close

Vojvođanski magazin

Vojvodjanski magazin izlazi jednom mesečno,
1. u mesecu.

Glavni i odgovorni urednik
Ilija Tucić


Marketing
Biljana Stamenković
e-mail: biljana@vm.rs
061 17 33 575

Redakcija
Martin Candir, Tibor Arva, Saša Jovanović,
Milan Trbović, Živan Lazić, Jovan Njegović
Drndak, Dragan Batinić, Marina Luković,
Ivana Sunajko, Atila Kovač, Srđan Janjušević
Nikola Nikšić, Jelena Jovanović, Dragan
Stojanović, Jovana Zdjelarević, Branka Jajić,
Pavle Milivojev, Duška Bajić, Srđan Đurić,
Mia Kuzmanović, Tomo Rakočević, Dragutin
Savić, Stanka Janičić Stepanov

 

Stari nameštaj
Draško Ređep

Grafičko uređenje
Dragan Stanković

Izdavač
d.o.o. Fabrika slova
Petrovaradin, Mažuranićeva 10a
021 500 656
e-mail: redakcija@vm.rs

Direktor
Aleksandra Borđoški

Distribucija
Press International, Novi Sad

Štampa
Rotografika, Subotica

Magazin info

saveti-bener-170px-v2

vm-ilija

Na kioscima

  • web-vm77-komplet Page 01

    Miss Srbije Milica Vukliš

    ...
  • web-vm77-komplet Page 09

    Intervju: Živica Tucić

    ...
  • web-vm77-komplet Page 16

    Paraglajding - leti, leti...

    ...
  • web-vm77-komplet Page 26

    Feketić - Humani u višnjiku

    ...
  • web-vm77-komplet Page 30

    Poljoprivreda - lanac po lanac

    ...
  • web-vm77-komplet Page 38

    Jermenska crkva - al' niste morali

    ...
  • web-vm77-komplet Page 45

    Naši u svetu: anglista iz Plavne

    ...
  • web-vm77-komplet Page 48

    Škola jezika: jedan, dva, harom, neđ

    ...
  • web-vm77-komplet Page 52

    Salašarsko pozorište: glumci "za poneti"

    ...

Julski broj

  • web-vm77-komplet Page 01

    Miss Srbije Milica Vukliš

  • web-vm77-komplet Page 09

    Intervju: Živica Tucić

  • web-vm77-komplet Page 16

    Paraglajding - leti, leti...

  • web-vm77-komplet Page 26

    Feketić - Humani u višnjiku

  • web-vm77-komplet Page 30

    Poljoprivreda - lanac po lanac

  • web-vm77-komplet Page 38

    Jermenska crkva - al' niste morali

  • web-vm77-komplet Page 45

    Naši u svetu: anglista iz Plavne

  • web-vm77-komplet Page 48

    Škola jezika: jedan, dva, harom, neđ

  • web-vm77-komplet Page 52

    Salašarsko pozorište: glumci "za poneti"

Pogledajte i ovo

Čador modre boje

Nje više nema – to je bio zvukBranko RadičevićA Kornelije Kovač i Đorđe Balašević to čine...
Full Story >>
Selo moje lepše od Pariza: Banoštor
  • Podvučeno plajvazom
  • Više krovova nego ljudi
  • Dve najveće banoštorske brige su i dalje kako prodati vino i poženiti momke dalje, momke, a nekada je selo imalo svoje Švabe, dve vodenice, ribare i hmeljare...

 

Selo Banoštor je dobilo ime po nazivu tvrđave u čijoj je blizini nastalo.Sam naziv je izveden iz termina Ban Monoštra što znači Banov Manastir, a odnosi se na benediktinski samostan koji je 1150.godine kod tvrđave podigao mađarski palatin sa titulom bana i srpski princ Beluš. Prethodni nazivi tvrđave i naselja u srednjem veku bili su Keu, Keve i Kuet. Banoštor je jedno od najstarijih sremskih naselja. Pominje se prvi put još u XII veku. Na mestu današnjeg Banoštora, ili u neposrednoj blizini (ne zna se tačno) postojao je rimski grad Malata Bononija, koji je bio na važnom podunavskom putu, Limesu, koji je išao obalom Dunava od Zemuna preko Novih Banovaca, Surduka, Slankamena, Petrovaradina, preko Banoštora sve do Osijeka. Za prvi čas istorije bilo bi vam dovoljno. Ako ste nešto upamtili na času, dobro je. Za domaći zadatak ­ dođite u Banoštor na ,,Dane grožđa". Biće šire, špricera, traminca, šardonea, rajnskog i italijanskog rizlinga, župljanke, merlota, kabernea sovinjona, hamburga i bermeta, šunke, sira i još štogod. Nedostajete samo vi. ,,Dani grožđa" 12. put. Neka kaže ko šta hoće, ali to već izgleda sasvim ozbiljno. U te dane uz dva seoska potoka Tekeniš i Čitluk, krene i onaj treći ­ vinski. Neka teče.i treba da teče. Usput, možda dobijete još po neku lekciju iz lokalne istorije. Ali ­ to je već vama na volju.

