Na pitanje da li posećujete po­zo­rište, biblioteke, promocije knjiga i izložbe, prema istraživanju agen­cije Skan, pozitivno je odgovoilo 2,8 odsto od 1560 ispitanika. Samo je petina Novosađana, u istom istraživanju, umela da odgovori na pitanje: Koja je pozorišna predstava na vas ostavila najveći utisak?

Iako ga zovu „Srpska Atina” ili „Grad kulture”, poluprazna pozorišta i talas publike nepoznatih kulturnih okvira, a i ankete poput predhodno navedene, donose novu realnost. Pozorište, koje je kroz istoriju večito predstavljalo najlepši susret sa realnošću, prestalo je da bude važno, baš kao i kulturno i duhovno uzdizanje. Tragična estradizacija Novog Sada, dovela je do toga da  duh pravih umetničkih vrednosti u ovom gradu sve više bledi. Identična je situacija i u drugim voj­vođanskim gra­­dovima.
Nekada je po­zo­rište bilo od velikog značaja i u minulim vre­menima, za kojima mnogi žale, okupljalo ogroman broj gledalaca. Ljudi su odlazili na predstave da bi videli i potvrdili jednu sliku sveta i shvatili da i oni pripadaju tom svetu. Pozorište više nema tu ulogu u društvu.
Danas je odlazak na premijere postalo donekle i pomodarstvo. Javlja se fenomen da uoči početka nekog novog komada, publika stoji sa strane i niko ne ulazi u redove. Čekaju da budu primećeni. Nove toalete se nisu tek tako kupovale.
Osim toga, pozorište je dobilo ogromnu konkurenciju u televiziji i internetu. Čovek današnjice će radije nedeljno popodne provesti u svom domu, uz omiljenu humorističku seriju, nego da se prošeta do teatra.
Brojni pozorišni umetnici smatraju da se tokom devedesetih znatno promenila struktura publike i da je, usled burnih društvenih događanja i promena, preostao još samo jedan tanak sloj autentične, odnegovane i profilisane pozorišne publike. Pored toga, u pozorište je prestao da odlazi i jedan sloj nekadašnje srednje klase, koja sebi finansijski više ne može da priušti pozorišnu kartu, koja je postala - kulturni luksuz.
Kako bi se pridobila publika, pristupa se raznim estradnim projektima. Pozove se na scenu Milan Kalinić ili uvek spremna ekipa Kursadžija, doda se po koja obnažena glumica i eto ti spektakla. Naravno, i koji dinar više u blagajni. Na ovaj način se ne radi na popunjavanju praznih sedišta u teatru, jer ta publika će opet u pozorište doći željna estrade i biće pomalo razočarana ako zaluta na, primera radi, jedan “Brod za lutke”.
Direktor drame Srpskog narodnog pozorišta, Aleksandar Milosavljević, govori da mnoga pozorišta u Srbiji ne interesuje da li će glumce gađati paradajzom. Važno je samo da neko kupi kartu. On iznosi svoje viđenje kako u narednom periodu doći do pet odsto populacije koja redovno posećuje pozorište, što predstavlja evropski standard.
- Pozorište mora da nađe svoju socijalnu funkciju. Ljudi ne dolaze, jer je ostala samo funkcija zabave, a danas ima mnogo popularni­jih načina da se nasmeju. Treba na­ći komade koji će, ako su dobro režirani i odglumljeni, da postave prava pitanja. Ona, koja će ljudi u pu­blici da prepoznaju kao nešto što ih se tiče. Pozorište kojim se ja bavim jeste elitno, ali to je elitizam ko­ji ja imam, potrebu da podelim sa što većim brojem ljudi – smatra Milosavljević.
Baveći se ovom tematikom, mora se zaviriti i u ostala vojvođanska pozorišta. Selektor Sterijinog pozorja i teatrolog Miroslav Radonjić, pruža optimističnu, ali vrlo realnu sliku teatra u Vojvodini.
- Situacija u vojvođanskim teatrima, uprkos brojnim problemima, koji su lajt motivi naše kulture uopšte, nikako nije sjajna, ali je od one, južno od Save i Dunava, kud i kamo bolja. Nije odlično, ali nije ni očajno. Moj generalni zaključak je da je u Vojvodini, unazad stvorena neverovatna kreativna energija kroz predstave koje prevazilaze domaće festivale – kaže Radonjić.
Znači: Imamo čime da se dičimo, samo je pitanje imamo li pred kime.
