Izvan Bosutskih šuma, Go­r­njeg Podunavlja, Deliblatske i Subotičke peščare, Belog Blata, Fruške Gore i Vrščkog brega, drvo je u Vojvodini –  prava retkost. Vojvodina je sa šumama na 147.000 hektara ( od 2,19 miliona površine) najogoljenija evropska regija, dok je Banat sa 1,5 odsto pošumljenosti u katastrofalnoj situaciji. Obrušavanje stena u Ledinačko jezero, pre dve godine, klizišta koja su pratila prolećne kiše prošle godine, sve brže slivanje vode sa ogoljenih brda i stvaranje vodoplavnih talasa, vetrom odnošeni gornji slojevi humusa sa plodnih njiva ..., su vidljivije manifestacije pošasti zvane obešumljenost.

Ni stanje u Srbiji nije zadovolja­vajuće; oko 1,54 miliona hektara (od 5,6 miliona) zemljišta u centralnoj Srbiji je pod šumom. Procenjena optimalna pošumljenost za središnu Srbiju od 43 odsto i Pokrajinu 14 odsto, su osnova za strateški plan (do 2.050. godine) povećavanja „zelenih pojaseva” za 1,1 milion hektara, severno od Save i Dunava. Godišnje bi se pošumljavalo po 25.000 hektara, četvrtina u Bačkoj  i  Banatu. Apel 12 organizacija šumara, biologa, vodoprivrede, ekologa,  pa i Privredne komore Vojvodine, da se do 2015. godine u Srbiji, kao podsticaj kampanji, pošumi 100.000 hektara, ima načelnu saglasnost vlasti. Postoji  podrška javnosti, odabrane su opštine za pilot projekat, ali su konkretne akcije izostale ili su retke, baš kao i drvo u Vojvodini.
Političari teško odvajaju novac za delatnosti koje ne do­nose opipljive rezultate (i glasače), ali ima i koječega drugog što odlaže ozbiljnije i kontinuirano pošumljavanje. Susedi, međutim, potpomognuti  namenskim novcem iz fondova Evropske unije, grabe krupnim koracima. Samo u Mađarskoj akcija pošumljavanja 1,7 miliona hektara je prešla pola puta. Evropskih para ima i za ekološke i šumske akcije iz programa transgranične i međuregionalne saradnje...  
Vladan Živadinović, predsednik Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, smatra da je potrebno da se stavovi biologa usaglase oko neophodnosti vođenja računa o biodiverzitetu sa šumarima, pred kojima je praktičan inženjerski rad (priozvodnja sadnica, održavanje podignutih zasada), kao i  sa neizvesnom finansijskom potporom.
Milan Medarević, profesor Šumar­skog fakulteta, naglašava da iz pasivnog odnosa prema šumama, naj­vrednijeg i najbolje očuvanog segmenta životne sredine, valja preći u „aktivno usmeravanje razvoja šuma”, ali i zaštitu - pre svega od čoveka. Set zakona morao bi da zaštiti i poštuje šumu, pa bi, primera radi, investitor gradnje puta  morao da isplati i podizanje novih zasada umesto, za put, iskrčenih šuma.
Aleksandar Vasiljević, ne­ka­­dašnji direktor Upra­ve za šume, ističe značaj podrške društva ozelenjavanju, ali je nužno da jav­nost prepozna potrebu za šumama i zelenilom, pa da se pritiskom na politička tela izbori za materijalnu podršku akciji pošumljavanja.
Ozbiljno pitanje je i do­stupnost površina: stoga novi zakon o poljoprivrednom zemljištu dopušta da se, pored obradivih površina šeste i sedme klase, pošumi i zemljište klase četiri ili pet, uz pašnjake, močvare, žbunjišta, goleti...
Kako je oko 85 odsto zemljišta  u privatnom vlasništvu, Vasiljević ukazuje da je neophodna edukacija i materijalna motivacija vlasnika da sadi šumu, umesto da se zemljište izdaje za pašnjak ili na njemu sadi voćnjak. Prepreka je i Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, kako bi javna preduzeća Vojvodinašume i Vode Vojvodine (Srbijašume i Srbijavode u Republici) bila zainteresovane da iz dobiti kupe zemlju za sadnju šume. Karakteru vlasništva nad zemljištem valja primeriti oblik i sadržaj akcije. Nije dovoljno davati besplatne sadnice, već seljak mora imati jasnu kalkulaciju da će sečom drva nakon dve decenije imati profit.
Saša Orlović, čelnik Uprave za šume, prethodno direktor Instituta za nizijsko šumarstvo, zalažući se da seljak čim pre ima korist od šume, predlaže da se u pošumljavanje uvedu medonosne vrste. Mađarska godišnje od izvoza meda ubere oko 300 miliona dolara.
Apsurd je da privatnici i javna šumska preduzeća plaćaju doprinos za odbranu od poplava i po osnovu vlasništva nad zemljištem u nebranjenom području, gde se zasadi šuma ne mogu ni osigurati? Zbog toga je poželjno da se i osiguravajuća društva uključe u projekat.
