Decembar. Noć. Sneg ve­je. Skoro da se čuje kako drvo, pošto ovde nema kamena, puca od mraza. Al nešto drugo se zaista čuje. Huk sove para zaleđeni mrak. Mutna, žuta svetla kandelabra bacaju titrave avetinjske senke po ugaženom snegu na gradskom trgu...

Nije ovo scena iz horor filma, već tako centar Kikinde izgleda noću. Za očekivati bi bilo da se pojavi i neki vampir, jer po narodnom verovanju, sove najavljuju smrt. Vampira nema, a po neka grupa mladih i veselih ljudi, koja se vraća iz kafića, zastane ispod krošnji stoletnih stabala i gleda jata sova. Ne diraju ih i ne plaše ih se. Sove su u Kikindi takoreći ljubimci, a sa sujeverjem smo odavno rasčistili. Ja, ipak, materijal za ovu priču prikupljam po danu. Što je sigurno, sigurno. Nikad se ne zna!
- Sove ušare žive u Severnoj Americi, Severnoj Africi i delovima Evrope i Azije. U Srbiji ih ima oko 11.000 parova, a trećina ih je u Vojvodini – priča Dimitrije Radušić, iz novosadskog Naučno istraživačkog društva studenata biologije „Josif Pančić”, koji sa svojim kolegama već tri godine proučava jato ovih sova koje zimuje u Kikindi.
- Po poslednjem brojanju ima ih 726, što je apsolutni svetski rekord. Ova vrsta ptica živi u parovima, a zimuje u jatima. Kada se negde skupi do dve stotine sova Ušara to je senzacija, a ovo u Kikindi je fascinantno – dodaje Radušić.
Da je fascinantno jeste. Ne samo za nas, nego su pre mesec dana u Kikindu „zapucali” i Englezi, ljubitelji ptica, da vide ovo čudo. Sami se organizovali i došli ovde na ekskurziju, a Gile i ostali iz Turističke agencije, već prave planove:
- Imamo međunarodni vajarski simpozijum „Tera” i zbirku od oko hiljadu skulptura najpriznatijih svetskih vajara dvadesetog veka, skelet mamuta star pola miliona godina, „Dane ludaje”, a sada i ovo svetsko čudo, vezano za sove Ušare. Da se mi manemo motike, pa da se bacimo na turizam.
Manjivanje moti­ke nam odav­no ide od ruke, a kada je u pitanju turizam, nije na odmet da se malo informišemo o ovim pticama, čija su dva, preparirana primerka izložena u Prirodnjačkoj zbirci ki­kindskog muzeja, zbirci koja je, uzgred re­čeno, jedna od naj­bogatijih i najra­zno­vrs­ni­jih u našoj dr­žavi.
- Prvo da ra­zjasnimo: ove pti­ce nisu ubijene, već su to primerci koji  su uginuli, a onda preparirani - kaže Aleksandra Vojvodić Basara, kustos  Prirodnjačkog odeljenja Narodnog muzeja u Kikindi. Sova Utina, ili mala Ušara, koja je ime dobila po perju na glavi koje podseća na uši, je veličine oko 40 cm, a raspon krila joj je 90 cm. Grabljivica je i hrani se malim glodarima, poljskim miševima i voluharicama. Ovde, u ovolikom broju zimuju, verovatno, zbog obilja hrane.
E, sad dolazimo do glavne stvari: otkud toliko, malih poljskih glodara na severu Banata?
Mikro klima je ovde takva da nema puno magle – kaže Mi­le Udicki, penzionisani agro­nom. Ma­gla najviše smeta polj­skim miševima, od nje  „dobiju na pluća i gotovi su”. Još jedna stvar im pogoduje: ima na ovom terenu mnogo krtica i napuštenih krtičnjaka, pa miševi ne gube vreme gradeći kuće, nego se razmnožavaju, a hra­ne, za njih, na njivama uvek ima. A oni, miševi, su hrana sovama, ta­ko da imamo svega. Čuvajmo so­ve! Da nema njih, miševi i voluharice bi sve pojeli po ataru, za ljude ne bi ostalo ništa.
Čuvaju Ki­kin­­đa­ni so­ve Uša­­re. Tokom zime one se gnezde u krošnjama na grad­skom trgu i oko njega. Tu je zavetrina koju prave zgrade, koje je još Marija Terezija izgradi­la, tu je i pravoslavna crkva, čiji zvonik rasteruje nečiste sile, a tu je i drveće sa velikim krošnjama. Ima na­ravno i četinara, koji pticama pružaju posebnu toplinu. Za­što ih ne diraju? Oko samog trga je nekoliko škola, a naša deca su lepo vaspitana. Učila su i zapamtila nešto iz ekologije. Ovi stariji, koji su  sujeverni, neće sebi dozvoliti da ih svet gleda kako bacaju grudve snega na male, jadne sove Ušare. A ima i onih koji su čitali i mitologiju drugih naroda, gde je sova simbol mudrosti, pa ih sa ljubavlju gledaju, jer poznato je da smo mi Srbi mudri, pametniji i od sebe samih. Prikupljajući građu za ovaj tekst, došao sam i do  sada neobjavljenih, podataka: u Kikindi ima i masona, a zna se da je sova jedan od masonskih simbola.
 Dado, konobar iz kafića „Ambasador” ima svoju teoriju:
- Sove su noćne ptice, pa one  vole nas i mi njih, jer mi Kikinđani smo nekako više noćni, nego dnevni ljudi. -  Dadu treba verovati, jer njega  jedva probude oko podne da dođe u drugu smenu, a on dok ne počne da se smrkava, samo trepće i pije kafu... Kad se smrkne, živne Dado, napanji muziku, živnu gosti... Živne Kikinda... Kome onda može da smeta što mužjak sove huče, objašnjavajući svojoj dami da treba da krenu u lov, a ona, kao i svaka ženka odgovara „kmečavim glasom”, da će krenuti čim malo sredi perje. Onda oni, u brišućem letu, iznad banatskih oranica kreću u noćni doručak i za godinu dana, kažu stručnjaci, pojedu u Vojvodini oko 500 tona glodara, a ti dragi čitaoče sada izračunaj koliko bi ti miševi, da ih sove nisu pojele, pojeli žita. A?!
Dakle, sove Ušare u Kikindi imaju sve uslove za komoditet, imaćete ih i vi ako dođete, pod uslovom da ne dirate sove.