| Između gasa i poljoprivrede |
 |
 |
 |
| Napisao Živan Lazić, Foto: Arhiva VM |
P  Kada je pre tri godine konzorcijum srpskog i dva litvanska trgovca đubrivima, za 13 miliona evra, kupio 32 odsto vlasništva HIP Azotare, a investicijama je bilo predviđeno da dalje uvećava udeo, 80 od ukupno 115 miliona evra duga, preinačeno je u uslovni otpust, koji sada niko i ne spominje. Ovih dana, država opet restruktuira nekad vodećeg proizvođača đubriva, konvertujući 65 miliona državnih potraživanja u vlasništvo, dok 35 bankarskih reprogramira na četiri godine, garantuje za 50 miliona investicionih kredita, obezbeđuje 24 miliona evra za obrtni kapital. Program je sačinio Ces Mekon.Druga državna potpora u kratkom razmaku mogla bi biti i poslednja; u slučaju novog kiksa, bilo bi teško objasniti da je Azotara dobra firma, sa ulogom u razmahu srpske poljoprivrede, uz prehrambenu industriju, jedine grane koja ostvaruje suficit u inorazmeni. Naime, pravilnom upotrebom đubriva prinos useva se uvećava za 30 odsto, pa obnovu pančevačke azotare država predstavlja kao, povoljnom ponudom seljacima, podršku poljoprivredi. Cilj obnove prozvodnje je da se već u tekućoj godini ostvari nekoliko miliona evra dobiti, dok bi, modernizovana i ekološki doterana, u 2015 godini, bar prema projekciji, od 580.000 tona đubriva prihodovala 150 i profitirala 23 miliona evra. Ipak, suštinski daleko najveća korist bi trebalo da bude uvećanje izvoznog suficita agrara i prehrambene industrije Srbije sa pola, na čak dve milijarde dolara godišnje! Međutim, prethodno valja protumačiti kako firma tokom tri godine sa upravljački dominanantnim privatnim kapitalom akumulira 65 miliona evra gubitaka i proda pogon Urea 2, čijim usavršavanjem je bilo planirano rešiti ključno usko grlo u proizvodnji? Prodaja je i razlog što je Agencija u januaru poništila privatizaciju, mada je Azotara prestala raditi u oktobru, kada Srbijagas, usled 45 miliona evra neplaćenih potraživanja, prestaje isporučivati osnovni input. Državni monopolista je iznuđeno postao 89-odstotni vlasnik, ali se ne bi moglo reći da i sam nema udeo u nedaćama Azotare. Dušan Bajatović, direktor ”Srbijagasa”, ističe da se i ranije gas mogao isporučivati po 10 odsto nižoj ceni, kakva je praksa za veće kupce i u Evropi, dok dodatnih 10 odsto sniženja može odobriti dobavljač, po osnovu kupovine van grejne sezone. Ajde, da se i monopolista seti olakšica... Direktoru ”Srbijagasa” se mora priznati da je sagledao problematiku lanca gas- azotara- poljoprivreda i zalegao da bar prvu fazu skladišta gasa Banatski Dvor što pre dovrši. Kontinuiran dotok gasa je uslov za 300 - 330 radnih dana Azotare godišnje, na čemu se zasniva profitabilnost. Skladište je u tom pogledu dragoceno... Bajatović naglašava da je restrukturiranje samo tepanje za stečaj, dok stručnjak Azotare sa dugogodišnjim stažom, koji želi da ostane anoniman, za Vojvođanski magazin kaže da je program dobar, ali da je azotara „između čekića i nakovnja“, odnosno gasa, osnovne sirovine i energenta, te poljoprivrede, glavnog kupca. Obe delatnosti su pod uplivom državne politike, pa je izuzetno teško Azotari da posluje isključivo tržišno. Pomoć azotari je i pomoć poljoprivredi, a najbolje bi bilo kada bi se država prema agraru odredila kao prema izvozno suficitnoj delatnosti, koja čini i 12, a sa prehrambenom industrijom i svih 27, odsto BND. Bez razvijene poljoprivrede nema potrebe ni za azotarom, kategoričan je naš izvor.  