Bio je jedan od tri radikala u Novom Sadu koji su “prolazili“ uvek i na svim izborima. U trenutku kada je Maja Gojković postala gradonačelnik – dugo je bio njen najbliži saradnik i direktor najmoćnije gradske firme. Nakon raskola u SRS-u, trojka Mirović-Mirčić-Gojković završila je u tri partije, a naš sagovornik izabrao je stranku Tomislava Nikolića. Ne kaje se...

Nakon nedavno održanih izbora na Voždovcu na kojima je pobedila SNS, sve se više čuju zahtevi naprednjaka da budu raspisani vanredni republički izbori. Vlast poslovično odgovora: kad nam istekne mandat, do tada - ništa.
- Shodno demokratskim pravilima vlast je dužna da odgovori na izraženu volju građana koja je umogome promenjena u odnosu na izbore 2008. godine. To njihovo ćutanje je još samo jedan dokaz u prilog tvrdnji da se ne radi o pravoj demokratskoj vlasti, onakvoj kakvu treba da traže kao uzore u razvijenim demokratijama sveta. Naša snaga zapravo izvire iz puta koji smo odabrali, a to je put jasne, utemeljene, argumentovane kritike vladajućeg režima, ali istovremeno i zalaganje za vrednosti koje je režim na neki način izneverio – kaže Igor Mirović, član Predsedništva SNS, i sam nekadašnji funkcioner radikala.

