• Vek ruskih kadeta
• Ruski kadeti oživeli tradiciju
• Četrdesetoro dece oživelo tradiciju Ruskog kadetskog korpusa u Beloj Crkvi ­ Bio je to, pred Drugi svetski rat, jedini kadetski korpus u svetu ­ Istorija i turizam kao šansa za čitavu banatsku varoš

Da je malo mudrosti ovu činjenicu valjalo bi, u trenutku buđenja nacionalne (samo)svesti u Rusiji, iskoristiti na pravi način. Mogao bi to biti svojevrsni brend ove male banatske opštine. Upravo, Bela Crkva bi se mogla promovisati kao prestoni grad svekolike ruske emigracije u Srbiji. Reč je o blizu 70.000 ljudi koji su snažno uticali na kulturu, duhovnost, uopšte svekolike oblike društvenog života u Srbiji onog vremena.

Na ovom mestu moramo reći nekoliko podataka koji više nego slikovito govore o značaju boravka ruskih emigranata u Srbiji onog vremena. Početkom 20. veka, preko 90 odsto stanovnika Srbije bavilo se poljoprivredom. Gradsko stanovništvo onog vremena jeste se evropeiziralo, ali nemojmo zaboraviti ­ u vreme Prvog svetskog rata ni Beograd još nije imao 100.000 stanovnika! Manje od 1 odsto Srba tog vremena imao je završenu srednju školu! To je bilo pre manje od jednog veka. S druge strane 1917. godine 26 odsto stanovnika Rusije smatralo se srednjom i višom klasom koja se u pogledu obrazovanja i načina života nije razlikovala od one u Francuskoj recimo. Te 1917. pa nekoliko narednih godina, 2.000.000 ljudi regrutovanih u tom staležu razmilelo se po Evropi i svetu. Podaci kažu da je svaki deseti ruski izbeglica imao fakultet, a preko dve trećine završilo je srednju školu. Dolaskom Rusa, bukvalno za nekoliko meseci 50 odsto se uvećao udeo obrazovanog stanovništva u Srbiji! Gotovo 70 odsto Rusa govorilo je bar jedan strani jezik. Miroslav Jovanović, autor studije o ruskim izbeglicama na Balkanu naglašava da je među njima bilo pripadnika aristokratije, oficirskog kora, državnih službenika, ali ih je, pored toga, 40 odsto pripadalo intelektualnoj branši (naučnici, lekari, inžinjeri, profesori...). Njihov dolazak u Srbiju bio je tektonski poremećaj posle kojeg više ništa nije moglo biti isto. Pančevo, Novi Bečej, Sremski Karlovci, Bela Crkva, svoj današnji identitet u manjoj ili većoj meri duguju upravo ruskim izbeglicama između dva rata.

U Srbiji je osnovana Ruska zagranična crkva sa mitropolitom Antonijem Hrapovickim na čelu. U njoj je na čelu svog vrhovnog štaba boravio general Petar Nikolajevič Vrangel, harizmatični vođa Bele armije. Neke od najznačajnijih javnih građevina u Beogradu projektovali su ruski arhitekti: Nikolaj Krasnov, Pavle Krat, Ivan Rik... Po projektima arhitekte Vasilija Androsova podignuto je preko 30 pravoslavnih hramova širom Srbije. Ruski umetnici su udarili temelj baleta Narodnog pozorišta, Jurij Rakitin nas je učio režiji, ćerka ruskog oficira je zvanično naša najbolja slikarka 20. veka Olja Ivanjicki. A tek horsko pevanje? Pa teologija! Jedan od najvećih duhovnika pravoslavne crkve u proteklih 100 godina Jovan ćangajski, kao ruski izbeglica prodavao je novine na beogradskim Terazijama.

Hiljade ovakvih i sličnih sudbina, kilogrami arhivske građe, hiljade fotografija ... Sve to samo su delići impresivne priče o ruskim, postoktobarskim izbeglicama u Srbiji. Priča koja i u današnjoj Moskvi nailazi na ogroman interes. Recimo, film o generalu Vrangelu, nedavno je snimio i najveći živi ruski reditelj Nikita Mihalkov. Bela Crkva još uvek nije svesna kakav dukat ima u rukama.

Samo nam je Srbija, kao deci u Beloj Crkvi, dala sve ­ a nije od nas tražila ništa

Na ovom tragu, u banatskoj varošici nedavno su boravili predstavnici najboljih kadetskih korpusa Rusije: Krasnojarskog, Nižegorodskog, te učenice Krasnojarske Marijinske ženske gimnazije ­ 33 mladića i 10 devojaka. Manifestaciju ,,Susret kadeta u Srbiji" organizovao je Fond za podršku kadetskih korpusa ,,Aleksej Jordan" iz Rusije a uz podršku Ministarstva inostranih poslova Rusije, Ruske pravoslavne crkve, vlasti Krasnojarskog i Nižegorodskog kraja. Boravak u Srbiji trebao je da pokaže kontinuitet istorijskog trajanja ove tako važne obrazovne institucije ali i da izrazi zahvalnost Srbiji za nemerljivu pomoć koju je pružila desetinama hiljada Rusa u periodu izgnanstva nakon Građanskog rata. Desetak dana deca iz Rusije družila su se sa svojim vršnjacima, održala nekoliko koncerata i ispunila nepisani zavet ­ obnovila rusku parcelu na pravoslavnom groblju u Beloj Crkvi.

Upravo, istorijsko nasleđe u sadejstvu sa turizmom jeste realna šansa Bele Crkve. Dunav, Nera, Deliblatska peščara, 7 kristalno čistih jezera... Pa Rusi. Davno su prošla vremena kada je Bela Crkva bila jedan od najvećih proizvođača svilenih buba u Evropi. Te 1876. godine u Crkvi je bilo 5 fabrika svile. A pravili su se u njoj i odlični konjaci i likeri (još 1925. godine 70 odsto stanovnika Južnog Banata bavilo se vinogradarstvom), pa cigla i crep, vadio se šljunak... Danas industrije gotovo i da nema. ćansu treba tražiti na drugoj strani. Emocijama svaka čast, njih ima pa ima, ali ­ ruska priča ­ u susret dolazećem ekonomskom prisustvu Rusije na ovim prostorima, nudi Beloj Crkvi mesto koje treba podvući najdebljim flomasterom. Uostalom potpisnik ovih redova, nedavno je uspostavio kontakt sa šestoricom pitomaca Prvog ruskog kadetskog korpusa u Beloj Crkvi. Najmlađi među njima ima 82 godine. Odmah posle Drugog svetskog rata otišli su u Venecuelu. Danas su svi ugledni domaćini. I tu, u džungli Venecuele, oženjeni latinoameričkim kreolkama, posle 60 godina ­ ovi Rusi između sebe ­ govore srpski. Aleksandar Ljegkov nam kaže: ,,Svi su nam u životu davali onoliko koliko smo zaradili. Samo nam je Srbija, kao deci u Beloj Crkvi, dala sve ­ a nije od nas tražila ništa. Zato vas nosimo u srcu celog života". Ruski pitomac Aljoša, pre nego što je zaplakao, recitovao nam je Đuru Jakšića. Na srpskom naravno. Zbog Bele Crkve.
U Karakasu.