„Treće oko” talentovane Ane Panić registruje zanimljive životne situacije i u vidu areaktivnih likovnih ostvarenja servira ih radoznalim ljubiteljima fotografskih ostvarenja na likovnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Revolucionarna ekspanzija digitalne fotografije na svetskom tržištu potvrđuje da je slika postala nezamenjiva kao nejefikasniji  medij za komunikaciju među ljudima. Zato je i razumljivo veliko interesovanje mladih za raznovrsno atraktivo stvaralaštvo u nesagledivom domenu prisustva i aktivnog uticaja fotografije.

Savremeno likovno stvaralaštvo nemoguće je zamisliti bez fotografije koja je na velika vrata ušla u najpoznatije svetske centre gde se prezentuju najveća dostignuća najpoznatijih likovnih stvaralaca. Umesto četkice i štafelaja, lideri u svetu slikarstva sve češće posežu za kamerom opskurom i digitalnim fotografskim kamerama, koje im skraćuju put do zamišljenih likovnih ostvarenja.
Mlada novosadska dizajnerka Ana Panić je još tokom obrazovanja u srednjoj školi i Višoj grafičkoj školi, pripremajući se za poslove grafičkog stvaraoca,  osetila draži fotografske tehnike i tehnologije. Uz asistenciju Gabora Ifjua, lucidnog fotoreportera lista „Mađar so”, ušla u tajne fotografske likovnosti, koje su joj pomogle da stekne i zaslužena priznanja na izložbama fotografija. Sazrevajući kao talentovani autor, koji je potkovan neprikosnovenim zakonomernostima grafičkog dizajna, Ana  Panić je osetila da je došlo vreme i za njenu prvu samostalnu izložbu fotografija. Iz svog već bogatog stvaralačkog opusa ona je odabrala seriju zanimljivih portreta; dečijih, muških, žen­skih, čak i - autoportreta.
Jedinstvena karakteristika za njih je studioznost, ravnomerno raspoređeno difuzno svetlo i potpuno otsustvo osmeha i vedrine lica! Preko tih ozbiljnih lica, pravih studija i psiholoških portreta, autorka prenosi nedvosmislenu poruku, zabrinutost mlade generacije kojoj pripada, za sudbinu, egzistenciju, budućnost, nezaposlenost, otuđenost, apa­tiju... Taj tihi vizuelni vapaj dovoljno je jak, pa dopire do dna duše, jer nema osmeha koji gaji nadu i veru u bolju sutrašnjicu. U senci snažnih portreta su panorame i egzotične arhitekture iz raznih krajeva sveta, od Novog Sada do Venecije, od Praga do mediteranckih ostrva, arabeske beduinskih naseobina i sjajnog rimskog koloseuma.
Fotografija kafane na grčkom ostrvu je pravi foto roman u kojem je jednom slikom ispričan život lučkog gradića. U Aninom kadru je često i časovnik koji nemilostrdno otkucava prolazno vreme svim generacijama. Među tim snimcima arhitekture je i baršunasto stepenište koje potseća na puževo stanište i beskrajni lavirint. Tako se Ana Panić ponovo vraća generacijskoj temi kojom je opsednuta: kojim putem krenuti da se izađe iz lavirinta beznađa i dođe do zaposlenja i potvrde pravih vrednosti.
Svojom izložbom ova devojka ispoljava hrabri izazov društvu koje je slepo pred  vrednostima, iako su iste te vrednosti u funkciji njegove afirmacije.