Kada je šezdesetih godina voda poplavila okna Rudnika mrkog uglja, niko nije ni pretpostavio da će baš to meštanima pružiti novu šansu. Termalna voda, bogom dana priroda i geografski položaj, mogli bi da se spoje u potencijal vazdušne banje, kakvih ni u Evropi nema mnogo. Još kada se reši par problema, disaće se ovde punim plućima

Stanovnici su pravi planinci. Navikli da im se zimi život iz idile, za sat vremena pretvori u pakao, u kojem će možda i danima biti gotovo odsečeni od sveta. Najpoznatiji su po rudniku mrkog uglja. Selom stoga dominiraju jednoobrazni nizovi identičnih kuća. U ovim rudarskim kolonijama kao gastarbajteri žive rudari i njihovi potomci: Slovenci, Nemci, Hrvati... Nagradno pitanje: Gde se nalazi ovo selo? U Češkoj, Poljskoj, Austriji....? Tačan odgovor zaobilazi logiku zdravog razuma. Selo se nalazi – u srcu Vojvodine! Ko ne veruje, neka nam pokloni narednih 15 minuta života i pročita čitav tekst. Jer – Vrdnik to zaslužuje.

Zaista, ni u čemu nismo preterali. Vrdnik je sa tri strane okružen planinom. Ravničarski izlaz ima jedino prema putu koji vodi ka Rumi. Zbog, za Vojvodinu potpuno neuobičajenog pejzaža, dešavalo se da selo sve do pod kraj marta bude zavejano. Mi smo se lično uverili u priče Vrdničana. Na minus 12 stepeni, u smetovima, tu na dvadesetak kilometara od centra Novog Sada, imali smo osećaj da se nalazimo na Šar planini. S druge strane, selo u modernom smislu, nastaje 1804. godine kada je otkriveno nalazište mrkog uglja i počela njegova eksploatacija. Narednih vek i po, Vrdnik će biti tipična rudarska varoš. Naravno, ovo će usloviti i, čak i za Vojvodinu, gotovo neverovatnu mešavinu stanovnika. Uz starosedeoce Srbe, biće tu gastarbajtera iz pola Evrope. Poznata je kolonija Slovenaca, kojih i danas u mestu ima skoro stotinak. Ispekli zanat u Velenju, pa došli u Vrdnik. Stoga, iako iskustvo govori da žitelji bilo kojeg mesta vole da kažu kako je njihova varoš ”specifična“, Vrdničani ne moraju da govore ništa. Oni zaista jesu drugačiji.
Tradicija kaže da su najstarije familije u selu: Ilkići, Krstići i Senići. A bogami to se i vidi. Recimo, Pavle Senić (kojem naravno ne gine da ga bukvalno svi jedino i isključivo zovu Pajica), naslednik je Tome Senića, vrdničke legende, koji je 40 godina bio šef Mesne kacelarije i lokalni matičar. Nema Vrdničana, kojeg za bezmalo pola veka, Toma nije uveo u knjigu rođenih, ispratio u vojsku, venčao ili sahranio. Jedino, što od pre par godina nema više ni Tome, pa se sada samo pripoveda. Recimo ono, kako mu je svojevremeno, od nekud, banulo dvoje mladih ljudi i tražilo da ih venča. ”Ne mora baš odmah, ali ako može do popodne“. I Toma pristane. Izdeklemuje on šta treba, mladić i devojka kažu ”da“! Onda im vrdnički matičar da list hartije, da se na njega potpišu, a on će to posle prepisati u knjigu. Kad, posle jedno dve nedelje, eto opet tih istih ljudi. ”Znate šta, mi smo rešili da se razvedemo, pa nam treba izvod“! A Toma će: ”Da ja vama nešto kažem! Nisam ja vas ni venčao. Odma sam ja video da od vas nema ništa, pa sam ceduljče čim ste izašli zgužvao i bacio“! Ima i ono, kada su Vrdničani tražili za Novu Godinu da malo pripucaju. A Toma im službeno odgovori: ”Da vam bude jasno, to je zabranjeno. Prema tome - možete pucati - al da se ne čuje“! Eh, bila su to vremena. Ali, rekosmo, tu je Pajica. A i on, malo je reći, nije za baciti. Dobro, to što drži gril-restoran ”Banja“, odmah preko puta ”Termala“, to je nešto po čemu ga znaju turisti. Meštanima je pre svega važno da je Pajica bio koordinator za turizam u timu je koji je uradio  Strategiju razvoja opštine Irig, jer to je ono što treba da udari temelj Vrdniku za narednih oho-ho vremena. Mlađi Vrdničani, znaju ga ruku na srce i kao oca dve lepe ćerke.  