Što dalje skitam i pričam o Vojvodini, zaključujem da se o jedno ime neprestano spotičem – Marija Terezija. Kako je moguće da su nam u školama tako malo pričali o njoj? Carica koja je imala 16 dece (od kojih je sin Josif nasledio, a recimo, ćerka, Marija Antoaneta, završila  na giljotini kao žena francuskog kralja Luja XVI), koja je prekinula iskorištavanje kmetova, uvela obavezno školsko obrazovanje za decu od šest do 14 godina, podsticala razvoj privrede umesto prostog seoskog kulučenja ...

Čak je stigla i dotle, da prekine do tada popularan sport – lov na veštice. Jednom rečju, žena koja je živela četiri života u jednom, i posle koje više ništa nikada, nije bilo isto. Bilo je bolje. Rodila je 16 dece, a stigla da upravlja carevinom, reformiše vojsku, prosvetu, podigne privredu u pravcu dolazećeg kapitalizma! Danas žena rodi jedno i nestigne da uplati račun za informatiku, jer nije imala vremena! E sada se vi pitate: Sve je to u redu, ali kakve to veze ima sa Bašaidom? Ja odgovaram – najdirektnije! Selo je planski izgrađeno 1777. godine (za života Marijinog, naravno). Građeno je po njenim propisima: da sve kuće budu pod lenjir, da se ulice seku pod pravim uglom, da budu široke toliko, da se kočija može okrenuti, da glavna kuća bude obavezno odvojena od štale i pomoćnih prostorija, i da u centru bude trg na kojem će se nalaziti park i kuće od javnog značaja. Velika većina naših vojvođanskih sela nastala je upravo kao rezultat ove direktive Marije Terezije. Lično se brinula da sve tako bude. I bilo je. I behu sela. I beše Bašaid.
A taj Bašaid, specifičan je po tome što baš ni po čemu nije specifičan. Recimo, nedavno smo bili u Vrdniku. Mesto usred Vojvodine, a na planini, mesto koje je umelo i u aprilu da bude zavejano, u kojem žive rudari, koje ima moćne izvore termalne vode, koje... Bašaid spram Vrdnika deluje kao uredan dečak u somot pantalonama spram svog vršnjaka, uličnog badže koji je već imao dve devojke i ne ostavlja duvan. Uopšte, sav je onako kako treba. Kuće ušorene ko pčelinje saće. Narod baš onakav kakvi jesmo: vredan, drueljubiv, ali i nepoverljiv. I istorija sela je kao iz čitanke. Strefilo ih je sve što i druge. Pamte se događaji iz Bune 1848. godine, iz vremena kada je Austro-Ugarska odlazila na mesto na kojem su više-manje završavale sve velike carevine, iz dva Svetska rata ... Uopšte, kada bi neko pravio idealan profil Lale, on bi komotno mogao biti iz Bašaida.
Tim pre, što je sudbina udesila da je Bašaid, nadaleko, jedino selo u kojem osim lala nikog drugog i nema. Do poslednjeg velikog rata u selu su živele 23 porodice Nemaca. Na ovom području Banata, bilo ih je i mnogo više. Pazite, govorimo o vremenu u kojem su Nemci u Vojvodini činili 25 odsto stanovništva i to onog, koji je ekonomski prednjačio: posedovali su 31 odsto obradivog zemljišta; u industrijskoj proizvodnji su učestvovali sa 46 procenata, a u zanatskoj sa 40, što je čak 55 odsto nacionalnog dohotka Vojvodine. Ali onda, beše što beše. Odlukom vojnog zapovednika Srbije od maja 1941, doneta je Uredba o unutrašnjoj upravi u Banatu, kojom se nemačkoj narodnosti obezbeđuje odlučujući politički, privredni i administrativni uticaj. Nemci se organizuju kao pravno lice koje drži svu civilnu vlast. E sada, možete verovatno zamisliti reakciju ostalih kada se s jeseni 1944. ćurak okrenuo? Kažnjen je i ko je trebao, a ruku na srce, i mnogi koji nisu. Tek – posle 300 godina, Banat je ostao bez Nemaca. I Bašaid naravno. U selo su, namesto njih, dovedeni Kordunaši. Ali, onda se dogodio jedan lokalni fenomen. Istorija se ponovila. Još iz 18. veka ostao je podatak, zabeležen u kolonizaciji, da mnogi Nemci nisu mogli da se aklimatizuju, pa je Banat u Nemačkoj smatran njihovom grobnicom. Dvesta godina kasnije, to se učinilo i Kordunašima. Klima im je u Bašaidu bila toliko loša (ubrzo su počeli i da poboljevaju, najčešće od pluća), da su se, osim 2-3 porodice, svi razišli! I ostadoše samo Lale. Njima klima ne smeta. Da li slanina, rakija, genetika il ko zna šta, tek ... nešto je odradilo svoje.
