| ŠTA VEZUJE – VINO, PAŠTETU I STONI TENIS? |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Foto: Aleksandra Borđoški K. i Arhiva Dragana Komlušana |
 Povod da bi se u neko mesto otišlo, obično je taj što se, upravo tu, nešto desilo. Bune, ratovi, veliki ljudi, lični podvizi... Jedino u Čoku, treba otići jer – u njoj se nikada ništa nije desilo. Čak su je i dva velika rata, mereno uobičajenim kriterijumima, jedva okrznula. U Čoki se nikada nije nešto veliko politiziralo, ratovalo, filozofiralo. Ovde su ljudi jednostavno – radili. Od kada znaju za sebe. Trpiš, ćutiš i gledaš svoja posla. E zato tvrdim da bi svaka đačka ekskurzija morala proći kroz Čoku. Manimo se mi topota konja, zveketanja sablji i ispraznih divana. Za nas je danas, ovakve kakvi smo, mnogo važnije da naučimo kako osmeh, jedno kratko „dobar dan“ i „jo napot“ – ne koštaju ništa, a tako mnogo znače. U Čoki žive dobri ljudi. A da prostite, meni je to važnije od svih bitaka i nacifranih velikana. Mislim, Vojvođani smo. Zar ne? 
 Uzbudljivo zvuči podatak da se današnjih 5 kilometara puta između Sente i Čoke, dugo prelazilo – skelom. Jednostavno, od mesta na kojem se danas nalazi katolička crkva, na ulazu u Čoku, pa sve do Sente, bila je samo voda. Naravno, da se ljudi baš nisu otimali da se nasele u kraj u kojem ti je malarični komarac prvi komšija. Ipak, polovinom 18. veka stižu Srbi, a 1779. pripajanjem Banata Mađarskoj, i svi ostali. Čoka pripada Torontalskoj županiji, a vlasnik poseda postaje Lerinc Marcibanji. Ovo parče zemlje ponuđeno je na aukciji u Beču. Marcibanji je za 95.000 forinti kupio tapiju. I tu je tek zapravo sve počelo. Već 1797. Čoka zvanično postaje varošica sa tržišnim privilegijamа. Na porodicu Marcibanji danas, a nadajmo se i za vjek i vjekov, podseća dvorac čiju su izgradnju počeli. Doduše, njegovu izgradnju dovršio je tek sledeći vlasnik Švab Karolj. Zlatne trenutke ovo zdanje pamti u vreme dok je pripadalo porodici Lederer. Bogate jevrejske spahije, Artur i Karolj, pa onda njihovi potomci, dočekaće u ovom zdanju početak Drugog svetskog rata. Neverovatno, ali istinito zvuči podatak da je familija Lederer, svoj dvorac, „prodala“ početkom rata ni manje ni više nego – Hermanu Geringu. Komandant nemačkog Ratnog vazduhoplovstva (koji je između ostalog 1941. bombardovao Beograd) bio je veliki ljubitelj umetnina i nekretnina. Slava dvorca Lederer stigla je i do njegovih ušiju. Čokanski vlastelini dobili su ponudu koju nisu mogli da odbiju. Onda je bilo šta je bilo, pa je konačno, 1950. ovaj „kamen u žitu“ (kako vojvođanske dvorce zove reditelj Milan Belegišanin) postao zgrada direkcije Poljoprivrednog kombinata Čoka. To je i danas. Zapravo, možda i nije. Ko će ga znati? PIK Čoka je u stečaju, a zgrada je zamandaljena. Revnostan čuvar ovog objekta, koji ima sve atribute da postane istinska turistička atrakcija, nije nam dopustio da u njega čak ni zavirimo. O slikanju da se ne priča. Karijera jednog dvorca, dostojna holivudskog filma. Sve je tu: spahije i kmetovi, fašisti, komunisti... Uglavnom, mi smo se zadovoljli šetnjom po parku. Veličanstvenom. Tu odmah iza