Nakon tog prvog, jednoipočasovnog koncerta, odlazi se na zasluženu večeru u okupljalište zvano Basker Haus, a potom na sledeću noćnu svirku, po pravilu bolje posećenu. - U ponoć se pakujemo i nosimo opremu nazad u bazu, istim putem. Oko jedan ujutro smo u Basker Hausu, gde svako veče svira jedan od VIP bendova. Nastup tamo nije obavezan, ali odbiti poziv predstavlja sramotu, pa je to dobra prilika da vidiš gotovo svakog od svojih hotelskih suseda na delu. Ulaz je slobodan i mnoštvo, pretežno mlađe publike, seli se sa ispražnjenih ulica u Haus. Ne možeš da odoliš, da ne ostaneš makar malo, pa još samo malo i onda još sasvim malo... U tri ujutro, posle fajronta, željan sna, odlaziš u hotel, gde te na terasi čekaju kolege ulični svirači, sa već naštimanim instrumentima, neotvorenim bocama i hotelski sešn može da počne. Negde oko pet ujutro, uz ogromnu snagu volje, naglo ustaješ i - ne osvrćući se - odlaziš u svoju sobu. Ako ti to ne uspe iz prve, ostaješ do 7-8 sati, dok svi ne odu. I tako deset dana – umorno će Matić.
|