Slažete li se sa nedavnom izjavom lidera svoje stranke da politika Borisa Tadića nije loša, ali da se ona  ne sprovodi?
U nekoliko da, ali, ako mogu da dodam, politika koja se ne sprovodi nije politika, već spisak lepih želja, kvalitetnog marketinga, i velikih ideja koje nisu uspele da zažive među građanima, posebno u onim delovima života na koje su građani najviše osetljivi – u ekonomiji. Tu je ta politika doživela potpuni fijasko, i jednostavno više se ničim ne može sakriti, pa ni željom za ulaskom u EU i bilo kojim drugim velikim idejama, da ogroman broj ljudi živi loše.
Ali, vi ste tu ideju, ideju evropskih integracija, prihvatili kao stranka?
Baveći se godinama politikom, sagledali smo da država mora da pronađe svoje mesto u integracijama, pre svega, jer nam je ekonomija na izdisaju, i zato želimo da kroz integracije pokušamo da pronađemo jedan od mogućih načina za rešenje problema.  Nije to jedini način, mi računamo na partnere i u drugim delovima sveta, na SAD, Kinu, Rusiju, ali sasvim sigurno da po opštim vrednostima i mestu koje Srbjia zauzima pripadamo evropskom krugu naroda i evropskom ekonomskom prostoru.
Da li vaše evropejstvo podrazumeva i prihvatanje vrednosti koje promoviše EU, a tiču se, u našem slučaju, odnosa prema ratovima i zločinima tokom 90-ih godina. Kakav je odnos SNS prema tome, imajući u vidu da je vrh vaše stranke u to vreme bio u vrhu Srpske radikalne stranke?
U najvećem delu tog vremena mi smo bili opozicija...
Da, ali ste iz sve snage podržavali tadašnju politiku?
... i teško je sada prihvatati kritike nekih stranaka koji su i tada, tu mislim na DS, imali nekoliko ministara u Vladi. Pa evo, socijalisti su danas jedna od najznačajnijih stranaka u Vladi Srbije i teško je sada vratiti film unazad i svrstavati bilo koga u bilo koji fah. Mi smo odlučili da formiramo potpuno novu stranku i da joj u temelje ugradimo one ciljeve za koje smatramo da su neophodni da bi zemlja krenula napred, i u tim ciljevima su i evropske vredosti. Naravno, ne zanemarujući pritom činjenicu da živimo u zemlji koja ima i svoje vrednosti koje želimo da na nekin način uvežemo sa evropskim vredostima. To su vrednosti očuvanja naše tradicije, jezika, načina na koji neka tradicionalna i savremena porodica živi...
Kako tumačite odnose to što se postali partner za razgovor faktora međunarodne zajednice i što vaše zvaničnike pozivaju u posete? Da li je time  zanavek stavljena tačka na vašu radikalsku prošlost?
Uveren sam da nas prihvataju kao političku realnost koja umnogome ima podudarne ciljeve, sa ciljevima koji su opšteprihvaćeni. Sa nekim zemljama se u ciljevima razlikujemo, recimo sa SAD po pitanju odnosa prema Kosovu i našeg poimanja očuvanja države. Takav problem imamo i sa pojedinim članicama EU. No, i nismo slepoverujući i nismo bezrezervno zaljubljeni u EU, već analiziramo događaje i merimo korist koju Srbija može da ima od ulaska u Uniju. Vreme velikh idela je prošlo, danas je najveći ideal svakodnevna borba za život svake naše porodice. Naravno, u tome svemu ne treba zanemariti i nacionalne i državne interese, opstanak države i nacije. Mi nikada nećemo odustati od, pre svega političke borbe da se država reintegriše na prostoru Kosova i Metohije, i tu se razlikujemo od jednog broja zemalja. Međutim, nije EU nama bezuslovni cilj, mi gradimo odnose i sa Ruskom federacijom i sa drugim zemljama, jer želja da se naša država organizuje kao bolje mesto za život, podrazumeva iskustva zemalja koje su to uspele, a koje nisu integrisane u EU.
Da li ćete redefinisati odnos prema EU ukoliko ono o čemu se sada šapuće – da će priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije u narednom periodu biti glasno istaknuto, kao uslov za naše dalje evropske integracije?
Prema evropskim vrednostima nećemo, ali naravno da će takva eventualna politika EU u odnosu na Srbiju i njen suverenitet naići na oštru reakciju neodobravanja i protivljenja i o tome će, u tom slučaju, morati da se povede značajna rasprave u našoj zemlji. To nije daleko od stvarnosti, to je jedna o koncepcija koja cirkuliše unutar evropskih krugova i na tako nešto moramo da budemo spremni. Ono na šta mi nismo spremni je, da zarad bilo kakvih benefita, pa bilo to i materijalna ulaganja u Srbiju, našu zemlju rasturimo sopstvenim pristankom. Ubeđen sam da u Srbiju ne mogu da nađu ozbiljnog saveznika za tako nešto.
Dakle, smatrate da je po tom pitanju moguće postići konsenzus unutar političkih elita u Srbiji?
Ubeđen sam da je moguće, jer je u suprotnom besmisleno postojanje političkih stranaka. Ako stranke svoje delovanje ne pretpostavljaju nekim elementarnim ciljevima, a takav je opstanak države na celoj teritoriji u bilo kojoj formi, o čemu smo kao stranka spremni da razgovaramo, ali nipošto o formi koja podrazumeva apsolutnu nezavisnost, onda ne znam šta može drugo da bude motiv za postojanje stranaka.
Kad pominjemo konsenzus, da li je moguće postići saglasnost unutar opozicije o zajedničkom pritisku na vlast da raspiše izbore? Koliko to sve koči preterana emotivnost jedne od opozicionih stranaka?
Često preovlađuju tradicionalne srpske osobine – zavist, ljubomora, surevnjivost i nepoverenje, ali uveren sam da će sled događaja biti takav, da će naterati sve one koji makar deo ovih osobina izuzmu iz svog pogleda na stvarnost da se pridruže SNS-u. Rezultati na poslednjih nekoliko lokalnih izbora i sva istraživanja javnog mnjenja govore da je SNS-u određena uloga predvodnika onih, koji ne misle kao vladajuća koalicija.
Očekujete li da se vaše bivše stranačke kolege konačno okrenu saradnji?
Uz sve navedene, čini mi se da je kod njih pridodata još jedna osobina. Deo njihovog vođstva sa previše mržnje ulazi u analizu ovog problema, i te lične odnose pretpostavljaju opštim interesima. Ali, birači će to umeti da prepoznaju. Oni koji budu iskočili iz ovog koloseka, bez obzira  na to o kakvoj će se formi saradnje raditi, ko bude pokušavao da mimo prepoznate snage od strane građana deluje, ti će sasvim sigurno biti kažnjeni na izborima. A to radikale, sasvim sigurno, čeka.
A da li iza nesloge u opoziciji stoji možda nešto drugo – recimo, strah od preuzimanja odgovornosti u vreme ekonomske krize, ali i ništa manjih izazova za ovu zemlju, pa se na tu neslogu može gledati i kao na odličan alibi?
U kuloarima često od poslanika opozicije čujem ”pa čak i kad bismo sada pobedili, ovi su nam ostavili praznu kuću, zadužili zemlju, uništili preduzeća, 40 posto privatizovanih firmi je u procesu raskida ugovora  - i šta onda?” Znate, bilo je i težih trenutaka u istoriji Srbije. Ono što mene raduje, jeste to, što smo mi uspeli da okupimo uticajne i obrazovane ljude u raznim oblastima  koji će svojim znanjem, autoritetom i pokretačkom snagom koju stranka sada ima, moći da, ako ništa drugo, ono barem da ovaj točak zaustave. I to bi bio veliki uspeh. Jer, točak je nepovratno krenuo nizbrdo i bojim se da malo izlaza ima. Jedan od izlaza, prvo svetlo na sredini tunela, je da se taj točak zaustavi, i da podvučemo crtu. Najpre, ekonomski tim Vlade mora da nestane, mora da se analizira način zaduživanja u inostranstvu, kako da vraćamo te dugove, i moraće da se napravi, makar kada je reč o privatizovanim preduzećima koja su uništena, program revitalizacije kroz direktan upliv države, jer tržište to samo ne može da reši. Ali, jedan od važnih uslova je da ekonomski tim Vlade, a tu su Dinkić, Cvetković i Đelić, odstupi i da dođu ljudi koji realnije shvataju privredu. A mi možemo da ponudimo takve ljude.
Kakve odnose imate sa bivšom strankom?
Kad se sretnemo sve se svodi na pristojno javljanje. Mislim da su shvatili da između bitke za napuštene relacije, jer je nestankom te jedinstvene stranke došlo do novih relacija, i bitke za Srbiju, mnogo važnije da se borimo za Srbiju.
A sa Majom Gojković?
Njen put je njen put, biće to dosta težak put, radi se o stranci koja pledira da funkcioniše na nacionalnom nivou, a nema sedište u Beogradu, što do sada nikome nije uspelo. Izabrala je dosta težak put i ja joj želim svaku sreću.
Koliko ima istine u pričama da je Gojkovićeva bila blizu prelaska u SNS?

