| Život na lakat krivini - Guskovi gladijatori sa Devet grla |
 |
 |
 |
| Napisao Dragan Batinić, Fotografi je: Vladimir Korać |
|
Letko Ladičorbić volo je kafanu, al se na salašu skrasio, pa sad ide u selo da obiđe decu i unučade, ili da odnese guska da se bori na Svetskom prvenstvu, ili da se pari i da pravi jake guščiće po Mokrinu - sad mu je to zanimacija  Između Mokrina i Crne Bare naizgled lenjo i graciozno izvila se čuvena ćuprija Devet grla. Hteo – ne hteo, putnik namernik ovde zastane, ili bar uspori svoj automobil, jer je ispred nje krivina poput onih u kanjonu Morače. Otkud takva krivina usred nepregledne ravnice?Dobro obavešteni tvrde da su graditelji puta stanovali u Mokrinu, koji je poznat po tome da se vino nekada nije pilo na čaše i flaše, nego na sat, pa je pravo čudo da su majstori uopšte i potrefi li ćupriju. Dole se migolji nešto zeleno, poput velike zmije: provlači se ispod jednog od devet lukova. To je reka Zlatica, ako se ova otoka Moriša - koja krivuda četrdesetak kilometara od Fenlaka, u Rumuniji, do Padeja - može nazvati rekom. Sad je možeš pregaziti, a da ne pokvasiš bermude, a nekada je to bila vodurina, koja je, kaže legenda, nosila zlatno grumenje. Druga legenda kaže da je baš tu negde zakopan hunski vođa Atila Bič Božiji, sa ogromnim blagom, pa je reka po tome dobila ime. Šta je od toga tačno najbolje zna Svetozar Ladičorbić Letko, čiji je salaš stotinka metara dalje. To i nije salaš, već prava kuća sa strujom, vodom, kupatilom i telefonom. Letko je čuvar kanala, zaposlen je u Vodoprivrednom preduzeću “Gornji Banat” i živi ovde, sa suprugom Julijanom, koju svi od milja zovu Juliška. Juliška je jedna fi na žena, koja ume da opsuje, onako salašarski, ona pravi nadaleko čuveni lisnati sir i uvek rado dočekuje goste, a gostiju ovde nikada ne fali. Ko sve ovde navraća? Čobani, lovci, putnici namernici, umetnici raznih fela koji se zažele prirode i domaćih specijaliteta… Domaćica kaže da se ekstra zaželela Vesne Čipčić. Nije odavno bila, a sa njom najlepše može da se ispriča... - Za zlato ne znam, ja ga nikada nisam naš’o – kaže Letko. - Iz reke sam vadio ribu, a sada je više nema, samo po koja žaba. A to što Juliška spominje Rašu Popova, pa on je lansirao priču da je Devet grla gradio Mehmed paša Sokolović. Mokrinčanima ova ćuprija, kanda, liči na onu u Višegradu, pa su tako u to ubedili i našeg zemljaka Rašu. To nije tačno. Pravu istinu zna Milovan. Pomenuti Milovan, po prezimenu Lazarov, Letkov šef u fi rmi i istraživač istorijata vodotokova u Severnom Banatu je prisutan. Obilazi kanale, pa je svratio kod kolege na fruštuk. Evo njegove priče: - Turci jesu osvojili Banat krajem šesnaestog veka, a stotinak godina kasnije, nedaleko odavde, vođena je čuvena bitka kod Sente. No, most je izgrađen znatno kasnije, u vreme Austrougarske, krajem osamnaestog veka. Razlozi nisu bili samo vojni, nego i civilni. Ovuda je išao poštanski put Segedin - Kikinda. Most je građen od pečene cigle velikog formata, a kakvi su ga majstori pravili, eto vidite i sami. Preko njega i sada prelaze kamioni šleperi. A ono što malo ko zna je da ćuprija nema samo devet, nego deset grla. Deseto se ne vidi, ukopano je. Kroz njega je nekada tekao Đukošin, kanal, čiji je vodotok bio suprotan od vodotoka Zlatice i niži za dva metra. Novinaru, je si li upamtio? Jesam, ali pamtim i priče i romane Đure Đukanova, književnika iz Mokrina, čiji junaci baš ovde, oko Devet grla, traže Atilino blago. Legenda kaže da su Huni skrenuli tok reke, na njenom dnu zakopali svog vođu Atilu Biča Božijeg, a onda reku vratili u stari tok. Đura je bio ubeđen da ta reka nije bila Tisa, kako neki tvrde, već Zlatica. ”Tisa je zdravo velika za takav poduhvat, bez obzira koliko je Atila imao vojnika. Ja sam lično čuo topot hunskih konja kako odjekuje ispod Devet grla, kada sam išao na pecanje”, tvrdio je Đura, između dva piva, za kafanskim šankom u Mokrinu.  