|
Selo moje lepše od Pariza: Banoštor |
 |
 |
 |
|
Napisao Ilija Tucić
|
- Podvučeno plajvazom
- Više krovova nego ljudi
- Dve najveće banoštorske brige su i dalje kako prodati vino i poženiti momke dalje, momke, a nekada je selo imalo svoje Švabe, dve vodenice, ribare i hmeljare...
Selo Banoštor je dobilo ime po nazivu tvrđave u čijoj je blizini nastalo.Sam naziv je izveden iz termina Ban Monoštra što znači Banov Manastir, a odnosi se na benediktinski samostan koji je 1150.godine kod tvrđave podigao mađarski palatin sa titulom bana i srpski princ Beluš. Prethodni nazivi tvrđave i naselja u srednjem veku bili su Keu, Keve i Kuet. Banoštor je jedno od najstarijih sremskih naselja. Pominje se prvi put još u XII veku. Na mestu današnjeg Banoštora, ili u neposrednoj blizini (ne zna se tačno) postojao je rimski grad Malata Bononija, koji je bio na važnom podunavskom putu, Limesu, koji je išao obalom Dunava od Zemuna preko Novih Banovaca, Surduka, Slankamena, Petrovaradina, preko Banoštora sve do Osijeka. Za prvi čas istorije bilo bi vam dovoljno. Ako ste nešto upamtili na času, dobro je. Za domaći zadatak dođite u Banoštor na ,,Dane grožđa". Biće šire, špricera, traminca, šardonea, rajnskog i italijanskog rizlinga, župljanke, merlota, kabernea sovinjona, hamburga i bermeta, šunke, sira i još štogod. Nedostajete samo vi. ,,Dani grožđa" 12. put. Neka kaže ko šta hoće, ali to već izgleda sasvim ozbiljno. U te dane uz dva seoska potoka Tekeniš i Čitluk, krene i onaj treći vinski. Neka teče.i treba da teče. Usput, možda dobijete još po neku lekciju iz lokalne istorije. Ali to je već vama na volju.
|
|
Opširnije...
|
|
Iz Sibira, do Karakasa preko Bele Crkve |
|
|
|
|
Napisao Ilija Tucić Foto: Nikolaj Tarasjev i Fondacija "Aleksej Jordan"
|
- Vek ruskih kadeta
- Ruski kadeti oživeli tradiciju
- Četrdesetoro dece oživelo tradiciju Ruskog kadetskog korpusa u Beloj Crkvi Bio je to, pred Drugi svetski rat, jedini kadetski korpus u svetu Istorija i turizam kao šansa za čitavu banatsku varoš
Ovaj tekst, koliko do juče, zahtevao bi ozbiljne uvodne napomene i u samoj Rusiji, u kojoj se decenijama nacionalna tradicija izučavala u rubrikama ,,razno". Danas su se stvari iz korena promenile. Stoga naredne napomene pripadaju samo nama. Dakle, jedna od konstanti ,,stare" Rusije jeste postojanje njenih kadetskih korpusa. Reč je o sistemu škola internatskog tipa u kojima su se sticala kompletna znanja, od onih najosnovnijih koja se tiču recimo matematike ili osnovne pismenosti, preko obuke u vojnim veštinama, pa sve do onih elitnih znanja kakvo je recimo umeće plesa ili horskog pevanja. Deca koja bi izašla iz kadetskih korpusa bila su pripremljena za sve:
za rat, za dvor, za službu otadžbini u svakom smislu. Prvi korpus formirala je imperatorka Ana Jovanovna 1732. godine. Bilo ih je ukupno 30, sve do prelomne 1920. godine kada je sve ono što je na ma koji način bilo na usluzi carskoj porodici i stajalo na putu novoj boljševičkoj vlasti, moralo da napusti Rusiju. U Kraljevini SHS formirana su tri ruska kadetska korpusa: u Sarajevu, Goraždu i Beloj Crkvi. Već 1933. spojeni su u jedan Prvi ruski kadetski korpus u Beloj Crkvi. U godinama uoči Drugog svetskog rata bio je to jedini ruski kadetski korpus na svetu! |
|
Opširnije...