dvorca.A čak i ako zanemarimo dvorac, konstatujemo kako Čoka ima tri, pa možda i četiri krajnje ozbiljna brenda. Slava sela, sa tek nešto više od 4.000 stanovnika, uz njihovu pomoć stigla je, bukvalno, u svaki deo sveta. Da je putovala šinobusom ne bi stigla ni do Kikinde, a ovako... Ždrepčeva krv, pašteta, stoni tenis... Pođimo redom. Recimo, da bi zatvorili krug proizvodnje, Ledereri su 1932. u Čoki otvorili klanicu. Pošto je želeo samo najbolje, gazda je, u duhu kakvog krimi romana, iz Pešte bukvalno ukrao Josifa Vančeka, najboljeg majstora za salamu onog vremena. Ostao je upamćen test kojim se Vanček služio. Dakle, uzmeš rudu salame i rasečeš je. Ako se miris salame istog trenutka ne oseti na deset metara, znači da salama ne valja. Njegova je mirisala po celoj varoši. E ta, Ledererova klanica 1937. počela je da puni konzerve. Vrhunac je bio sedamdesetih godina, kada je čokanska klanica proizvodila konzerve za vojsku NATO pakta! Posao veka. Ipak, srcu najbliža, ostala nam je čokanska pašteta. Bar osam godina, svako od nas nosao ju je zašuškanu između dve kifle, u kesi za užinu. A čega se u detinjstvu namljackaš, zavoliš za ceo život.  Ždrepčeva krv je nešto drugo. Vinariju je osnovao grof Marcibanji. Grofa je bio glas da obožava 5 crvenih stvari: žene crvenog jezika, fenjere, ruže, svinjsku krv i – vino. Vinariju je nasledio Lederer (primetili ste naravno da se u Čoki sve vrti oko ova dva prezimena). Početkom veka ovdašnji podrum mogao je da primi 2.000 vagona vina. Pod zemljom, u 7 vinskih ulica smešteno je 130 hrastovih buradi koja primaju od 1.500 do čak 11.000 litara. I tako, u ona vremena, Ledererova ćerka bila je bolešljiva i bleda. Njena dadilja, dosetila se da u crno vino doda malo meda i time pomalo, poji devojčicu. Ubrzo, ovoj se vratila boja u lice i krenula je da đipa po dvorištu. Razdragani otac, uzviknuo je: „Vidi je, ko ždrebica“! Ledererovo crno vino dobilo je naziv – ždrepčeva krv. I stiglo je u sve krajeve sveta. Na svadbi princa čarlsa i ledi Dajane pilo se vino iz Čoke. Nije im sreću donelo, al - nazdravlje!Što se tenisa tiče, sve je počelo ranih šezdesetih kada je čika Pišta spustio svoj kofer na čokanskoj stanici. Zaražen stonim tenisom, krenuo je da ga sladi deci. Ubrzo je Ištvan Sabo postao najuspešniji klupski trener u istoriji. Četiri titule ekipnog prvaka „one“ Jugoslavije, dva treća mesta u Evropi, preko 150 titula državnog prvaka, 12 evropskih titula ... Uostalom, ajd da čujem da neko iz tog doba nije čuo za Eržebet Palatinuš, pa još u dublu sa Gocom Perkučin ili Antonom Stipančićem? I to traje ... Evo sada je Biljana Golić, mala čokanska stonoteniserka, stavljena na listu medijski najpopularnijih sportistkinja u SAD!  