Naravno, kada su ostali sami u kući, svetla su se pogasila, a onda je tek, po našem starom lošem običaju, nastao lom. U jesen 1948. počeo je prinudni otkup žita i kukuruza. Seoski hroničar Dušan Vlajkov u svojoj knjizi „Bašaid kroz vekove“ piše o tom vremenu, u kojem su se partijski komesari razleteli po paorskim dvorištima i čardacima: „Domaćinstva su danonoćno uznemiravana, ukućani maltretirani, a starešine zatvarane i izvrgavane torturama ravnim onim u nemačkim logorima. Sastojale su se u pretnjama, batinanjima, čupanju brkova, uvrtanju mošnica, držanju u vodi preko pojasa. Najviše su stradali imućni i srednje imućni seljaci“, piše Vlajkov. Ali, kao i toliko puta do tada, život je krenuo dalje. Doduše, bez brkova, ali... važno da ide. Kada se Bašaidci danas osvrnu na vreme od pre četrdesetak godina, shvate da je tada svega bilo i više nego danas. Najpre dece. Profesorica srpskog jezika i dugogodišnja direktorka Osnovne škole „1. Oktobar“, Branislava Blagojević, kaže nam da je u to vreme škola imala i preko 800 đaka: „Imali smo tri razreda sa preko tridesetoro dece.  Danas ih je tri puta manje. Osnovni razlozi su što je danas u svakoj kući umesto četvoro-petoro, po jedno, ređe dvoje dece. A onda, i ta deca, čim nastave školovanje, odlaze iz sela. Recimo, od generacije koja je školu završila 1962. godine, samo njih dvoje i danas živi u Bašaidu! U selu je decenijama unazad, ostajao samo ko je morao“, kaže nam Branislava, a stvarnost joj, nažalost daje za pravo. Bašaid danas ima 1.500 stanovnika manje, nego 1941. godine.
I ne samo to. Ispadne brate, da smo nekako loše i gazdovali. Pazite sad ovo što sledi. Sličnih priča po Vojvodini ima na stotine. Bašaid je, posađen usred plodnog atara, imao svoju ciglanu. Gde ćeš praviti i peći ciglu, ako ne na zemlji? Posle vek i kusur postojanja, ciglanu smo 1982. zatvorili. Selo je imalo nadaleko moćan mlin. On je 1971. proglašen nerentabilnim i zatvoren. Objekat postoji i danas, i u takvom je stanju, da bi holivudski reditelji horora zaplakali za njim. Imao je Bašaid i sirćetanu, i sušaru, i... Sve, baš sve smo napustili, zatravili, urušili. Kako je moguće da na teritoriji Vojvodini, realno jednom od najplodnijih regiona u Evropi, imate bezbrojna sela, poput Bašaida, u kojem ne samo što nemate nikakve industrije, već ni pogone kakve su naši stari imali pre vek ili vek i po?  Nešto se tu ne uklapa! U jezik su nam se uvukle reči poput „brendiranja“ tradicije. Bašaid je, na primer, odmah posle rata, imao 800 vinograda, veličine od četiri do sedam jutara. Danas u selu imate tri skromna vinograda! Tradiciju dakle imamo. Problem je što ne znamo šta bi sa njom. Pa neko bi od tih vinograda, od tih dudova (pogađate da je i Bašaid još u 19. veku imao svoju Dudaru) napravio brend koji bi imao prođu u celom svetu. A mi smo bašaidsku Dudaru koja se prostirala na 11 jutara, posekli, iskrčili i 1983. pretvorili u spomen park pod imenom „Titov gaj“!
Kako god da jeste, zato smo valjda i toliko nostalgični, to­liko spremni na svakoja­ka prisećanja u kojima se, po pravilu, uvek bolje živelo. Sećanja u kojima se bašaidski: Grujići, Kneževići, Mikalački, Felbabi, Vlajkovi, Jankovi, Popovi, Čolaci, Litričini, Komluški ... za sekund pretvaraju u ponosne: Babucove, Zanđeladove, Grobljarove, Vrapčeve, Linjoše, Kolačare, Vivke, Baćine, Rogozove, Mačkove... Ovde je oduvek važilo pravilo: prezime je za vlast, a špic-name je za dušu! Kada bi nekom u gradu rekli da je Prculj, Guskov, Mućak ili Čvarak, on bi se uvredio. Ovde u Banatu, podigao bi čašu u spomen na familiju kojom se ponosi.