U nekim načelnim koracima, ali ne dalje od toga.
Zbog vas?
Ne, ja sam čak govorio da bi mi bilo drago da pristupi. Ali, ja generalno mislim da je njena uloga kao pojedinca precenjena. Uloga svakog pojedinca je precenjena. U SRS je postojala velika grupa ljudi koja je o Šešelju govorila kao o nečemu natprirodnom... Kao da on nije od krvi i mesa, i ja sam uvek prema takvim gledištima imao rezervu. Ovde je u pitanju jedna reka gde se mi nalazimo u njenoj matici i ta matica gura građane da se osveste, da reaguju, da zaustave neke stvari i poboljšaju ih. I tu pojedinac ne može mnogo da uradi, osim da se pridruži grupi koja to vodi. Ili da, poput nje, izaberete jedan veoma težak put, a za to treba reći da je hrabar potez, ali bez izgleda na uspeh.

Biografija

Rođen je 12. jula 1968. godine u Kruševcu. Osnovnu i srednju školu, te Ekonomski fakultet završio je u Novom Sadu. Po obrazovanju je diplomirani ekonomista. Politički je angažovan od najranije mladosti. Čak 14 godina bio je na mestu predsednika novosadskog odbora Srpske radikalne stranke. U više mandata bio je biran za odbornika Skupštine Grada Novog Sada, pokrajinskog i narodnog poslanika. Imenovan je za potpredsednika Skupštine Novog Sada u periodu od 1992. do 1994. godine. Obavljao je dužnost zamenika ministra finansija u Vladi Republike Srbije od 1998. do 2000. godine, kao i direktora JP Zavod za izgradnju grada Novog Sada od 2004. do 2008. godine. Na pokrajinskim izborima 2008. izabran je za poslanika kao kandidat na većinskim izborima, a na konstitutivnoj sednici vojvođanske skupštine 16. jula 2008. izabran je za potpredsednika Skupštine AP Vojvodine. Piše poeziju i do sada je objavio dve zbirke pesama: ”Nebo nad Vizantijom” (1994) i ”Kremen plamen” (2003).

