Ležerni stav koji kompjuteraši-genijalci u Srbiji uživaju jer nema konkurencije, ne prolazi; a u Holandiju se može stići i bez poziva, bez vize i novca, bez konkretnog plana

- Jednog oktobarskog dana, prija telj i ja smo krenuli, bez poziva, bez viza, novca, bez konkretnog plana, čak i bez bojazni. Bili smo ubeđeni da ćemo se vratiti do proleća, a obojica smo ostali. Nisam bio opterećen sankcijama, ratom i sličnim specifi čnostima tadašnjeg života u Srbiji. Vukli su me radoznalost i nemir. Ranije sam već bio u Holandiji. Bio sam šarmiran tim društvom: tolerancijom, odsustvom snobizma, ksenofobije, nacionalne paranoje i sličnih kolektivnih stanja u koje je Srbija počela da pada početkom devedesetih. U Amsterdamu sam se, prvi put u životu, osetio kao građanin sveta – seća se Slobodan Bajić. Gde živeti? Od čega? Dejan Mišković Matoraja je u Amsterdam stigao kao izgrađeni profesionalac u struci. Našao je posao programera u fi rmi koja proizvodi berzanski software. Posao je ispao mukotrpniji nego što je mogao pretpostaviti. Ležerni stav koji kopjuteraši-genijalci u Srbiji uživaju jer nema konkurencije, u ”Dam”-u nije mogao da prođe.
- Prvi meseci u Amsterdamu bili su puni stresa. Program za trgovinu akcijama, koji je za mog novog poslodavca napravila grupa indijskih software inženjera, bio ja katastrofalan.
Tek tada sam shvatio zašto su na početku svi bili tako ljubazni prema meni. Trebalo je program dovesti u red, u isto vreme ubediti klijente da će sve biti u redu. A nismo imali vremena da ga popravimo od silne jurnjave od jednog do drugog nezadovoljnog klijenta. Konkurencija je bila nemilosrdna, a velike svote novca koje su gubljene kada sistem ne radi, dolivale su ulje na vatru. Mislio sam da ću poludeti. U trenutcima najdublje krize, moj šef je dao otkaz.
Došao sam kod gazde i rekao: Failure is not an option. Preuzeo sam firmu i posle par meseci postavio stvari kako treba. Vrata su se otvorila. Love je bilo na sve strane – kaže bivši Mitrovčanin Matoraja, sada bogat čovek. Mladi Bajić, shodno svom ondaš njem karakteru, opredelio se za opušteniji pristup. Priznaje, da je u stvari, bio nedovoljno zreo nakon dolaska, ali dovoljno radoznao da ispita baš sve opcije. Osim što je Amterdam veliki poslovni centar, to je i jedno od poslednjih mesta gde boemi nesmetano i žive i rade.
- U Amsterdamu sam živeo od sviranja po ulicama, moleraja, tesanja, tonske tehnike, kuvanja i mućkanja koktela – seća se Slobodan Bajić. - Godinama sam životario u napuštenim stanovima i kućama, iscrpljujući se kroz beskonačni noćni život. Onda sam se upisao na Fakultet Medijskih tehnologija i umetnosti u Hilversumu, na odsek Muzičke tehnologije. Od 2003. sam Master of Arts za audio i sound dizajn. Od tada se bavim čitavim spektrom delatnosti: fi lmom, teatrom, animacijom, interaktivnom umetonošću, novim medijima... Radio sam kao radnik u tuđim biznisima i shvatio da je mnogo zdravije, da sam snosim odgovornost za svoj opstanak, pa poslednjih pet godina radim kao slobodni strelac. I još ne radim da bih akumulirao kapital. Ali ni Matoraja nije ostao bez svoje doze amsterdamske dekandencije.
Stres preko dana proklija u želju da se čovek provede, za šta je amsterdamska klima savršena. O tome kaže:
- Ako je dan bio lud, noć je morala biti luđa. Utorak uveče Burbon Street i ludi džez. Vikendom Paradiso s koncertima i žurkama na tri sprata. Partijali smo kao da nam je zadnje, ostajući budni do jutra, ponekad i do podneva.