Nedavno je u Šidu, neposredno uz „Galeriju Sa­ve Šumanovića”, ponovo otvorena i „Galerija Ilije Bosilja”, seljaka, potom umetnika čija su dela još za života izlagana po celom svetu, od Amerike do Japana. Osobena figura ovog umetnika ostala je nepoznata najviše domaćoj, vojvođanskoj, publici, tada okrenuta pejsažu i, politički favorizovanom, „socijalističkom modernizmu”. Podjednako su uzbudljivi životna i umetnička trasa Ilije Bašičevića, koji je počeo da slika u 57. godini i za 15 godina opsesivne posvećenosti radu i slikarstvu, načinio preko 2000 slika kojima je predočio svet po Iliji (samom sebi), sam ga i imenujući „Ilijanum”.

Njegov sin, Dimitrije Bašičević, istoričar umetnosti, je ceo radni i životni vek proveo u Zagrebu, gde je bio rukovodilac Arhive za likovne umetnosti JAZU, potom upravnik Galerije za primitivnu umetnost, Zbirke Benka Horvata, napokon i Galerije za fotografiju, film i televiziju. Kada se penzionisao, počinje da se javlja na umetničkoj sceni, pod pseudonimom Mangelos, toponimu sela nadomak Šidu, odakle potiče familija.
Obojica danas, u sklopu opšteg preispitivanja etabliranih vrednosti i uspostavljanju novih kanona, doživljavaju revalorizaciju u galerijama Njujorka, Londona, Pariza, Moskve, a uskoro će izložbe biti i u Berlinu, Pragu, Amsterdamu, ... Novi Sad, posle fascinantne izložbe pre 12 - tak godina na Spensu, prošle je godine izložbom u, za Iliju neprimerenom prostoru, Galeriji odeljenja SANU, podsetio na ovog osobenjaka. Grad u kome je Mangelos 1972. godine, zahvaljujući stvaralačkoj i ljudskoj bliskosti sa novosadskim konceptualistima, prvi put izlagao, i to dela, krugove, posvećene Pikasu.
Kada je 1957. godine, Ilija Bašičević (školski drug Save Šumanovića, uzgred rečeno) voljom komunističke razjarenosti prema bogatijim paorima, ostao bez zemlje, reagovao je originalno - čitanjem filozofskih i umetničkih  knjiga iz biblioteke mlađeg sina, dok je sa polica kućne arhive starijeg sina Vojina, dugogodišnjeg šefa odeljenja za TBC u novosadskoj Dečijoj bolnici, uzimao medicinske knjige. Čitao je sve, uključujući i Dostojevskog, Frojda i psihoanalizu, indijsku Ramanijanu, Bibliju, „brdo” umetničkih knjiga... Počinje i da slika, mahnito šarajući po svemu čega se dočepao - hartiji, nameštaju, lesonitu, staklu, tkanini..., stvarajući svet, sasvim različit od bilo koje realnosti i nudeći lične odgovore na kompleksna pitanja.
Oto Bihalji Merin, kustos koji je naivu protumačio kao umetnost, je odmah uočio da Ilija iskače i iz naive, da - mada su i njegovi likovi u dve dimenzije - prekoračuje jednostavno, nadvisuje trivijalno i vezuje ga za sirovu, brut umetnost, gde ga prošle godine svrstava, pored Gustava Klempta, i njujorška galerija „Sent Etjen”, ističući da „je umetnost neprilagođenih podjednako inventivna, neprevidljivo maštovita i iskreno strasna, kao i umetnost brut- aritsta”.
Zaista, ko jednom vidi Ilijinog  „Mojsija” ili „Pticu sa dva leptira” biće oduševljen, baš kao Sofija Loren koja je supruga, Karla Pontija, nagovorila da kupi više Ilijinih dela. Čak je i čuvena porodica Rokfeler vlasnik i Ilijinih i Mangelosovih dela.
Zašto je, ponekad prgavi, ali dobroćudni i osećajni osobenjak iz Šida izazivao odbojnost političke javnosti, da je inicirala pravu hajku na seljaka-umetnika,  kulminirajući gotovo neshvatljivim sumnjičenjem u autorstvo dela iz kolekcije Ilijanum i umeće starog Bašićevića - Bosilja? Sve je kulminiralo opštejugoslovenskom polemikom uz učešće izuzetno uglednih ljudi iz sfere politike, umetnosti, „javnog života”, ...
Najzad, 1965. godine Bosilj je morao da pred državnom, preciznije komisijom grada Zagreba, dokazuje autorstva slika koje je radio! Ko zna kako bi se cela stvar odvijala da u Komisiji nisu odabrani Matko Meštrović, likovni kritičar čije opaske ovih dana mogu da čitaju posetioci izložbe Ideologija dizajna u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine; Zdenko Munk, direktor Muzeja primenjene umetnosti; i umetnik Radoslav Putar. Komisija je, na osnovu dela figuracije naslikanog crteža, uvidom u dotadašnji opus umetnika Bosilja, kao i crteža, saopštila da je Ilija Bašićević - umetnik Bosilj.
Gde su danas Ilija Bosilj i Mangelos?
Mangelosove ra­do­ve tumače i gledaju u „Momi” Muzeju savremene umetnosti u Njujorku – Momi i „Tate galeriji” u Londonu. Pariski „Bobur” je kupio njegovu kolekciju radova, a moskovski tajkuni pokupovali su sve što je bilo 2002. godine na zagrebačkoj izložbi „Neprilagođeni”. Tekstovi Mangelosa kojima se umetničko delo manje vezuje za estetiku, a više za podrivanje smisla moći, novca, dominacije... danas se štampaju u najuglednijim svetskim  časopisima.
Ilija Bosilj ostavlja u nedoumici građane Njujorka, Berlina, Japana.., jasno ilustrujući da seljačka umetnost ne mora biti samo odslikavanje poljskih radova i domaće stoke, već i usmerena prema mitskim, ekonomskim, društvenim, političkim i inim izvorima pohlepe, neljudskosti, totalitarizma...