 

Ako ste Banaćanin ili Bačvanin, pa geografija Srema ne spada u opis vašeg radnog mesta (a i čitam vam misli - što bi ste se bavili tako dalekim predelima kada su vaši naravno najlepši), onda trebate znati i to da se Banoštor nalazi u severnom Sremu i pripada opštini Beočin. Nalazi se na severnim padinama Fruške gore, uz obalu Dunava na podunavskom putu koji spaja Petrovaradin sa Ilokom i Vukovarom. Takođe, naselje je povezano sa bačkim naseljem Begeč, skelom preko Dunava (ko ne zna za skeledžiju Joleta, taj je kroz Banoštor samo prolazio). Od Novog Sada je udaljen 28 kilometara. Od Iloka 20 kilometara. Idealno, jel da?

Inače, za 12. vek ne znamo, ali od kraja 17. veka pa do danas, selo se uvek razvijalo sa geslom ,,ničeg malo, ničeg mnogo". Nije bilo onako kočoperno kao susedni Čerević, koji je kao takav porodio jednog Jovana Grčića Milenka, Jovana Soldatovića, Milenka Šerbana, pa još gomilu umetnika, heroja, učitelja... Ne. Banoštor je uvek imao za sebe i ništa preko toga. Jedino znamenito ime za koje sam uspeo da doznam, jeste ime Žarka Cvejića nosioca glavnih basovskih uloga u operskom repertoaru Beogradske opere. Kuća Cvejića nalazi se na bregu, odmah pored pravoslavne crkve. Sam Žarko je inače odigrao preko 80 uloga u velikim operama, a opet, mnogima je poznatiji kao otac glumca Branka Cvejića. Da je Aleksandar Berček Čombe, Sremac iz Vrdnika ­ to sam znao. Ali da je i Bane Bumbar Sremac, to već nisam.

Radilo se u Banoštru svašta. Dizali su se zasadi hmelja, bilo je i voća i baštovanluka, ali opet, vino je nekako s vremenom postalo sinonim Banoštra. Posedi su istina mali. Pojedinačno pod grožđem je najviše 8 jutara. Udruženje vinara i vinogradara "Sveti Trifun" ima tek 18 članova. Kako i neće kada je uslov za učlanjenje da imate najmanje 1.000 čokoti grožđa. Negde to i ne bi bila visoko podignuta lestvica, ali u Sremu, na obroncima Fruške Gore, gde se zemlja otima između reke i "planine", pobosti 1.000 čokoti i nije tako lako. Doduše sve je više onih koji su liznuli grafit na olovci, uzeli od deteta list iz sveske (mada su za te stvari najbolji lanjski kalendari. Em veliki, em od pozadi beli, pa kruti i lakirani. I nek ti kane kafa možeš fleku ubrisati), pa na njemu ispisali prostu računicu: jedan hektar vinograda u prve tri, nerodne godine, košta 15.000 evra. Četvrte godine već ga bereš i onda te košta 500 evra po toj i svakoj sledećoj godini. Na hektar vinograda ide 2.500 čokoti, a računaj da po čokotu ima 3-4 kile grožđa. Za litar vina treba kila i po grožđa. Podvučeš plajvazom i vidiš da tu ima logike. E još kada bi neko shvatio da bi najbolje bilo udružiti se, pa napraviti jedno vino kao banoštorski brend! Karlovčani se spremaju da urade tako nešto i dobro im ide. Vinari Milan Šijački i Jovan Stojković govore nam kako bi tako nešto bio spas za sve. Selo bi na tome moglo da živi. Jedna marka, jedna analiza, jedan enolog. Ovako ­ svako pravi i plaća za sebe. I sve je skuplje i sa manje efekta. Eno, ceo Petrovac pravi jedan kulen. Znam, znam, sada ćete reći ­ naravno kada su Slovaci. Već trojicu Srba ne možeš uterati pod jednu , pa sve nek je velika ko jorgan. Svako svoje pa u očin!

Inače, u Banoštru i bukvalno svaka kuća ima vinski podrum. I nek je u njemu samo 500 litri vina, opet je dovoljno za meze, slavu i preslavu, goste što banu i još po nekog. Ma biće od Banoštoraca pravih vinara. I to mnogo više od 18. Jedino što treba da požure. Prosečan žitelj sela ima 45 godina. Ej, naši stari su u tim godinama već sukali brkove na šamlici pored kuće. A ovi danas, idu u diskoteke ne bi li nešto bezecovali, pa se konačno oženili. U celom Banoštru imate 4 mlada poljoprivrednika. Svi imaju preko 30 godina i ­ nisu oženjeni. Sva četvorica mogu da uhvate bika za rogove, ali ne i mladu. Neće seoske curice noćom da brinu hoće li na putu do kuće raditi jedino svetlo na banderi. Nek je i Beočin, ako već ne može Novi Sad. Vole da im sija.