Od godišnjeg prirasta drvne mase od 2,7 miliona kubika u Vojvodini, iseče se 1,4 miliona za potrebe drvne industrije i 0,3 miliona radi proređivanja šuma. Povećana briga o šumi proredila je i nekadašnji gubitak više miliona kubika drvne mase godišnje; samo  su požari uništavali šumu na površini izmeđi tri i šest hiljada hektara.  Seča nije prevelika, već se šuma nedovoljno obnavlja. Vojvodinašume su pre tri godine, od godišnjeg prirasta od 650.000 kubika, od dozvoljene seče 450.000, iskoristili 50.000 manje, ali su iskazali 157 miliona dinara dobiti. Pri tome su uvećali površine pod šumama za 2.600 hektara. Međutim, požari su stalna opasnost po šume. Samo požar, u Deliblatskoj peščari pre dve godine i seriji požara širom Balkana, je uništio oko 600 hektara šume, a u Srbiji oko 8.000.
Koliko vlast ne interesuju du­goročne dobiti, jer na prvim izborima ne donose glasove, Vasiljević ilustruje podatkom da ni u nekadašnjoj kampanji investiranja 1,7 milijardi evra, osam miliona evra godišnje za pošumljavanje se direktno ne formuliše.
Mada šumska preduzeća obavljaju delatnost od javnog značaja, iz budžeta dobijaju upola manje nego što u budžet uplate samo po osnovu takse za seču drveta! Zapravo, uzgoj i seča šuma su glavni izvor prihoda za sadnju, podizanje i održavanje svih šuma. Šumarstvo je u zavisnosti od drvne i industrije nameštaja, slično kao poljoprivreda od prehrambene industrije. Umeće je upravo u održavanju zasada, gde je cilj da se proređivanje vrši tako da najveći prirast ima najkvalitetnije stablo, a proizvodna šuma da se poseče u optimalnom periodu, što zavisi i od vrste drveta, ni pre, ni kasnije, jer starenjem šumsko drvo naglo gubi na kvalitetu i ceni. Upravo je kriza ovdašnje industrije nameštaja bila prvi signal aktuelne svetske krize. Vrlo cenjeno bukovo drvo je još krajem 2005. godine počelo da gubi cenu, pa je početkom 2007. sedme godine spalo na 175 dolara, 40- tak odsto spram dugogodišnjeg proseka. Krah industrije nameštaja i građevinskog materijala, za koju se koristi slabije drvo, znači skroman prihod za sve uzgajivače šuma.
Šta je dobit od eventualnog ulaganja osam miliona evra? Umanjeni efekti staklene bašte potrošnjom od 600.000 tona ugljenika, nakon 20- tak godina bi se proizvodnjom oko 400.000 kubika drvne mase zarađivalo oko 10 miliona evra godišnje. Umanjuju se efekti eolske i vodne erozije, zagađujućeg imisionog dejstva. U urbanim zonama se humanizuju uslovi života, zapošljava se radna snaga i poboljšava kvalitet poljoprivrednog zemljišta.
Mada je 89,6 odsto zemljišta u Vojvodini zahvaćeno erozijom najčešće istovremeno i vodenom i eolskom, malo ko će danas i spomenuti ovo uništavanje prirodnog blaga. Godišnje se debljina plodnog humusa gubi za 2,5 cm samo zbog vetra! Negativne strane osetiće tek naredne generacije. Naši stari su brinuli o potomcima i uspeli su da rekultivišu, ne bez neželjenih posledica, subotičku i  deliblatsku pešćaru, nastale upravo eolskom erozijom.
Briga o okolini je permanentna baš zato što okolina mnogo zavisi od ponašanja čoveka.
Mirjana Maksin- Mićić, profesor prostornog planiranja, naglašava da se „proces planiranja ne svodi na donošenje planova i dodelu prava na podizanje šuma, već postoji skup različitih akcija i aktivnosti kojima svi nivoi upravljanja mogu uticati na ponašanje i odlučivanje korisnika i pratiti promene u prostoru i životnoj sredini uzrokovane načinom korišćenja”.
Da država ne haje za šume ilustruje nepostojanje zakonskog de­finisanje zaštitne funkcije šuma - ni za resorni republički organ, ni za javna preduzeća, ni za  privatne vlasnike šuma, te nije obezbeđena novčana podrška ovoj nameni.
Bogat i raznovrstan biodiverzitet u Srbiji omogućava dobru proizvodnju sadnog materijala u našim rasadnicima. Sklonošću da se previše neguju topole i vrbe - koje se lako i brzo, po razrađenoj tehnologiji, sade, s mnogo kraćim vremenom ophodnje (15- 25) godina - dovode se u pitanje otvorena staništa, mozaičan raspored vegetacije, biološka raznovrsnost i pejsažne vrednosti. Stoga se insistira na smanjivanju plantažne sadnje vrba i topola, a više pažnje posveti autohtonim vrstama- hrastu, jasenu, grabu, crnoj i beloj topoli, žbunju... Plan precizira da se u prvom naletu pošumi 34.000h 6. i 7. klase, 20.000h zahvaćenih erozijom,   na 27.000 h bile bi zaštitne šume voda, na 5.000h (pri)gradske šume. Rekultivisalo bi se oko 3.600 h jalovišta i pepelišta, dok bi poljozaštitni pojasevi zahvatili još 4.000 hektara.
Prostornim planiranjem pošum­ljavanja, neophodno je obezbediti ekološku mrežu - povezati prirodne sredine preostale kao, obradivim zemljištem izdvojena, ostrvca.