Samo što bi Pajica, koji je ne zaboravimo, ipak ljuti Sremac, ovu poslednju temu najradije preskočio. Kada dođe vreme, divanićemo, kaže, i brže-bolje navrće razgovor na temu o kojoj želi da pričamo:
Iznutra gledano, najvažnija odlika mesta je da ovde uporedo živi nekoliko prilično homogenih celina. Najpre imamo samo ”selo“ koje čine meštani koji su tu odvajkada, a danas se bave sitnom poljoprivrednom proizvodnjom. Tu su zatim ”stara kolonija“, ”nova kolonija“ i ”činovnički red“, tri bivša rudarska naselja u koja su se ljudi naseljavali u skladu sa obavezama koje su imali u rudniku. Staru koloniju činili su obični radnici, novu, oni koji su radili složenije poslove, a u činovnički red išli su radnici uprave i administracije.  Konačno, tu su vikendaši i penzioneri koji su Vrdnik izabrali  za mesto u kojem će provesti svoje treće doba. A pazite, u Vrdniku, na nešto više od 3.500 stanovnika imate oko 1.000 penzionera. Broj vikendica je takođe ogroman, tako da se već od aprila broj stanovnika mesta uveća za trećinu.. E, sada, sve to treba upakovati u jednu skladnu celinu. Ko misli da je lako, neka dođe da se menjamo - zaključuje Pajica!
Situacija je zapravo, vrlo jasna. Rudnik mrkog uglja, od kojeg je praktično živelo čitavo mesto, zatvoren je 1968. godine. Ispostavilo se da je uzrok njegove tragedije, meštanima doneo novu šansu. Rudnik, koji je uticao na to da Vrdnik dobije prugu, pa ste kadgod, vozom sa Fruške Gore mogli stići sve do Beča, koji je mestu doneo bioskop, u vreme kada mnogi gradovi za njega još nisu ni znali, rudnik zbog kojeg je mesto imalo svoju plesnu dvoranu, elektranu i još što-šta drugo, zatvoren je, jer je u njegova okna prodrla voda. Međutim, ispostavilo se da je jedno bogatstvo zamenjeno novim. Voda koja je rudare poslala u penziju, bila je termalna. Voda koja uz fantastična lekovita svojstva, ima konstantnu temperaturu od 32,5 stepeni! U nju su najpre rudari umakali svoje, pod zemljom, namučene kosti. Onda se shvatilo da je reč o blagu kojim treba valjano upravljati. Specijalna bolnica za rehabilitaciju Termal, danas je vizit-karta čitavog Vrdnika. Doduše, i tu je bilo svega i svačega. Od 1976. godine kada je otvoren, Termal nije uvek s jednakim žarom mario za meštane. Od nedavno, stvari su došle na svoje mesto.
Dug od 37 miliona dinara koji se vuče još od 2001. i 2002. narastao je na 120 miliona dinara, pa je krajem 2008. godine zemunska “Evropa” blokirala račun vrdničke ustanove. Taj dug je objektivno pretio da odvede “Termal” u likvidaciju, jer, kako vratiti dug koji je veći od polovine ukupnog godišnjeg prihoda, koji je 2008. bio oko 200 miliona dinara. Prethodna uprava je, umesto da ide na poravnanje krenula u sudski spor. Sud je, na kraju, presudio u korist poverioca.  Katastrofa za ceo Vrdnik bila je na pomolu. Izvršno Veće Vojvodine, preseklo je agoniju i marta 2009. godine, postavilo novu rukovodeću ekipu na čelu sa Dobrivojem Antonićem. Ugostiteljski sektor Termala, kojeg turisti prvog primete, poveren je Jovici Tulaću.