Jedno putujuće pozorište svoju turneju po Vojvodini završava sa zaključkom da nema „vojvođanske publike“. Takav entitet jednostavno ne postoji. To nije masa koja ima zajedničke karakteristike. Možda je takva ocena zbog palanačkog mentaliteta u manjim mestima, u kojima pozorište ostaje centar društvenog života ili različitih infrastrukturnih i finansijskih problema. Bilo kako bilo, ostala pozorišta u Vojvodini pričaju različite priče.
Narodno pozorište u Subotici proživljava svoju dramu. Oni nemaju jednu vrlo bitnu stvar – zgradu pozorišta. Zgrada ovog teatra, koja je predstavljala simbol grada, decenijama unazad se suočava sa teškoćama. Požar, rušenje plafona, izvedbe samo u Maloj sali, selidba na scenu Jadran (rekonstruisanu salu bivšeg bioskopa) i konačan početak rušenja ovog maestralnog zdanja u leto 2007. godine. Subotičani novu zgradu pozorišta mogu po najavama očekivati 2011. godine, ali ovu informaciju niko sa sigurnošću nije mogao da potvrdi. Upravnica pozorišta Ljiljana Ristovski, izjavila je da će u odnosu na uslove u kojima sada rade, novi prostor sa tri scene i 950 mesta, doći kao hotel deluks kategorije.
Uprkos svim nedaćama, uspevali su da osvajaju nagrade na brojnim festivalima, i prema rečima upravnice, oni nemaju problema sa publikom. Ona iznosi podatak da je posećenost njihovih predstava u protekloj sezoni 84 odsto i smatra da se kvalitetnim sadžajima uvek može popuniti sala.
Jedino pozorište u Srednjebanatskom okrugu je Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina. Posle dva rebalansa budžeta, prepolovljena su produkcijska sredstva ovog pozorišta. Srećom, uspeli su da ostvare saradnju sa zrenjaninskim preduzećem Gomex i nadaju se, da će na taj način uspeti da prebrode krizu.
Pravi problem sa brojem gledalaca uočavaju od marta ove godine, usled priča o ekonomskoj krizi. Interesantno je napraviti paralelu sa godinom strašne inflacije 1993. i godinom bombardovanja 1999. kada su pozorišne sale bile pune i ljudi su imali potrebu da dođu u pozorište i budu deo te kolektive igre i otpora.
U svakom slučaju, u Zrenjaninu se nadaju da će biti bolje.
- Pozorište je deo društva i na njemu se direktno reflektuje stanje u istom. Kada bi slepo pratilo i odgovaralo na sve trendove koje savremeno društvo diktira, izgubilo bi deo one atraktivnosti i kvaliteta koje čini da ono opstaje kroz vreme. Ostaje nada da će potencijalnu publiku napustiti strah od trošenja na kulturu, jer to je očigledno prvi trošak koga se ljudi u krizi odriču – izjavila je Ivana Kukolj-Solarov, opeativni direktor ovog pozorišta.
Opet, pozorište za najmlađe uvek ima svoju publiku. Mališani će rado uživati dok se njihove omiljene bajke odigravaju pred njihovim očima. Ali, šta je sa onim malo starijima, koji predstavljaju potencijalno zrelo gledalište.
Najbolju sliku o tome može da pruži Sonja Čamprag koja vodi računa o redu i disciplini za vreme predstava u Pozorištu mladih.
- Mislim da publika koja dolazi nema potreban nivo kulture i ne zna osnovna pravila pristojnog ponašanja. To je verovatno posledica toga što u gledalištu sede srednjoškolci koji tamo moraju, a ne žele da budu. Tako oni šuškaju, unose hranu i piće, pričaju međusobno i dobacuju glumcima na sceni. Nedavno je grupa momaka bila toliko nemirna u prvom redu, da je glumica Jovana Stipić, prekinula svoj monolog i opomenula gledalište. Naravno da postoje i ljubitelji pozorišta, oni redovno dolaze na svaku predstavu, ali je takvih u odnosu na ove druge malo – kaže Sonja Čamprag.
Nešto u pristupu deci donosi ovako poražavajuće činjenice. Kult odlaska u pozorište kao da biva zapostavljen u obrazovanju, a pravila ponašanja u istom, kao da ne postoje.
- Deca odlaze u pozorište pod prisilom, dakle, od početka sa negativnim osećanjem i averzijom na sve ono što se mora, koja je naročito izražena u to doba. Nisu dovoljno pripremljena i nažalost, biraju se pogrešni komadi. Ako se odvedu na pravu predstavu, čak i ako su uneli kokice, neće ih jesti  – zaključuje direktor drame SNP-a.
Iz redova tih srednjoškolaca nastaje nova pozorišna publika.
Gledalac je sastavni deo predstave, on utiče na njen smisao više nego sam reditelj. Publika i pozorište su suštinski povezani, jer pozorište bez publike ne postoji.