Malo jabučnjaka u Evropi se može porediti sa zasadom „Podunavlja” u Čelarevu, gde je „Delta agrar” za tri sezone zasadila šest sorti na 117 hektara. Kompleks je opremljen protivgradnom mrežom, protivmraznim, i sistemima za navodnjavanje i prihranjivanje mineralnim đubrivima.
Već u trećoj godini postignuti rod, više od 45 tona, omogućava solidnu zaradu, a u punoj zrelosti, od pete do dvadesete godine, po hektaru će rađati i 70 tona. Narednih sezona jabučnjak će „narasti” na 600 hektara, a u februaru počinje i izgradnja hladnjače vredne pet miliona evra.

Ipak, za podsticanje voćarstva, Milan Gregurović, zamenik direktora „Delta agrar”, smatra najbitnijim razviti saradnju sa seljacima - uzgajivačima. Sadašnja kooperacija sa 800 seljaka, na ukupno 3.000 hektara je nedovoljna, jer uspeh se zasniva na ponudi kvalitetne jabuke tokom cele godine, i domaćem i inostranom kupcu.
Sagovornik „Vojvodjanskog magazina” pojašnjava da Rusija godišnje uveze 1,6 miliona tona konzumnih jabuka raznih sorti i kvaliteta, a Srbija izveze oko 27.000 tona, što je 1,7 odsto.
- „Delta agrar” je dobavljač samo tri marketa u Moskvi, a nije nam lako da obezbedimo kontinuitet snabdevanja za četvrti, sa kojim pripremamo ugovor - kaže Gregurević, dodajući da je voćarstvo, naročito jabuka kao najtraženije voće, šansa srpske poljoprivrede.
On navodi primer svoje firme, gde je cilj da se proizvodna cena snizi na 10 do 15 evrocenti po kilogramu, dok bi prodajna ostala oko 35 evrocenti. Mala je verovatnoća da će i u najtežim vremenima cena pasti ispod 25 evrocenti. Pre krize Rusi su jabuku plaćali avansno i po pola evra za kilogram. Računica je jasna, kada se zna da se u moskovskim marketima kilogram najkvalitetnije jabuke prodaje za šest do sedam dolara.
Nikola Milićević, direktor „Podunavlja”, poredi kukuruz i jabuku, i napominje da je na poljima „Delta agrara” rod kukuruza čak 11 tona po hektaru. Međutim, proizvodna cena, i pri ovolikom prinosu, je 8,5 dinara, dok je berzanska 7,8 dinara. Zarade nema, a nije realno očekivati da se u martu zaradi neka para. Nameće se pitanje: zašto se seljaci usporeno odlučuju na preorijentaciju?
Slobodan Košutić, projekt mena­džer, ističe da su za gajenje jabuka potrebna velika ulaganja, oko 37.000 evra po hektaru. Samo za 4.000 italijanskih sadnica valja izdvojiti 16.000 evra,  a za bolje klase i više. Samo proizvodnja sadnica traje dve godine, a za rezultate rada potrebno je nekoliko godina, što je predugo za seljake. Održavanje voćnjaka je svakodnevno. U „Podunavlju” osim 15 stalno zaposlenih u sektoru voća, svaki dan, najmanje osam meseci, radi 70 sezonskih radnika.
Do visokog profita se dolazi mukotrpnom svakodnevnom brigom. Jabučnjak se sadi polovinom marta, druge sezone se posebnom alatkom saseca koren, tako da biljka hranljive materije ne usmerava na lisnatu masu, već u plod. Tačno se zna koliko svakog proleća na  grani cveta, a naročito kada se rod zapupolji, koliko plodova valja ostaviti, da bi se dobila prva ili ekstra klasa jabuka. Berba je svakodnevna i obavlja se ručno, a berači biraju samo plodove dovoljne veličine. Izborom sorti, berba je i razvučena od avgusta do sredine novembra.
Izuzetan je značaj hladnjača. Dok u nas dominiraju tradicionalne u kojima se voće jedva održi do sredine zime, u Čelarevu već u februaru počinju izgradnju ULO hladnjače kapaciteta 6.000 tona. Reč je o tehnologiji kojom se jabuka i drugo voće može održati bez promene kvaliteta i do juna naredne sezone! U komorama ovih hladnjača se snizi procenat kiseonika do 1,5 ili 2 odsto, koliko je i procenat ugljendioksida, što usporava proces starenja jabuka. Ovakvih objekata, naravno mnogo manjih, je 20- tak u Vojvodini, dok je u Sloveniji više od 3,5 hiljade!
Čini se da je ovogodišnja usporena prodaja pomalo poljuljala poverenje u uzgoj jabuka, iako je to bio jedan od najunosnijih poljoprivrednih biznisa. Gregurović pojašnjava da je ovo bila sezona dobrog roda jabuka, kao uostalom i drugog voća, u celoj Evropi i Kini, kakva se ne pamti unazad 40 godina. Međutim, u vreme svetske krize potražnja je opala. Procenjuje da vlasnici modernih sorti ekstra i prve klase ne bi trebalo da imaju poteškoća u plasmanu.

Nevolje mogu imati uzgajivači zastarelih sortimenata, druge klase ili, pak, industrijskih sorti jabuka, gde je višak roda spram potražnje i najveći, pa se nevolje sa ovog segmenta prelivaju i na tržište konzumne jabuke. Čini se i da se proteklih godina para osladila voćarima i izvoznicima, pa se u Rusiju slala i manje kvalitetna jabuka. Evropski voćarski centri, pre svih Južni Tirol, nameće ukuse novih sorti, „gala”, „grin smit”, „bregburn”.., dok „ajderede”, čija je zastupljenost u srpskim voćnjacima konzumne jabuke  čak 65 odsto, postupno izlazi iz mode, mada u Rusiji sporije, nego na evropskoj trpezi.
Ulaganje u podizanje hektara novog zasada se procenuje na preko 35.000 evra, a država subvencioniše samo povećanje površine i kupovinu sadnica, dok bi trebalo da podršku proširi i na sisteme za zaštitu od mraza i sisteme za navodnjavanje i prihranjivanje. Kočnica za razvoj je nepovoljna bankarska kamata. Možda je baš kriza, kada banke imaju višak para, a manjak investicionih projekata, vreme za ulaganje u voćarstvo. Bez kredita nije moguća preorijentacija poljoprivrede, a jabučnjak je šansa i prilično izvesna investicija, isplativa za šest-sedam godina.

Naša konkurentnost na inotržiš­tu, pogotovo ruskom, bila bi znatno viša da u nas nije do­minacije drumskog saobraćaja. Prevoz jabuke do Rusije šleperima košta 240 evra po toni, a železnicom bi bio i trostruko jeftiniji. Kako u Srbiji nema dobrih vozova, „Delta agrar” planira da, čim voćnjak u Čelarevu dođe u petu sezonu, u Moskvu izvozi kargo letovima. Ovakav transport pogoduje cenom i brzim prenosom veće količine... Ali, zbog snabdevanja u kontinuitetu, sve bi bilo lakše i profitnije kada bi se raširila kooperacija seljaka sa kombinatima ili se mali proizvođači klasterski udruži­li.