Sva naša saznanja o zdravom voću i povrću, vekovima su počivala na čuvenom testu „prskano-neprskano“. Ako je nešto neprskano, jedi ga do mile volje. Ni prati ga ne moraš. A zapravo ta nam teorija i nije bila bog zna šta. Čak i da po bašti nismo stavljali nikakve „špecije“, šta je sa zemljom, vodom, đubrivom? Onda su, negde devedesetih krenule u nas priče o nekom čudesnom povrću koje kao da je raslo u alhemičarskoj bašti velikog Merlina. Lekovito, prepuno raznih, skoro pa mističnih svojstava. Daikon repa, urad pasulj, velika crvena rotkva ... na krilima makrobiotičkih i raznih drugh kuvarica, ušli su u naše živote. Jedini problem – sav taj zeleniš, rastao je negde daleko, daleko od nas. A preko granice nam tih godina nije mogao preći ni benzin, a kamoli povrće. U prvim prodavnicama zdrave hrane u nas, tragovi ovog izobilja mogli su se pronaći tek upakovani u šarene pilule. A to nije to! Sve dok jednog dana, na novosadskoj Ribljoj i Limanskoj pijaci nisu osvanule – tezge porodice Vozar. Od tog momenta više ništa nije bilo kao pre.
Čovek od kojeg je sve počelo, Andrija Vozar, u sve ovo ušao je gotovo slučajno. Ili on misli da je bilo slučajno, a sudbina ga je, zapravo, odavno odabrala baš za ovaj posao. Ipak, Andrija u šali kaže, da nije bilo Slobodana Miloševića, danas ne bi bilo ni njegovog čuvenog špicastog kupusa. Jer da nije Slobe, on bi i dalje radio kao poslovođa u Stoteksu. Taj posao je ionako voleo. A i dobro mu je išao. No, u doba jeftine, a ispostaviće se, veoma skupe nacionalističke euforije, Andrija je procenio da mu je mnogo pametnije da ne mrda iz svog Kisača i da se posveti hobiju, kojim je do tada samo prekraćivao vreme. Srećom, Andrija je od početka znao jedno: da bi uspeo, moraš biti posvećen svom poslu i – moraš biti drugačiji. Već 20 godina Andrija Vozar je i jedno i drugo. Radi 364 dana u godini (kaže da 1. januara voli da odmori) i – uvek je drugačiji od bilo koga. Podatak koji vas ostavlja bez daha glasi ovako: domaćinstvo Vozar gaji 140 vrsta povrća! Salata je preko 80 vrsta, a ostalog zeleniša oko 60. I tu nije kraj. Već sledeće godine zasadiće „kivano“, povrće koje raste u Bocvani, a Vozar se kune: „Ima da raste i u Srbiji“! I to, na organski način.
O famoznoj organskoj proizvodnji u Srbiji se mnogo više priča, nego što se zaista radi. U čitavoj Vojvodini postoje samo dva velika proizvođača, familije Mamužić iz Ljutova pored Subotice i naravno, Vozari iz Kisača. Zato nam se, na primer, događa da na našim pijacama po pravilu možemo kupiti jedino bundevu „sremčicu“, onu svetlu sa žutim mesom. A u svetu zapravo postoji preko 700 vrsta bundeva, od kojih je većina znatno bolja i zdravija od one na koju smo navikli. Vozari su nam zato doneli i hokaido bundevu (najcenjeniju na svetu). Kažu da su stanovnici ovog velikog japanskog ostrva preživeli radijaciju isključivo nju jedući), i argentu (najslađu od svih bundeva), i vionu, i ... A sve to košta. Živog rada mnogo, a do prvih para moraš (po zakonu) da čekaš tri godine. Andrijin sin Vlada, otkriva nam osnovne zamke ovog posla:
- Da biste imali sertifikovanu organsku proizvodnju, morate tri godine da pripremate zemlju. Ona mora biti propisno udaljena od puta i mora imati „tampon zonu“ u odnosu na komšiju, baš kao što je mi imamo na naše dve njive - kaže Vlada. – E sada, na takvu zemlju morate baciti organsko seme,  koje kasnije možete zalivati samo atestiranom vodom, najbolje iz, za tu priliku iskopanih dubokih bunara. Dok biljka raste, svo održavanje se praktično svodi na motiku. Nama u sezoni, svakog dana više od 20 žena, okopava povrće od jutra do mraka. Čak i đubrivo mora biti organsko. Nas spasava to što u blizini imamo 3 farme koza, koje mi čistimo, pa to gnojivo bacamo na njivu.-
Posledice su više nego očigledne. Većina paradajza kojeg nalazimo na pijacama i tržnim centrima, uzgojena je na staklenoj vuni. U nju se postavi rasad koji se posle zaliva kapaljkama koje biljci daju sve što joj je potrebno. Pazite – paradajz, ogroman, jedar ko devojka na vašaru, sjajan, a nikada nije ni video zemlju! U Evropi, takav paradajz rađa 60 kilograma po korenu. Kod nas 50. Organski gajen paradajz kod Vozara rađa – kilu i po! Pa vi sada vidite, šta je tu zdravo, a šta se više isplati. Čika Andrija, umesto nas, izvodi računicu:
- Analize i kontrole zemlje i povrća, godišnje nas koštaju 5.000 evra. Pa onda radnici. Nadnica je 160 dinara na sat. Oni najbolji dobiju 200. Naši nadničari mogu na motici mesečno da zarade preko 40.000 dinara. Zato uvek imamo spisak od bar 50 ljudi koji bi hteli da rade kod nas. Sledeća važna stavka je zalivanje, koje nas u sezoni bez kiše (kakva je bila ova) košta oko 200 evra dnevno. Sve u svemu, održavanje sistema organske proizvodnje, od njive do pijace, košta 1.000 evra na dan - otkriva Andrija. – Na sreću, radimo na dve pijace u Novom Sadu, u mreži smo Univereksporta, naše povrće se može kupiti na 3 mesta u Beogradu, stalno smo na sajmovima i izložbama. Velik kapital je u opticaju u oba smera, ali konačna zarada ipak nije velika, s obzirom na to koliko je znanja, truda i ulaganja potrebno da bi se posao održavao i širio. Verovatno se zato u čitavoj Srbiji organskom proizvodnjom bavi svega nekoliko ljudi - zaključuje Vozar.