Azotara je niz postrojenja na 122 hektara, povezana sa prugom i kanalom dugim dva kilometra sa Dunavom, a ima i luku za najteže terete, te na osam lokacija u Srbiji 9.000 metara zatvorenog i u Luci 10.000 kvadrata otvorenog skladišta. Izgradnja postojeće infrastrukture bi koštala između 800 i 900 miliona evra, pa u lokaciji, luci i skladištima, mnogi vide i motiv trgovačkog konzorcijuma za kupovinu. Kada je pre dve godine počeo uzlet cene nafte i gasa, trgovci su nedostajući kapital pokušali nabaviti prodajom važnog pogona i time samo potvrdili sumnje da su u ceo posao ušli primarno sa pozicije najvećeg uvoznika đubriva u Srbiji. Agencija je raskinula ugovor, ali oživljavanje i modernizacija proizvodnje je neuporedivo složenije. Zvonimir Nikezić, stručnjak CES Mekona, pojašnjava da su tri investicije, vredne 33 miliona evra, radi efikasnije prerade gasa u amonijak, produžetka sezone proizvodnje granuliranog kana 27, i dogradnje, u bombardovanju porušenog dela pogona kompleksnog NPK đubriva. Reč je o dva pančevačka brenda, čiji je plasman na domaće i tržište okruženja ključan za profitabilnost. Prvi čovek CES Mekona, pak, ne može da precizira kako će se rešiti problem viška amonijaka i destilisanih rastvora, čije lagerovanje ograničava trajanje proizvodnog ciklusa na 90 dana, a svaki start košta dodatnih milion evra. Upravo je investicija u prodati pogon trebalo da otkloni ovo usko grlo. Nekada je ova roba išla u Lukavac i Kutinu i obnova aranžmana bi i danas bila korisna za sve tri fabrike. Kako će se obezbediti investicioni i novac za obrtni kapital? Država neće direktno ulaziti u vlasništvo niti pozajmljivati, već procenjuje da je pomoć preko JP ”Srbijagas” primereniji tržišnoj privredi. Istina, i ”Srbijagas” je u gubicima - doduše, posledici neplaćanja i kursnih pomeranja, a iza firme stoji država. Možda i najspornija strana programa je preveliko uplitanje ”Srbijagasa” u razvojni program. Uloga dobavljača bi morala da bude obezbeđenje kontinuiranog snabdevanja što kvalitetnijim i jeftinijim gasom. Vlasnik ima interes da mu drugi po veličini kupac radi, ali ne i da prodaje što jeftinije, što je bitna stavka celog programa. Nikezić precizira da će od starta HIP Azotara biti na testu: mora vraćati investicione i reprogramirane kredite, ispunjavati obaveze prema državi, dobavljačima i zaposlenima, te imati i rastući profit. Od uspeha prethodne, zavisi sledeća investiciona etapa. Ideja je da se partnerstvom države, preko javnog preduzeća, i privatnog kapitala izbegne klasičan stečaj, a restrukturiranje sprovede kroz investicije i razvoj. Mamac koji nudi država nije mali; nisu u pitanju samo lokacija i infrastruktura, već i dobro postavljena tehnologija, a ponajviše procena da Srbija potrebuje oko 2,3 miliona tona đubriva, pod uslovom da se agrar tretira kao noseća privredna grana. To je tržište vredno 700 milion evra, a gde je okruženje. Uspeh bi bio da se u đubrivo ugradi dovoljno domaćih inputa, stekne status srpske robe i tako omogući izvoz u Evropsku uniju. Opasnost su dampinške cene ruskih azotara, na osnovu tri-četiri puta nižih cena gasa na ruskom tržištu, nego što Rusi prodaju izvozom. Trenutno, Srbija-gas na Beregovu plaća 240 dolara za 1.000 kubika, dok ruske firme plaćaju 60 do 70 dolara. Protiv dampinga i Evropa štiti proizvodnju, a Nikezić pojašnjava da se u Rusiji ne proizvode ni kan 27, ni kompleksno đubrivo, dok bi se morali iznaći mehanizmi uklanjanja nelojalne konkurencije u segmentu proizvodnje uree i AN- a, što je za Pančevce manji deo programa. |