|
|
Napisao Velimir Kostadinov
|
- Subotičanin Lajoš Vermeš organizovao Palićke igre koje su bile preteče modernih olimpijskih igara
- Aristokrata sa Palića Lajoš Vermeš (1860-1945) je 14 godina pre Pjera Kubertena u Atini, organizovao Palićke sportske igre na temelju antičkih igara
Palićke igre su tada zvane Palićka Olimpijada, igrane su i leti i zimi i trajale su od 1880. do 1914, kada su zauvek prekinute zbog Prvog svetskog rata. Letnje discipline su bile bacanje kugle, skok u dalj, skok iz mesta, plivanje sa preprekama, a glavna zimska disciplina je bila jedrenje na ledu po Panonskom jezeru, dok su mačevanje i drugi sportovi koji su se održavali u zatvorenom prostoru igrani i leti i zimi. Za razliku od modernih igara, Palićke olimpijske igre je pratila publika sa dubokim džepom, dok su takmičari bili ljudi slabijeg imovnog stanja, uz retke izuzetke. Lajoš Vermeš je osnovao i dva sportska društva Ahiles i Subotičko gimnastičko društvo, a Ahiles je kasnije preuzeo ulogu organizatora Palićkih igara, koje su u to vreme bile najveća sportska manifestacija u ovom regionu. Kao mlad plemić Lajoš Vermeš je 1876. godine, otišao u Napulj da sa Mironovog bacača diska "uzme meru", kako bi u subotičkoj "gvožðari" napravio isti takav disk. Sa italijanskom aristokratijom Vermeš se, "ubijajući vreme", takmičio u raznim sportovima, od mačevanja, do bacanja diska, pa se veruje da je na taj način i roðena ideja o Palićkim olimpijskim igrama. Zvanične Olimpijske igre u Evropi, u to vreme još nisu bile inicirane.
|
|
Opširnije...
|
|
Amsterdam -Vojvođani u belom svetu |
|
|
|
|
Napisao Zoran Čičarević
|
|
Ležerni stav koji kompjuteraši-genijalci u Srbiji uživaju jer nema konkurencije, ne prolazi; a u Holandiju se može stići i bez poziva, bez vize i novca, bez konkretnog plana Među ljudima koji, od devedesetih godina do današnjih dana, beže od oskudice i sveopšte krize u Srbiji, mnogi su odabrali da odu u Kraljevinu Holandiju. Amsterdam, mesto na kojem je verovatno patentiran kosmopolitski duh, kako ga mi danas zamišljamo, postao je dom mnogim Vojvođanima. Ovo je kratka priča o iskustvima dvojice mladih ljudi koji su otišli, svaki na svoj način.
Dejan Mišković, za prijatelje Matoraja, rođen je u Sremskoj Mitrovici 1972. godine. U Amsterdamu živi i radi od 2000. U pečalbu je otišao kao svršeni stručnjak, programer.
- Diploma Elektrotehničkog fakulteta, početkom devedesetih, važila je za ulaznicu u svet. Ili bar za Kanadu, ili Novi Zeland. Još dok sam studirao, planirao sam da sa diplomom odem u Toronto. Posle se desilo drugačije. Nakon svršenih studija, dobio sam posao u Mitrovici i sve je krenulo dobro, ali uskoro više nisam mogao da trpim bedu u Srbiji, vidljivu na svakom koraku. Odlična plata i stan bili su OK samo prvih nekoliko meseci.