Ipak, živi se! Predsednik Mesne zajednice, Zoran Petrović, otkriva nam da su najveća blagodet ovog sela sa nešto više od 3.500 stanovnika, najpre putevi. Bašaid se nalazi na magistralnom putu Zrenjanin – Kikinda i u njega je moguće ući i izaći sa čak 6 strana. Kroz selo je sproveden gas, a voda, struja i kanalizacija se podrazumevaju. Selo ima svoju Opštinsku kuću iz 1834. godine u kojoj smo i mi, evo pre koji dan, sa našim domaćinima sedeli. Ima crkvu Svetog Nikolaja, kojoj će zamalo biti 200 godina i koja ima najviši toranj u Banatu. Bašaidci su davno shvatili da su najbolji sebi samima, pa danas u selu radi čak 14 udruženja i klubova. O tome kako rade, svedoči podatak da je Dobrovoljno vatrogasno društvo koje je prošle godine, na takmičenju, bilo drugo u Srbiji! Ima Bašaid i svoje ratare, stočare, povrtare, pčelare. Neko se doseti, pa radi i što-šta drugo. Živa Knežević Krmačicin, na primer, proizvodi duvan. I dobro mu ide.
A ima Bašaid i svoje dve velike kolonije. Jednu u Zrenjaninu, a drugu u Novom Sadu. Nezvanični konzul Bašaida u Novom Sadu je Branislav Zubanov. Odavno se skućio, radio u Naftagasu, GRAS-u, Vineru – al mu selo ne da mira. Napisao je i knjigu „Kada lala priču ište“, u kojoj je bar pedesetak bašaidskih šereta spasao od zaborava. Zubanov nam otkriva i da je njegovo selo poznato po školovanim ljudima. Samo su Litričini dali četiri doktora nauka! Na univerzitetu su i Bašaidci: akademik prof. dr Rudolf Kastori, prof. dr Stojan Grujić, prof. dr Miodrag Vlajkov, prof. dr Stevan Šogorov, prof. dr Milana Mikalački Seka (dekan na DIF-u), prof. dr Milovan Miškov. U Beogradu, doktori nauka poreklom iz Bašaida su: prof. dr Triva Litričin, prof. dr Vladimir-Zlatko Litričin, prof. dr Laslo Puškaš, prof. dr Jelena Grujić i dr Danislav Kuzmanov. Malo je čak i vojvođanskih varoši koje bi mogle da se pohvale ovakvom intelektualnom reprezentacijom.
Naravno, za kraj treba nešto dobro popiti. U Bašaidu se to najbolje radi kod Save Stevanova. Ima čovek gazdački podrum koji bi nos ubriso i mnogima što se sa svojima po celom svetu naglas hvale. Sava ispeče i po 6.000 litara rakije. Od dunje, kajsije, šljive… Još čuva flašu svog vinjaka iz 1965. godine. Rakiju inače, drži u buradima od kojih samo jedno ima 1.125 litara. Ono naravno ima i vrata, pa se iznutra pere. Tu, preko bureta, Raša Milutinov, strastveni lovac (al koji još više voli lonac), gleda na Savu i hvali ga kako, uprkos godinama “dr­ži liniju”. Nekako mu se “fino stesao”. Ovaj se snebiva ko devojčica i hvali, kako je pao na 102 kile. Spram Rašinih 140 – stvarno deluje, onako, nekako slabašno. Inače, mi smo Savu i njegovu Zlatu, zatekli u času ka­da im je stigao unuk iz Rumunije. Možete zamisliti kako izgleda veselje u kući u kojoj se čuva nekoliko hektolitara vina i rakije?  Posle pola sata, od Stevanovih smo bukvalno pobegli. Dok nas merak ne prevari. Posle, ko zna šta bi bilo? Jednostavnije je bilo da nam Miloš Jovanov odrecituje banatsku zdravicu u bašaidskoj etno-kući. Među bakandžama i pre­slica, mali Miloš recituje tako, da bi mu askurđeli zaplakali. Bogami, i nas je nešto steglo. Dal od pesme ili od rizlinga, al da je stislo … stislo je.
I zato smo morali da krenemo. Ostavili smo Bašaidce kako prežu konje za sutrašnji Božić. Seoski običaj je da se po hrastovu granu odlazi uparađeno. Onda je celo selo pali pred crkvom. Verovatno je u ovakvu paradu bio upregnut i konj seoskog beležnika Dimitrija Birimca. Kada se 1867. vraćao sa svadbenog puta iz Rumunije, knez Mihajlo Obrenović, svratio je u Bašaid da malo odmori. Tada mu je Birimac poklonio svog najlepšeg vranca. Kada je italijanski vajar Enriko Pacio vajao spomenik knezu Mihajlu ispred Narodnog pozorišta u Beogradu, vranac iz Bašaida poslužio mu je kao model za konja kojeg knez jaše. Kada Beograđani kažu “nađemo se kod konja”, nek znaju da je iz Bašaida.
Sveto pismo kaže da je čovek stvoren u petak, na dan prolećne ravnodnevnice, 5508. godine pre naše ere. Kada je stvoren Banaćanin – nismo pročitali. Ali, ako to ikada negde ugledamo, velike su šanse, da i taj prvi lala, bude Bašaidac.