Značenje reči ”sudbina” može se spoznati na milion načina. Jedna od mogućnosti jeste da ste mladi, puni energije,  volite da trčite na 10.000 metara, ili na primer, da se bavite stonim tenisom.
Znači, možete vi da trenirate 25 sati dnevno, da imate volju čvrstu kao svekrvin jezik, ali džaba vam – ako niste crnac ili Kinez. Recimo – stoni tenis. Kakav je to sport u kojem čak i na evropskim prvenstvima pobeđuju Li Jiao, Ni Ksialian ili Liu Jia? Jedna je Holanđanka, druga Luksemburžanka, treća Austrijanka. A sve tri žute ko limun i govore mandarinski. Da biste uspeli u takvom sportu, ako ste baš odlučili, trebaju vam talenat, upornost i mnooogo sreće! I gle – Biljana Biba Golić je uspela! Mislimo, onako baš ”holivudski” uspela.

Ako ste devojčica rođena u Čoki, onda  vam za peti rođendan ne kupe Barbiku već – reket.  Ako vam se još potrefi da vam je otac trener stonog tenisa, onda su šanse da se provučete pored stola za tenis, a da vas niko ne primeti, ravne onima da Bitlsi ponovo zasviraju, a predgrupa im bude Azra. Čitaj – nikakve! Pa kada je već tako,  probajte da bar budete najbolji. U Bibinom slučaju, najteže joj je bilo da postane najbolja u rođenoj kući. Posle je sve išlo lakše. Kada vam je otac reprezentativni trener, a sestra jedna od najboljih domaćih igračica, onda znate o čemu govorimo. A Predrag Golić i ćerka mu Katarina to jesu. Kada je naprašila njih, Biba je mogla da krene redom. I krenula je. Dva puta šampion Jugoslavije u singlu, balkanski šampion u singlu, dublu i miks dublu, šampion Mediterana u dublu, pobednik univerzitetskih takmičenja u Americi u svim kategorijama ... i pazite, sve to u poslednjoj velikoj generaciji srpskih stonoteniserki (Fatima Isanović, Jasna Fazlić, Silvija Erdelji...).
Iz Čoke, put je Biljanu odveo najpre u Podgoricu, a zatim u Nemačku. Zemlja koja, inače, ima najbolje klupsko prvenstvo u Evropi, bila joj je ipak samo usputna stanica. Pre šest godina, otišla je u Ameriku. Najpre u Teksas. Biti stonoteniser u Teksasu baš i nije najbolja stvar koja može da vam se dogodi. Zapravo, biti uopšte stranac na Divljem Zapadu, nije ono što biste sami sebi poželeli za rođendan. Beskrajni putevi, ogromni placevi, otuđenje i ksenofobija... Biba je imala izbor: ili da počne da žvaće duvan, kao prava Teksašanka, ili da kupi kartu za sever. Okolnost da je već u Nemačkoj postala promoter sportske linije ”Kilerspin”, pokazala se presudnom. Sedište ove firme koja je našu Čokanku, primila u sportskom, poslovnom i svakom drugom smislu, nalazi se u Čikagu. A to je već nešto sasvim, sasvim drugačije, nego u przničavom i nadmenom Teksasu. Što reče jedan od Bibinih prijatelja – ”dobrodošla u Čokago”!
Sjajnom stvari pokazala se i činjenica da se u Americi ne igra liga. Stonoteniseri nastupaju samo na egzibicijama i revijama, što im ostavlja puno vremena za lične aktivnosti. Kao ekskluzivac ”Kilerspina”, Biba je u obavezi da daje intervjue, testira sportsku opremu, nastupa na prigodnim mečevima. I sve to radila je više nego dobro. Recimo, iako su Azijatkinje naravno neprikosnovene, prvu godinu po dolasku u SAD nije izgubila nijednu partiju. A što se promocija tiče, tu je već banaćanska genetika učinila svoje. Prošao je tek koji mesec, pre nego što je Biljana Golić postala ”Ana Kurnjikova stonog tenisa”. Biti lep, plav i pobeđivati, u Americi je jednako – biti uspešan!
Renomirani časopis ”Rolingston” 2007. Biljanu Golić je predstavio kao ”jednu od najatraktivnijih sportistkinja današnjice”, dok ju je 2008. magazin FHM izabrao za šestu najseksepilniju sportistkinju sveta. ”Chicago Magazine” uvrstio ju je 2008. u listu najpoželjnijih neudatih sugrađanki. Uloge u filmovima: ”Ping pong igrač” i ”Vatrene lopte”, reklama za ”ESPN.com”, specijalno kreirana video igrica u kojoj je glavni junak…  Pa, prisustvo inauguraciji Baraka Obame, poznanstva sa Bred Pitom, Klint Istvudom, Hali Beri… Malo li je je? I pored svega toga, sebi za rođendan pravi ćevape i plazma tortu. U Čikagu je to moguće. Kupiti kiseli kupus, zaviti sarmu, uzeti bocu domaće graševine, a onda izaći u kafanu na tamburaše! Drugi najveći srpski grad, posle Beograda, pruža vam tu vrstu pogodnosti. Ipak … nostalgija čini svoje, a večno pitanje za svakog sportistu na pragu tridesetih jeste: ”Šta dalje”? Otići ili ostati? I dalje se baviti sportom ili pustiti estradi i medijima da te uzmu pod svoje?
Dileme bi svakako bilo manje da smo mi ono što, po pravilu, nismo. Manje inertni, naravno. Kako inače objasniti činjenicu da je zvanično jedna od pet ili šest najlepših i najpopularnijih stranih sportistkinja u Americi, u svojoj zemlji gotovo anonimna? Ukucajte Bibino ime na Gugl i dobićete na engleskom oko milion pogodaka. Na srpskom manje od 300! U vremenu kada nam domaće prvenstvo u stonom tenisu odgovara kvalitetu nekadašnjih radničko-sportskih iga­ra, niko je iz našeg Saveza nije zvao da ovdašnjim klincima omili ovaj nekada nacionalni sport. Sećate se kako je to bilo: Antun Stipančić, Eržebet Palatinuš, Dragutin Šurbek. Ovaj poslednji bio je prvak Evrope još 1968. godine. Bezbroj godina kasnije imao sam u rukama nekakve sportske novine. Na naslovnoj strani ugledao sam sliku proćelavog Zagorca i gotovo nestvaran naslov, kreiran u duhu legendarne invencije sportskih novinara: ”Šurbek šuruje sa zlatnom medaljom”! Taj čovek bio je neuništiv. Tri živa bića koja su se najmanje izmenila tokom evolucije, jesu: kornjača, aligator i Dragutin Šurbek!
E, u vreme tih likova, klinci su udarali pingić na svakom stolu. Od kuhinjskog, pa nadalje. A danas...?  Ko mi nabroji tri aktivna igrača u našoj ligi, dobija na poklon reket i set loptica. Kilerspinovih, naravno! A imamo devojku koja izgleda kao holivudske glumice u fotošopu. Uz to drži reket tako da Kinezi plaču što nema malo kosije oči. Samo još da se neko seti da je zvanično pozove u Srbiju. Pa neka se pedeset klinki umesto za mikrofon uhvati za reket, uradili smo posao. Bibina harizma bi to mogla da uradi. Jer, ipak je Biljana Golić heroj grada Čikaga. Zvezda američkih tabloida, sa Čokom i plazma tortom u srcu.