Morao sam napolje. Našao sam anganžman u Amsterdamu i otišao 2000. godine – priča Matoraja. Drugačija je životna priča Slobodana Bajića, rođenog u Novom Sadu, 1973. godine. Njega je avanturistički, nomadski duh vukao na razne strane. Nakon završetka srednje škole i par godina novosadkog ”otpadanja”, pre nekih 16 godina, počela je njegova holandska avantura.
|
|
Opširnije...
|
|
Brisel - Vojvođanska kuća na Grand Placu |
|
|
|
|
Napisao Milan Trbović
|
|
Dilema je nedavno konačno razrešena: Vojvodina će imati svoje predstavništvo u Briselu. Uspešno se oduprevši upozorenjima sa raznih strana u domaćoj javnosti, da se, o bože, u tome ne krije ništa više do diplomatskog predstavništva vojvođanske države u nastajanju, vrh vlasti dao je Vojvođanima zelenosvetlo za otpočinjanje potrebnih priprema za ono što će uslediti čim u procesu evropskih integracija napravimo naredni veliki korak. - Onog trenutka kada Srbija postane kandidat za članstvo u EU Vojvodina će imati svoje predstavništvo u Briselu. Za sada bi nivo potreba Vojvodine u Briselu zadovoljila jedna osoba koja bi na stručan i kompetentan način mogla da vodi računa o važnim projektima za koje možemo da apliciramo, kao i o lobiranju u institucijama EU. Međutim, nakon što Srbija dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, ukazaće se potreba da Vojvodina ima šire
predstavništvo u Briselu- izjavio je nedavno pokrajinski premijer Bojan Pajtić, stavljajući tačku na temu koja je, osim političkih oponenata i ostalih dušebrižnika, opasno žuljala i njegovu Demokratsku stranku.
U evropskoj prestonici, Briselu, svoja predstavništva danas ima preko 250 regiona - od onih kojima je dovoljno nekoliko kvadratnih metara do jednog Baden Virtemberga, koji svoju ekonomsku moć demonstrira iznajmljivanjem višespratne zgrade u čijem podrumu je locirana, a šta bi drugo nego – pivnica! Zbog paprenih cena nekretnina u Briselu, vrlo je česta pojava da se regioni slabije ekonomske moći udružuju i zajednički iznajmljuju prostor. Za misiju koja im je poverena, to je izgleda sasvim dovoljno. Pojam “briselski ofi s” ugnezdio se u vokabular zvaničnika vojvođanske vlasti još pre nekoliko godina, a opravdanost njegovog otvaranja argumentovala se pre svega pozitivnim iskustvima regiona koji su stalno prisutni na izvoru dešavanja u glavnom gradu Belgije i evropskoj prestonici i njihovom nemalom doprinosu evropskim integracijama matičnih država.
|
|
Opširnije...
|
|
Život na lakat krivini - Guskovi gladijatori sa Devet grla |
|
|
|
|
Napisao Dragan Batinić, Fotografi je: Vladimir Korać
|
|
Letko Ladičorbić volo je kafanu, al se na salašu skrasio, pa sad ide u selo da obiđe decu i unučade, ili da odnese guska da se bori na Svetskom prvenstvu, ili da se pari i da pravi jake guščiće po Mokrinu - sad mu je to zanimacija  Između Mokrina i Crne Bare naizgled lenjo i graciozno izvila se čuvena ćuprija Devet grla. Hteo – ne hteo, putnik namernik ovde zastane, ili bar uspori svoj automobil, jer je ispred nje krivina poput onih u kanjonu Morače. Otkud takva krivina usred nepregledne ravnice?
Dobro obavešteni tvrde da su graditelji puta stanovali u Mokrinu, koji je poznat po tome da se vino nekada nije pilo na čaše i flaše, nego na sat, pa je pravo čudo da su majstori uopšte i potrefi li ćupriju.
Dole se migolji nešto zeleno, poput velike zmije: provlači se ispod jednog od devet lukova. To je reka Zlatica, ako se ova otoka Moriša - koja krivuda četrdesetak kilometara od Fenlaka, u Rumuniji, do Padeja - može nazvati rekom. Sad je možeš pregaziti, a da ne pokvasiš bermude, a nekada je to bila vodurina, koja je, kaže legenda, nosila zlatno grumenje.
Druga legenda kaže da je baš tu negde zakopan hunski vođa Atila Bič Božiji, sa ogromnim blagom, pa je reka po tome dobila ime.
Šta je od toga tačno najbolje zna Svetozar Ladičorbić Letko, čiji je salaš stotinka metara dalje. To i nije salaš, već prava kuća sa strujom, vodom, kupatilom i telefonom.