Smatrate li da su nužni i prevremeni pokrajinski izbori?
Ti izbori su nužni iz dva razloga. Prvo, promenjena je volja građana i to smo videli u opštinama gde su održani lokalni izbori, u Rumi i Vrbasu, a videćemo kako će sad u januaru biti u Odžacima, gde su građani pokazali da ne misle da je Demokratska stranka bogomdana da vodi Vojvodinu. Drugo, politička kriza oko Statuta nanela je žestok udarac grđanima Vojvodine: Statut je pojačao, utvrdio i utemeljio razdor među građanima, a tamo gde ne stanuje jedinstvo, tamo ne postoji Bog. Statut je na izvestan način namerno tako kreiran da bi se pojačale podele, jer do sada nisam dobio odgovor na pitanje kako je moguće, da se Ustav gradi konsenzusom svih relevantnih stranaka u zemlji, a da se Statut, koji je niži akt od Ustava, gradi u koalicionim nadgornjavanjima u zgradi Banovine.
Kažete da su se pri izradi Statuta rukovodili zlom namerom?!
Sve sam više uveren da je to tako, jer kad se poslu pristupa s negativnog aspekta, sa načinom koji, sigurno je, neće uspeti da obezbedi ciljeve koji su javno proklamovani, onda u svemu tome ne vidim ništa drugo, osim loše namere. Bilo bi pošteno da je donesen uz podršku opozicionih stranaka, i da, ukoliko se neke stranke iz vladajuće koalicije, ne slože sa tim načinom, a tu mislim na male stranke koje imaju snažan ucenjivački kapacitet poput LSV, da se onda ide na izbore, ali sa usvojenim Statutom, sa Statutom bez podela, sa Statutom  koji bi u više od dve norme, koliko ih je sada obradio ekonomski razvoj Vojvodine, i koji bi imao razradu ravnomernog ekonomskog razvoja svih krajeva Vojvodine, a ne kao sada, svih fondova i oligarhije koja njima vlada.
Takav akt ne označava, kao što se tvrdi, početak decentralizacije u Srbiji. Najpre, mislim da stranačke oligarhije u vladajućim krugovima na tako nešto nisu spremne. Decentralizacija mora da znači snažno jačanje lokalne samouprave, sa poslovima koji su od uvođenja višestranačja bili nezamislivi za taj nivo vlasti.
Samo donošenje Statuta je rezultat unutrašnjih borbi unutar Demokratske stranke, gde je na jednoj strani bio deo te stranke iz Vojvodine, koji je nakon olakog prepuštanja ogromnih sredstava snažno politički ojačao, dominira, dobro je organizovan i ima uticaj u medijima. Tu su i njihovi manji partneri, pre svega LSV koja tradicionalno radi na tome da  Vojvodina postane država. Razrada autonomije kroz Statut plod je tih dogovora i to nema nikakve veze sa decentralizacijom. Evo, mehanizmi razvoja Srema i dalje će biti izvan Sremske Mitrovice.

Iz vaše biografije nije toliko poznat podatak da pišete poeziju i da ste do sada objavili dve zbirke pesama. Koja tematika preovladava u novijim pesmama?
Upravo pripremam treću zbirku. Dok je prva zbirka bila inicijalni poetski uzlet, na tragu srednjoškolskih nemira i mladalačkih promišljanja, drugom sam već delimično zako­račio u angažovanost. Treća će pak, biti potpuno angažovana. Pišem o svakodnevnici, o stvarima koje nam se događaju, i njen radni naziv je Azbučnik svakodnevnice. Ideja koja me je vodila proistekla je iz onoga što nam se sada događa, iz Velikog brata , Farme, iz života između realnog i nerealnog, dobrog i lošeg . Očekujem da če izazvati šok, jer će u potpunosti ogoliti odnose u medijima, u životu, politici, estradi...Sve ono što niko kroz poetski izraz nije uspeo da opiše u poslednjih 10-15 godina.
Da li ste, kao bivši direktor ZIG-a, zadovoljni investiranjem u razvoj grada?
Na sceni je potpuno drugačija koncepcija koja je rezultirala jedino izgradnjom dva bulevara. Ukoliko ima šta da se pohvali, onda su to ta dva bulevara. Vratili smo se na koncepciju gde su prigradska naselja potpuno zapostavljena, u poslednje dve godine nije bilo nijedne investiciije, a tamo živi polovina punoletnih građana Novog Sada. Osnovni problem je nedostatak veštine da se privuku, bez obzira na krizu, strane kompanije. Mi smo u tome bili mnogo veštiji, mnogo operativiniji i otvoreniji. Veliki broj kompanija, iako je bila radikalska vlast u gradu, uložio je novac u Novi Sad – Holanđani, Nemci, Francuzi, Slovenci, te veliki broj domaćih kompanija iz cele zemlje.
A gde su oni Rusi sa svojom čuvenom termoelektranom?
To je bila inicijativa ozbiljne ruske kompanije, ”Tehnopromeksport” koja je u rangu sa ”Gaspromom”. Čitav taj posao vezan je za Južni tok i gasovod. Srbija se već sada suočava sa nedostatkom struje i sasvim je logično pitanje da li će Srbija i sa kim će graditi nove energetske kapacitete. Jedno od mogućih rešenja biće energija na gas i tu na scenu stupa ”Tehnopromeksport”. Dakle, čeka se završetak izgradnje gasovoda i skladišta gasa u Banatskom dvoru.