A kada smo rekli da Čoka ima, možda i četiri brenda, mislili smo na onaj za kojeg se, na žalost, manje zna. Dakle, samo u ovom trenutku, selo ima 140 studenata! A kada bi se svi diplomci koji su iz Čoke otišli u svet, bar na trenutak vratili u selo, bila bi to Silicijumska dolina. A pored Tise! Zvanična statistika kaže da je po broju studenata u odnosu na broj stanovnika, Čoka verovatno najbolja u Vojvodini. Da smo malo ozbiljniji nego što stvarno jesmo, uz vino, paštetu i stoni tenis – i studenti bi bili čokanski brend.Ali, ako ste taman pomislili kako sve ovo zvuči zamalo pa idilično, moramo vas kucnuti po ramenu. Za par godina mogli bismo govoriti o Čoki kao o nekadašnoj opštini, tu negde između Sente, Kneževca i Kikinde! Upravo tako. Opština danas ima nešto preko 13.000 stanovnika, a 10.000 je minimum da bi zadržala taj status. E sada ... prošle godine umrlo je 270 stanovnika, rodilo se 60. I na sve to, mladi odlaze ... Za koju godinu, moglo bi svašta da se desi. Direktorka vrtića „Radost“ Galjina Bugarski kaže nam da se trenutno brinu o 145 mališana. Milan, Endre, Jovana... verovatno ni sami ne znaju da li u trenutku dok se druže, pričaju na srpskom ili mađarskom. Al znaju da im je lepo. Samo da ih je više. Kada porastu, igraće stoni tenis, piće vino, ići će na fakultet. Pa Čokani su, zar ne? Stvarnost im doduše, ne ide na ruku. Industrija mesa, Poljoprivredni kombinat, Livnica, Duvanska industrija ... ili su u stečaju ili u grdnim problemima. U Centru za socijalni rad, direktorka Aleksandra Raičević, rodom Crnobarka, priča nam da, na žalost, u celoj Opštini jedino oni imaju pune ruke posla. Red onih koji čekaju na mesečnu pomoć, od 1.000 do 5.000 dinara sve je duži. Čoka ima podjednak broj onih koji rade i onih koji posao čekaju kao ozebao na sunce. Po 1.500. Ostali su tu, negde između. I rade, i ne rade. Kako se uzme. A Dragan Komlušan nam kaže da je ovo divno mesto. A pazite, Komlušan se u te stvari prilično dobro razume. Prvi njegov čukun, čukun... u Čoku je stigao 1751. godine. Dva i po veka, ova familija živi u tri čokanska šora, pa im, složićete se, treba verovati! Ljudi iskovani danonoćnim radom na lošoj, slatinastoj zemlji. Menjale su se spahije, ostajali su biroši i kulučari. Valjda im deca danas tako i žure na fakultete, da odmore žuljevite ruke svojih predaka. Sve što Čokani rade, rade dobro. Čoveče, pa Holandija, zemlja lala, između dva rata uvozila je cveće iz Čoke! Španci, Portugalci, Italijani i Francuzi, pili su čokanska vina. Svoja su izvozili, a kod kuće pili čokanska! Kakav narod?! Banatski. Prema razvojnim planovima iz sedamdesetih godina, Čoka je danas trebala da ima oko 20.000 stanovnika! Ali ... Jedinu, koliko-toliko ozbiljnu političku karijeru, iz Čoke, napravila je Hajnal Katalin, koja je jedno vreme bila predsednik PK SKJ. Jedini poslanik bio je Novotni Laslo, koji je preko JUL-a bio u Republičkoj Skupštini, ali je i on pre kraja mandata podneo ostavku iz zdravstvenih razloga. I to bi bilo to. Za Čoku niko nikada nije kucao ni na mala, ni na velika vrata. Rekosmo već, negde na početku. Sve su to biroška deca, navikla da ćute i da rade. Ništa mimo reda. Sada im tako i ide. Ali ništa zato. Komlušan svoju decu uči da su tri veka na svojoj zemlji. Galjini svaki dan dođe neki roditelj koji traži da mu dete ide u mešovito odelenje, jer se priča da je u njima najlepše. Aleksandra voli svoju Crnu Baru, u tri ulice, kojoj i Čoka dođe kao metropola. Ovde se ljudi smeju, shvatate vi to? Lepo je biti Čokanin! Niko ti ništa ne može. |
