Praznična atmosfera, sneg do kolena, a ispod jelke brdo poklona. Podneta kandidatura za članstvo u Evropskoj Uniji, ukinute vize, a kod nas u Vojvodini proglašen novi statut. Deda Mraz je ove godine bio više nego velikodušan. Valjda zato što smo bili dobri. Možda bismo mogli da poželimo više? Uostalom, vojvođanski je želeti više. Na primer, zašto ne bi na ovoj ravnici nikao aerodrom? Osim što dobro zvuči i što bi mnogima bilo znatno lakše da ne moraju preko Save ili Dunava do aerodroma, ima i mnoštvo drugih razloga da polećemo upravo sa vojvođanskog tla.

Što dalje skitam i pričam o Vojvodini, zaključujem da se o jedno ime neprestano spotičem – Marija Terezija. Kako je moguće da su nam u školama tako malo pričali o njoj? Carica koja je imala 16 dece (od kojih je sin Josif nasledio, a recimo, ćerka, Marija Antoaneta, završila  na giljotini kao žena francuskog kralja Luja XVI), koja je prekinula iskorištavanje kmetova, uvela obavezno školsko obrazovanje za decu od šest do 14 godina, podsticala razvoj privrede umesto prostog seoskog kulučenja ...

Apatinac Branko Crnogorac Kareli, danas već blizu svoje osamdesete godine, bio je zasigurno medicinski fenomen stare Jugoslavije. Jeo je sve što mu je dolazilo pod zube: kašike, viljuške, tanjire, spajalice, sijalice, a jednom je, za opkladu pojeo i čitav bicikl „Partizan”.
Njegov želudac jedino zlato nije vario. U seriji Želimira Žilnika „Vruće plate” glumio je samog sebe.

„Treće oko” talentovane Ane Panić registruje zanimljive životne situacije i u vidu areaktivnih likovnih ostvarenja servira ih radoznalim ljubiteljima fotografskih ostvarenja na likovnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Revolucionarna ekspanzija digitalne fotografije na svetskom tržištu potvrđuje da je slika postala nezamenjiva kao nejefikasniji  medij za komunikaciju među ljudima. Zato je i razumljivo veliko interesovanje mladih za raznovrsno atraktivo stvaralaštvo u nesagledivom domenu prisustva i aktivnog uticaja fotografije.