Letko je čuvar kanala, zaposlen je u Vodoprivrednom preduzeću “Gornji Banat” i živi ovde, sa suprugom Julijanom, koju svi od milja zovu Juliška.
Juliška je jedna fi na žena, koja ume da opsuje, onako salašarski, ona pravi nadaleko čuveni lisnati sir i uvek rado dočekuje goste, a gostiju ovde nikada ne fali. Ko sve ovde navraća? Čobani, lovci, putnici namernici, umetnici raznih fela koji se zažele prirode i domaćih specijaliteta…
|
|
Opširnije...
|
|
Napisao Milan Trbović, Fotografi je: Boris Njerš
|
|
Od kako stranka Nenada Čanka deli vladajuću većinu sa strankom Ivice Dačića, lider Lige potpuno se povukao iz medija. Nije bilo lako nagovoriti ga ni da priča za Vojvođanski magazin. Videćete zašto  Očekujete li da će se stranke vladajuće koalicije u Vojvodini lako dogovoriti o zajedničkom predlogu statuta Vojvodine, s obzirom na to da je u opticaju, pored zajedničkog predloga LSV i SVM, odnedavno i predlog DS, koji se, u nekim delovima suštinski razlikuje od predloga Vaše stranke? Može li se dogoditi da na kraju statut doživi sudbinu Ustava, te da mu se prikači epitet ”trulog političkog kompromisa”?
Rad oko statuta Vojvodine pao je u u veoma nezgodno vreme i pretvorio se u jednu od letnjih tema, a u stvari se radi o veoma ozbiljnom pitanju. Moram da kažem da lično gajim otpor prema statutu kao institutu zbog toga što je to simbol ponižavanja Vojvodine i ukidanja njene autonomije.
Statut treba da uredi mnoge stvari od koji zavisi način funkcionisanja ne samo Vojvodine, nego i čitave Srbije. Jer, Vojvodina je trenutno jedina funkcionišuća pokrajina u Srbiji, a Ustavom je dozvoljeno formiranje više pokrajina i to je put kojim Srbija mora da krene ukoliko želi istinsku demokratizaciju. A istinske demokratizacije nema bez istinske decentralizacije. S druge strane, ni istinskog ravnomernog ekonomskog razvoja nema bez decentralizacije, jer nema posla tamo gde nema odlučivanja. Zbog toga imamo ovo ”metastaziranje Beograda”, a s druge strane truljenje svega u Srbiji što nije Beograd. Ja u DS u Vojvodini nemam razloga da sumnjam, to su naši dugogodišnji partneri, ali je problem u tome što vojvođanski DS nije samostalan, već je to ogranak stranke koja ima drugačije viđenje pitanja Vojvodine od samo vojvođanskog DS. Pokrajinsko izvršno veće, u kojem je DS u prošlom sazivu imao većinu, usvojilo je Platformu o budućem ustavnom položaju Vojvodine gde se jasno navodi da Vojvodina treba da ima zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, te pravo na izvorne prihode i imovinu.
U predlogu statuta koji je potekao iz DS, za koji smo mi u LSV saznali iz medija uočio sam nekoliko nelogičnosti. Prva je ta da statut mora biti u skladu sa Ustavom i zakonima. To na prvo slušanje zvuči logično, a u stvari je nelogično. |
|
Opširnije...
|
|
|
Jelena Blanuša - Sombor...
Trafiking - Beg iz košmara...
Šta kad istekne rok?...
Mirko Kaldaraš - Rom koji kvari statistiku...
Erdevik - Na tri jezera...
Sterilitet u porastu...
Kovač mačeva - Na stari način...
Brodvej - Naš čovek...
R. Čoban: Ne izmišljam toplu vodu...
Malo danas ko zna, da je u Banatu početkom 18 veka postojao običaj da pokojnika koga su sahranili, ponovo otkopavaju i opet sahranjuju, i tako više puta. Etnolozi nisu odgovorili na pitanje da li je to bio relikt paganskih običaja, ili nekog lokalnog kulta, a nema ni pisanih ni usmenih tragova da je baš tako nešto bilo i u srednjem Banatu. 