Nas su u njegovom domaćin­stvu impresionirale dve stvari. Jedna je neverovatno složna i uigrana podela uloga u samoj porodici. Vlada je stručnjak za prodaju i održavanje mašina. Drugi sin Miroslav za proizvodnju. Andrija vodi papire. Supruga Zuzana kontroliše sve ostalo. Kao vojska. U svakom trenutku pored njih je bar još desetoro angažovanih radnika. U sezoni, rekosmo, i mnogo više. Sve pod konac. I još nešto – Vozarima je uvek bilo jasno da bez vizije nema napretka. Recimo, ova porodica iz Kisača gaji biljku fizalis na jutro i po. Jedina u Evropi! Ova biljka, koja liči na lampion, poreklom je iz Kolumbije i mnogo je zdravija od grožđa. Ide kao alva. Ali, niko osim njih, u celoj Evropi, nije imao hrabrosti da se upusti u njenu plantažnu proizvodnju. Ili recimo, kakva je hrabrost potrebna da gajiš preko 80 vrsta salata? I to u Srbiji, gde se salata još uvek opisuje kao „ono nešto u tanjiru nakraj stola, što ide uz pečenje“. Kod Vozara ćete u svakom trenutku naći i kristalku (mnogi je zovu „ledena“ salata, jer se u prvo vreme iz Kalifornije dovozila u Evropi na velikim ledenim blokovima, da bi sačuvala svežinu), i lolo roso, lolo grin, endiviju ... Nije onda čudno da im preko cele godine, u goste dolaze stručnjaci za organski gajeno povrće iz celog sveta. Fantastično zvuči podatak da im je nedavno Ministarstvo poljoprivrede Španije poslalo – 20 svojih stručnjaka na obuku. Ej, Španci šalju ljude na obuku u Kisač! Kod našeg Andrije, koji bi, da mu nije bilo Slobe, i dalje radio u Stoteksu.
I za kraj, ne bojte se da ćete na novosadskoj Ribljoj i Limanskoj pijaci proći pored tezge porodice Vozar, a da je nećete primetiti. Hoćete sigurno. Upravo, jedna od glavnih „zapovesti“ organske proizvodnje jeste, da pijačna tezga mora biti lepa i šarena kao dečija slikovnica. Njihova je čak takva da je naterala i ostale da se potrude i bar malo je imitiraju. Jer, slaganje tezge je ozbiljna nauka. U svetu izlagači odlaze na kurseve i seminare gde se uče ovoj veštini. Kod Vozara ćete tako videti da je kupus uvek poslagan u svojevrsnoj ravnoteži. Levo, ukraj tezge, nalazi se ukrasni kupus. On je najlepši, a baš u tu stranu najpre padne pogled kupca koji voli da razgleda pre nego što odabere. U sredini je uvek kupus sarmaš. Njega biraju praktični ljudi, bez mnogo filozofiranja. Takvi ne gledaju levo-desno, pa je sarmaš uvek u centru. Konačno, u desnom uglu tezge je kineski kupus. On je za one koji vole da eksperimentišu, ali ne preteruju. Čitava ljudska psihologija na parčetu tezge! Sve to treba znati. Zato Vlada preko zime, skida radno i oblači civilno odelo, pa pravac na seminare. Čuj – gajiš 140 vrsta povrća, a da ne znaš kako da ga poređaš!
I sad, neko će reći: „Pa kada se ovi ljudi uopšte odmaraju“? Vlada nam otkriva tajnu:
- Prvog ponedeljka u januaru. Tada koljemo. Prošlog januara uredili smo 5 krmača, koje su prosečno imale po 300 kila. E tada se opustimo. Ostatak godine opuštamo se uz kulen.-
A samo da znate, u Evropi postoji i organski gajena stoka! Kod nas se tim poslom još uvek niko ne bavi. Ako ova proizvodnja u nas ipak krene – šta mislite ko će početi prvi?