| Motorima kroz Peru, Boliviju i Čile |
 |
 |
 |
| Napisao Jelena Jovanović, Foto: privatna arhiva Aleksandra Avrameskua i Borivoja Vlaisavljevića |
|
 Za 35 dana, ostavili su 6.000 kilometara iza sebe, krenuvši od Lime, glavnog grada Perua, preko najviše prestonice na svetu, La Paza u Boliviji (4.000 metara), do poslednje stanice – Santjaga u Čileu.Sve su herojski izdržali. Te silne kilometre pregažene, u najvećem delu, na visinskoj razdaljini od tri do četiri hiljade metara. Pokorili su pustinje, nadvisili vrhove gromadnih Anda, ukrotili snažni Pacifik, preživeli čuveni ”put smrti”, pobedili visinsku bolest, skeptične prijatelje... Pobedili sebe. I tek sada, iz perspektive premotavanja filmova u glavi, shvataju da su prvi srpski bajkeri, koji su se sa svojim dvotočkašima popeli na neverovatnih 4.528 metara. O ovakvom putovanju Sale i Buca, inače poznati vršački bajkeri i osnivači najstarijeg Moto – kluba u Srbiji ”Gedeon Alfa”, maštali su od detinjstva. Godinama su u novinama, almanasima, kasnije na internetu, prikupljali materijal o ovim zemljama, a gotovo dve decenije kasnije, na predlog Vrščanina Milana Medakovića, koji dugo živi i radi u Kočabambi, u Boliviji, odlučili da motorima odu kod njega u posetu. Eto, tako su kilometri počeli da se odmotavaju... Na put su prvo otišli motori. Deset dana pre poletanja avionom za Južnu Ameriku, Sale je delimično rasklopio svoju YAMAHA XT 600E iz 1992. godine, a Buca 27 godina staru Hondu CB 400N, spakovali ih u tzv. kontejnere i avionom, iz Beča preko Majamija, poslali za Limu. Znali su da će imati poteškoća oko njihovog preuzimanja, ali pomoć su dobili od, sada bivšeg, ambasadora Srbije u glavnom gradu Perua, Gorana Mešića, koji im je na tri dana otvorio i vrata svoje rezidencije.  - Preuzeti motore na carini, poslate iz Srbije, i to u gradu od 8,5 miliona stanovnika, trajalo bi najmanje nedelju dana, uz velike troškove. Ali, ambasador Mešić nam je pomogao da sve to rešimo za dva dana, što nam je omogućilo da ubrzano sednemo na motore i krenemo na jug – prepričava Vlaisavljević.Prvi izazov čekao ih je već po izlasku iz Lime. Priključili su se na čuveni autoput Panamerikana, koji povezuje Severnu Ameriku sa najjužnijim delom Južne Amerike i, odvozali prvih 440 kilometara kroz pustinju Naska. Posle samo dva sata vožnje, Buca je ”pokupio” ekser, ali to je bio i jedini problem koji su imali sa motorima tokom putovanja. Kratko su se zaustavili kod metalnog tornja Mirador, sa kojeg se vide tri najbliže figure, čuvenih Naska linija – gušter, ruka i drvo. Tih crteža, za koje neki smatraju da su ih u pesku neizbrisivo urezali vanzemaljci, ima više od deset, na površini od 500 kvadratnih kilometara. Najbolji pogled je iz aviona. - Velika je privilegija za motociklistu da vozi ovim putevima. Panamerikana vijuga između moćnog Pacifika, sa desne strane i, zastrašujuće pustinje sa leve. Tako je nekih dvestotinak kilometara, a onda zađe u srce palpe, gde je sve, koliko pogled doseže, boje bele kafe i bez znakova života, osim oskudnog rastinja, naravno. Čak su u jednom delu bagerom uklanjali pesak sa puta, koji je nanosio snažni vetar sa okeana - prepričava Avramesku, inače snimatelj RTS-a u vršačkom dopisništvu, koji je svaki delić krajputaške prirode zabeležio kamerom. Već drugog dana dovezli su se do Arekipe, drugog po veličini grada u Peruu, na 2.350 metara. Tu je, kažu, počela da ih hvata vrtoglavica, mučnina i pritisak u glavi – simptomi visinske bolesti. Čak su i motori otežano disali. Preko 3.500 metara, maksimalna brzina koju su razvijali, bila je tankih 80 kilometara na sat i to na ravnim delovima puta. Na usponima do 50. Ali, nisu imali vremena da se adaptiraju. Grabili su kilometre u visinu i za svega 20 sati, sa nulte pozicije u odnosu na nivo mora, popeli se do srpskog bajkerskog rekorda – prevoja Kruzero Alto, na 4.528 metara. - Kada smo stali, par kilometara pre prevoja, jer smo bukvalno počeli da dremamo na motorima, nisam smeo da se sagnem od pritiska u glavi. Rukavice, koje su mi pale na put, podigao sam iz čučećeg položaja, držeći glavu uspravno. I disanje nam je bilo otežano do te mere, da nam je normalan govor predstavljao dodatni napor – priseća se Buca. – To veče nismo iskoristili za razgledanje, već smo prespavali, a kapsule su nam donekle rešile problem sa visinom. -  Sutradan, vožnja do Kuska (3.326 mnv), najstarijeg stalno naseljenog mesta u Južnoj Americi, bila je prijatna. Tu su pravili jednodnevnu pauzu, kako bi obišli čuveni izgubljeni grad civilizacije Inka, Maču Pikču. A onda, na raskrsnici moćnih Anda i peruanskog vetrovitog Altiplana, uz obode najvišeg plovnog jezera na svetu, Titikaka (3.800 mnv), ušli su u Boliviju. Na granici