No, da mi daleku istoriju ostavimo istoričarima, a da se vratimo onome što nam je vremenski, a i ljudski bliže i bliskije - Juliški i Letku. Njih dvoje su četrdeset godina u braku. - Imala sam petnaest godina kad sam se udala i rodila sina Aleksandra. Letko je, u to vreme, već bio uveliko momak, imao je devetnaest godina. A posle četiri godine rodila sam i Dragišu, priča Juliška. Pa to je morala biti velika ljubav? - Jeste, i sad se volemo, u stvari možda se više poštujemo, al’ to je to. Gledamo porodični album i ne možemo da ne konstatujemo: Letko je bio frajer. - Bio je - priznaje - Juliška, al’ nije bio mutav: i ja sam bila lepa ko glumica, evo - pokazuje sliku. U to vreme Letkov otac Aleksandar radio je i živeo tu gde sada žive Juliška i Letko, a onda je otišao u penziju. Sin ga je nasledio, pa su se junaci ove priče, koji se voledu već četrdeset godina, preselili na salaš. - Zato se još uvek i volemo - priča Juliška. - Letko je vol’o kafanu, društvo i sve što uz to ide. Kad smo došli na salaš, skrasio se. Nije više išo noćom. Selo je bilo daleko, a imali smo samo bicikl. Sad imamo auto, ali Letko ide u selo da obiđe decu i unučade, ili da odnese guska da se bori za medalju, ili da se pari i pravi jake guščiće po Mokrinu. Sad mu je to zanimacija. Letko je jedva dočekao da se promeni tema. Kad su “beli gladijatori” u pitanju - to je njegov fah: - Volim životinje. Puno ih je dvorište: krave, kerovi, razne vrste živine, golubovi, imamo i pauna … al’ guskovi - to je posebna priča. Mokrin se nekada beleo od gusaka. A borbe guskova - tako napiši, nemoj gusana, to vređa ove naše vitezove - su nešto prirodno. Mužjak u sred zime postaje ratoboran, jer očekuje potomstvo i brani porodicu. Od ove prirodne pojave Mokrinčani su, pre skoro tri decenije, napravili Svetsko prvenstvo u borbi guskova. Moji borci su šest puta osvajali titulu kao svetski prvaci. To napiši, mani Devet grla. Drekavac i kurkućica Jeste lepo živeti na salašu, al’ u oblačnim noćima, kad je mrak gust k’o testo, a u reci žive drekavac, kurkućica i razna druga bića, koja niko nije video, niko nije hladnokrvan. - Kad je moj Letko pored mene, ničega se ne plašim - kaže Juliška. - Skoro četiri decenije smo ovde i ništa nam se loše nije desilo. Imamo dve kuće u Mokrinu, odlazimo tamo, ali nikada nismo prespavali u selu. Kad padne mrak, a mi na salaš. Što se tiče zlata, ni u te priče ne verujem: jesmo ovde našli blago, a to je naša ljubav. Imamo i dva sina, dve snajke i dve unuke. To je naše zlato. Šunke iznad kotla Svako priča o onome što voli. Šef Milovan Lazarov i njegov najmlađi pomoćnik Dragiša nas vode u zgradu pored salaša. Sada tu, o gredama od erdeljske građe, vise šunke. A nekad? - Vidiš ovaj kotao? - pita Milovan. - Tu se nekada ložilo i pokretala se parna pumpa kojom su prebacivali vodu iz kanala, kojima je mokrinski atar premrežen, u Zlaticu. Tako su sprečavane poplave. Pumpa je radila od 1891. do 1970. godine. Više nema velikih voda, pa pumpa ne radi. Gde je otišla voda? Neki kažu da su se podzemne vode spustile, zbog eksploatacije nafte, a i klimatske promene su učinile svoje, nema više ni kiše kao nekad. Tužan je Milovan što moćna mašinerija više ne grmi. Pokušavamo da ga oraspoložimo, pa pitamo ko mu je od Ladičorbića najbolji radnik, deda Aleksandar, Letko, ili najmlađi Dragiša - svima njima je bio šef. - Naravno Dragiša. Prvih pet godina svi su dobri, a posle se otmu - smeje se Milovan. |