Nama je potpuno jasno da od Termala zavisi razvoj čitavog mesta. Zbog toga se trudimo da najpre unapredimo našu sopstvenu ponudu. Terapeutske usluge jesu u osnovi našeg postojanja, ali mi moramo biti i adresa za dobar provod prolaznih gostiju. Ako uzmete u obzir, da smo recimo 2. avgusta, za taj jedan dan, na bazenu  samo od ulaznica naplatili 7.000 evra, jasno vam je kakav će naš potencijal biti kada celu priču zaokružimo, kaže Tulać. - Sa druge strane, standardi koje mi postavimo, moraju biti obrazac za turističku ponudu Vrdnika i baš zato želimo apsolutnu saradnju sa vlasnicima privatnih objekata, ali i čitavom Mesnom zajednicom, jer jedni bez drugih ne možemo.-
Uopšte termin ”standardizacije ponude“, famozno je mesto u priči o Vojvodini. Imamo 20 i kusur Kobasicijada, ali ne postoji nešto što se zove – Turinska kobasica. Zato čitav svet jede prašku šunku, iako u Pragu niko nikada, bar javno, nije uredio nijedno svinjče. Tako vam je gde god mrdnete. Svi pevamo kako je ”divan kićeni Srem“, ali opet, nigde ne možete popiti autentično Vrdničko vino. Nemate ni šta (jer nema sortnih zasada grožđa), a nemate ni gde (jer ne postoji pravi ambijent, nalik recimo Gradskoj kafani). Iriške vinarije ”Kovačević“ i ”Mačkov podrum“, rade nešto po tom pitanju, ali još smo daleko od zajedničkog vinskog brenda. Predsednik Skupštine opštine Irig (naravno, po prezimenu ćete zaključiti, rođeni Vrdničanin), Vladimir Ilkić, nema dilemu.
- Standardizacija ponude, uređe­nje infrastrukture i saradnja sa Termalom, apsolutni su prioriteti. Naravno, pre svega toga, treba rešiti ozbiljan problem koji imamo sa Vojskom. Najatraktivnije zemljište koje imamo ne može da uđe u građevinsku zonu, jer se nalazi unutar bezbednosnog pojasa oko nekoliko vojnih objekata smeštenih u našem mestu. U pitanju su sada već ispražnjeni magacini, ali ... džabe. Recimo, firma ”Pro-mont“ je podnela zahtev za izgradnju super luksuznog hotela koji bi pokrenuo ceo ovaj kraj. Ali šta to vredi, kada se i ta lokacija nalazi pod zaštitom?! Imamo obećanja da će već početkom naredne godine problem početi da se rešava, a onda, gde će nam biti kraj - kaže Ilkić. -  Eto nedavno smo bili u Sloveniji da ”skinemo mustru“ kako se uzimaju pare od evropskih fondova. Već smo odlučili da sa opštinama Ilok, Trpinja i Bratunac, u formi prekogranične saradnje apliciramo u evropskim pretpristupnim fondovima. Ma biće svega. Toliko sam ubeđen u uspeh, da sam odlučio da pradedovsku čerpićaru rekonstruišem u pravu sremačku etno-kuću. Nek mi vide sinovi odakle su, a ni turistima neće faliti!
Ima Vrdnik svoju Ravanicu, manastir iz prve polovine 16. veka, ima Kulu, podignutu u 12. veku, kojoj samo treba urediti prilaz i uvesti joj struju, pa bude svetionik za pola Srema. Ima Vrdnik još i Milicu Stojadinović Srpkinju (kažu Njegoševu neostvarenu ljubav), ima zgradu Kasine (slič­na postoji još samo u Budimpešti), ima fudbalski klub iz 1919. godine (26 godina stariji od Zvezde i Partizana; naravno, ne i od Vojvodine), ima pozorišne ama­tere koji brišu nos profesionalcima gde god se pojave, ima geografski položaj koji izgleda tako kao da je bog nekom ispunjavao želje. Ruma na 12 kilometara, Novi Sad na 20 minuta, okolo netaknuta priroda, 14 potoka, ko zna koliko izvora ... Pa opet, mladi odlaze i ako se nešto hitno ne učini o vrdničkim legendama pričaće još samo penzioneri, vikendaši i naravno, Željko Marković.  A tako nam malo fali da stanemo u red i krenemo u Vrdnik – po porciju svežeg vazduha. Recimo, što je nerealno da u neko letnje povečerje, sedite na Štrandu i kažete svom društvu: ”Ljudi, ajmo sad u Vrdnik na vino“! Provod za sećanje. Problem je samo što, ako krenete Partizanskim putem, pa naletite na svaku treću džombu ili rupu na putu, u Vrdniku vam više neće trebati rizling, već ”ranisan“ za želudac. Naravno, kad vam je vožnja ličila na onu koju ste kao klinci imali na točku u luna-parku! A šteta. Jer, ovo je mesto u kojem bi Vojvodina mogla da diše punim plućima.