Podatak da je junak ove priče za nepune četiri godine uspeo da postane najuspešniji srpski borac svih vremena, deluje vrlo bajkovito, mada, spartanski način života i  svakodnevni treninzi, koji u pojedinim momentima poprimaju surovost mazohističke kazne, svedoče da ovo nije holivudska priča i da u Nenadovom uspehu nema nikakve slučajnosti.

Na hiljade sklekova i trbušnjaka, kao i stotine sati provedenih u sparingovanju, nisu nikakva garancija da će  dobiti možda najtežu, a sasvim sigurno najprljaviju borbu - borbu za pristojnu egzistenciju. Dovoljno je samo reći da se njegovi trofeji i najsjajnija odličja, za čije osvajanje pojedine države ulažu na stotine hiljade evra, nalaze  u vitrinama tuđeg stana, u kojem Pagonis kao podstanar živi svoj život šampiona.
- Nema tu šta mnogo da se priča. Jednostavno, imao sam talenat, srce i udarac. 26. novembra 2004. godine postao sam član kik boks kluba, a dve godine kasnije evropski šampion - kaže za VM Nenad Pagonis.
Ta, prva titula u Nenadovoj karijeri osvojena je u Skoplju, (u kategoriji do 81 kilograma - disciplina „lou kik”). Godinu dana kasnije pokorio je i svet na šampionatu održanom u Beogradu. Ipak, mesta za slavlje nije bilo, jer neposredno pred to takmičenje, umro je njegov otac Vladimiros.
- Na Svetskom prvenstvu u Beogradu kao da nisam bio prisutan. Više sam ličio na duha nego na pravog borca, tako da su to jedine borbe kojih se ne sećam u potpunosti. U finalnoj borbi me je protivnik iz Azerbejdžana, inače vrhunski borac, nokautirao u prvih sedam sekundi. Bila su to tri vezana udarca u glavu koja su me bukvalno bacila na patos. Ni sam ne znam kako sam uspeo da nastavim. I dok je svima izgledalo da je borba završena, ja sam odskočio i ponovo stao na noge. Misao na pokojnog oca mi je ulila dodatnu snagu… Morao sam da osvojim to zlato. Na snimku se jasno vidi trenutak kada mi sudija podiže ruku, kao i moj uzdah koji je označavao skidanje velikog tereta sa srca. Uspeo sam. Od tada svaku pobedu posvećujem ocu koji bi, suguran sam u to, bio jako ponosan na moje uspehe - kaže Nenad.
Osvajanje titula je za Pagonisa predstavljalo tek početak u takmičarskom svetu kik boksa. Usledile su odbrane titula, ali ovoga puta u dosta jačoj konkurenciji, do 86 kilograma (disciplina K-1). Prošle godine u Austriji, na Svetskom prvenstvu, Nenad je ponovo bio na ni malo laganom ispitu. Međutim, kao i u mnogim ranijim slučajevima, presudila je njegova srčanost i nesvakidašnja motivacija.   
- U polufinalnoj borbi me je ruski borac nezgodno udario u kuk, ali sam uspeo da ga pobedim. Pred finalnu borbu uopšte nisam mogao da podignem levu nogu. Svi su me savetovali da predam borbu. Jednostavno, nije imalo smisla boriti se povređen u finalu, pogotovo kada naspram sebe imate protivnika koji od vas iziskuje više od 100 odsto mogućnosti. Ipak, odlučio sam da uđem u ring i da ga pobedim. Nisam ni pomišljao da predam borbu, posebno jer se finale održavalo na rođendan pokojnog oca. Da je trebalo, borio bi se samo levom rukom. Ubedljivo sam ga pobedio - objašnjava Pagonis zvani Grk, dodajući da je mu je nakon povratka u Srbiju dr Soldatović konstatovao napuknuće bedrane kosti. Toliko o motivaciji.
Nenadovi uspesi nisu ostali neprimećeni. Bio je gost Pitera Erca - „holandskog drvoseče”, višestrukog šampiona finalnog turnira i legende K-1. Takođe, usledio je i poziv od uprave najboljeg svetskog kik boks kluba „Golden glori”, pod čijim grbom se bore najveći broj svetskih prvaka. Reč je, objašnjava Pagonis, o pravoj takmičarskoj mašinerija, koja je uspela da spoji tajlandsku školu nogu sa engleskom školom boksa. Jednom rečju, savršenstvo. Ukoliko sve bude u redu, Pagonis bi uskoro trebalo da postane njihov đak. A onda je sve moguće. Krajnji cilj je završni turnir u Japanu, gde osam najboljih boraca iz čitavog sveta imaju tri borbe da pokažu šta umeju. Ukoliko pobede, svet je njihov. Zbog toga i ne čudi što je Pagonis svoju viziju budućnosti podredio ostvarenju tog cilja. U naredne dve - tri godine namerava da prebaci kilažu iznad 100 kilograma, a sve kako bi se mogao suprotstaviti savremenim Herkulesima. Jer, objašnjava Pagonis, na završnom turniru nema kategorija i taktiziranja. Trenutna forma i inspiracija su od presudne važnosti.  
Za razliku od evropske i svetske javnosti, čini se da naša država i nije baš impresionirana Nenadovim uspesima. Istina, uspeo je da ostvari pravo na stipendiju koja mu pokriva značajan deo tekućih troškova, dok preostali deo nadoknađuje pojedinačnim sponzorstvima i borbama u profesionalnoj konkurenciji. Za sada mu, barem što se ovog poslednjeg tiče, ide i više nego dobro - u pet borbi ima isto toliko pobeda. Međutim, pita se Pagonis, šta će se desiti u slučaju kada više ne bude imao pravo na stipendiju od koje, iako nije mala, mora da odvaja za podmirivanje životnih i profesionalnih potreba. Podstanarski status mu je najomraženija tema.
- Da budem iskren, to me jako vređa i boli. Naravno da sam zahvalan za stipenduju i za to što ne moram da, kao ranije, nakon posla trčim na treninge. Međutim, nije u tome stvar. Možda bi i to podneo. Ali, boli me to kada vidim kako se druge države odnose prema svojim sportistima. Na primer, Crna Gora je Đuroviću za osvojenu zlatnu medalju prošle godine poklonila stan. Ja sam ih osvojio četiri i ništa. Nije mi čak omogućen ni stan koji bih uzeo na korišćenje. Tražio sam hiljadu puta i dobijao uvek isti odgovor: „kik boks nije olimpijski sport”. Upravo je to najgore od svega. Čitav svet zna ko je Nenad Pagonis i na koji način reprezentujem grad Novi Sad i Srbiju. Kao da nikada nisam ni ušao u ring i podizao zastavu svoje zemlje s najvišeg postolja - ogorčen je Pagonis, mladić koji je ne svojom voljom sateran u holivudski kliše marginalizovanog šampiona.
Kako sam kaže, ne zna kako bi to sve izdržao da nema po­dršku  porodice (majke Mi­le, sestre Olivere i brata Miroslava) i dugogodišnje devojke Dunje Petrović.