nije bilo nikakvih problema, iako su tamošnji carinici prvi put videli srpski pasoš. Ali, posle pređenih desetak kilometara, policija ih je vratila na carinu po ”neki” dokument koji nisu imali. Tada su shvatili da je ”čuđenje” njihovih carinika imalo osnovu, jer u spisku zemalja u kompjuteru nisu imali Srbiju. A Surinam jesu?! Srećom, sve je rešeno za dva sata. U La Pazu ih je dočekala Žana Petković de Rodrigez, počasni konzul Srbije u Boliviji. Odatle su, ranom zorom, krenuli ka najekstremnijoj etapi putovanja – čuvenom ”putu smrti”, putu, koji je usečen u litice, i koji se u razmaku od samo šezdesetak kilometara sa 4.700 spušta na 1.800 metara. Put, koji je do 2006. godine bio jedina saobraćajnica koja povezuje La Paz i Koroiko. - To je bio jedini dan kada nas je uhvatila kiša, ali smo sa puno adrenalina prelazili klizav, uzak put prekriven šljunkom. Možda je i bolje što nam je magla onemogućila da vidimo strmu provaliju, duboku preko 600 metara, koja je odnela mnogo ljudskih života. U svakom slučaju, tog dana smo prevezli najluđih 200 kilometara u životu – kaže Avramesku, a Buca dodaje da je veliko uzbuđenje biti na mestu gde se susreću amazonska džungla i snegom prekriveni vrhovi Anda. U ovim predelima tropsko voće, koka, kafa i duvan sami bujaju, a jak miris koke omamljuje. Po povratku u La Paz, novim putem, koji je, kažu, projektovao i izgradnju vodio neki Crnogorac, otišli su na moto susret. Nekoliko Čileanaca smatralo je da su došli ”iz daleka”, ali su VŠ tablice, verovatno, postavile ”daljinski rekord” ovog skupa. Desetog dana, posle etapno pređenih 400 kilometara, stigli su i u Kočabambu, najživlji grad Bolivije, kojim dominira statua ”Kristo de la Konkordija”, koja je, inače, za neki metar viša od čuvenog ”Krista Redentora” u Rio de Ženeiru. Pet dana u gostima kod Milana Medakovića i njegove supruge, Bolivijke po imenu Zorka, koja vodi poreklo sa Korčule, bilo im je dovoljno da napune baterije i krenu dalje na jug. U Čile su ušli kroz prirodni rezervat Luaka, u kojem slobodno plivaju flamingosi, a onda, kroz najsuvlju pustinju na svetu, Atakamu, posle 2.200 kilometara, stigli do Santjaga. - Vožnja kroz Atakamu je bila izazovna. Rezerve vode smo uzimali na svakih 400-500 kilometara, čim naiđemo na naseljeno mesto ili baraku sa osveženjem, a grlo nam je često bilo suvo. Ali, priroda je fascinantna. Ponegde je pesak fin kao puder. Sve je u oker nijansama, a kada se na parkingu ugasi motor, ako nema vetra, vlada apsolutna tišina, usred dana. Konstantno smo vozili brzinom 100 kilometara na sat, kako ne bismo pregrejali gume. Moja stara Honda, sve to vreme disala je na škrge. Naravno, zadržala je svoju poslovičnu pouzdanost, ali sa snagom kao kod motora od 125 kubika – kaže Buca. Za svih 6.000 pređenih kilometara, nisu videli ni jednog bajkera, osim gradskih vozača. Tek su u blizini Santjaga sreli grupu starijih motociklista iz Čilea, sa kojima su razmenili iskustva, na Bucinom lošijem španskom. U glavnom gradu najrazvijenije južnoameričke države, koji se ni malo ne razlikuje od američkih metropola, ostavili su svoje dvotočkaše na zaslužen odmor. U režiji Antonia Martinca, prijatelja zajedničkog poznanika iz Vršca, proveli su još pet mirnih dana. Problem je, naravno, predstavljao samo prevoz motora u Srbiju. Posle nekoliko pokušaja, počasni konzul Srbije u Čileu, Damir Solar, pronašao je majstora koji im je za kratko vreme napravio sanduke za transport, pa su motori na vreme ukrcani na brod, a potom u avion, ali ih je na minhenskom aerodromu čekalo neprijatno iznenađenje. Problem je nastao oko viza, jer su morali sa jednog, da pređu na drugi aerodrom. Posle par sati pritvora, odleteli su u Zagreb, ali sa pečatom zabrane ulaska u Nemačku na godinu dana. - Pred put, mnogi prijatelji su se plašili da ćemo imati problema sa drumskim piratima u ”banana” zemljama Južne Amerike, ali nismo imali ni blizu incidentan problem. Peruanci, Bolivijci i Čileanci su izuzetno prijatan i gostoljubiv narod, i ni jednog trenutka se nisam osećao kao stranac. Čak nismo imali problema ni oko motora, jer su nam u svim hostelima dozvoljavali da ih parkiramo u holu kod recepcije ili nekom hodniku. Ali, zato su se naši Evropljani potrudili da se kući ne vratimo sa svežim utiscima koje smo sakupljali 35 dana, već sa idejom kako da rešimo ovaj problem, nastao, ne našom krivicom. I imalo bi tu još dosta toga da se kaže i prepriča, što će cela Srbija imati priliku da vidi kada Avramesku izmontira tri polusatne emisije, koje će biti emitovane na RTS-u. Vlaisavljević će uskoro publikovati bajkerski dnevnik sa ”Puta u Kočabambu”, puta kojeg ne bi bilo, da iza njih nije stala Opština Vršac, kao pokrovitelj i brojni sponzori. n
|