Inače, ako ste pomislili da previše pričamo o vinu a premalo o nekim drugim stvarima ­ niste u pravu. Evo recimo ribari. Rekli bi mesto na Dunavu. Baš tu je širok, a miran. Međutim u Banoštoru danas ima pecaroša, ali nema ribara. Time se više niko ne bavi. Prošla su vremena Šćeve, Nike Rajina, Živoje... čuvenih seoskih alasa. Danas se peca na plovak, tek za talandaru. Mreže postoje još samo na golovima lokalnog igrališta. Al te ne idu u Dunav. U Dunavu možda završi sudija kada ga pojure ali ­ mreža ne. Opet, što se tiče zemljoradnje, kad pogledaš preko Dunava, na bačku stranu, skoro da ti bude neprijatno. Bačvani imaju veće bašte neg Sremci njive. Nekada su najjači sa zemljom bili Panaotovići. Radili su 70 jutara, ali ih danas u Banoštoru više nema. Dve porodice Radošević sa po 40 jutara imaju najviše grunta pod sobom.

Spisak onoga što Banoštor u organizovanom smislu ima da ponudi, stao bi na poleđinu autobuske karte. Tu su: lovački klub, Udruženje žena ,,Jana", fudbalski klub, četvorogodišnja osnovna škola, pilana ,,Invest inženjeringa", onda ,,Fruteksova" pilana, zemljoradnička zadruga ,,Fruškogorski vinogradi", udruženje ,,Sveti Trifun" i ­ to bi bilo to. Malo je to selo.

Banoštor ima više krovova nego ljudi - 270 kuća i 600 vikendica. I to je ono što, na pomalo apsurdan način, ovom selu sa 800 stanovnika garantuje budućnost. Bog je smislio kuću, a čovek ­ vikendicu. Baš tako. A zna se i čije su bile prve tri kuće. Svetozar Stojković, ovdašnji prvoborac, a kasnije veliki hroničar svog mesta, napravio je, pazite sad ovo, porodični rodoslov sa preko 300 imena! Ko to ima u Srbiji? Onako izdaleka, kada ga vidite na zidu, pomislite da gledate u rodoslov dinastije Karađorđević. A nisu Karađorđevići nego Stojkovići. Da ne kažem da im je istorija duža. Vuče sve do Kosova. E pa, te neke 1691. godine Stojkovići, Silbaški i Bisanići, stigli su na mesto koje danas zovemo Banoštor i lupili ašovom u zemlju. Onda su 1700. godine stigli Nemci koje je naselio grof Kotek futoški. On je gore na bregu imao šumu, pa su mu trebali radnici. Interesantno je da su sve vreme banoštorski Srbi i Nemci živeli složno, ali se sve do kraja Drugog svetskog rata i odlaska Nemaca nisu međusobno izmešali. Srbi su imali 190 kuća, a Nemci, na drugom kraju sela 60. Tuđe nećemo, al svoje ne damo (zvuči poznato zar ne?). Nemačka crkva podignuta je 1912. godine i danas je urušena. Nema više nikog svog i urušila se kao od muke. Pravoslavna je na mestu stare dotrajale dignuta još 1836. Na zavetni dan, svakog 22. juna, istovremeno su se čula zvona obe crkve. Ali onda dođe taj prokleti rat i ništa više nije bilo kao pre. U strašnoj raciji 1942. godine pobijeno je 67 Banoštoraca. U njihovom selu trebao je da bude i preki sud, ali domaće Švabe to nisu dozvolile. Ako ustaše već moraju da streljaju njihove komšije, oni im bar neće suditi.

"Dani grožđa" 12. put. Neka kaže ko šta hoće, ali to već izgleda sasvim ozbiljno. U te dane uz dva seoska potoka Tekeniš i Čitluk, krene i onaj treći ­ vinski

I da, da ne zaboravimo, taj Svetozar Stojković (nema mesta u Vojvodini gde ga ne bi zvali Cveće) baš je čudan čovek. Ikona mu je naslikana 1794. godine. Kod njega sve mora biti od starine. Njegovih 80 i kusur godina spram svih predmeta i priča koji ga okružuju dođu kao sitniš vremena. Čisto kao mladić spram tolike istorije. A imao je i ispisnika. Čak su se i znali i često viđali u Moslavini. Simpatično im bilo što su obojica rođeni 14. maja 1922. Mladi partizani. Posle rata se dugo nisu videli. A onda ga je devedesetih Svetozar na drugom Dnevniku gledao skoro svako veče. Svog vršnjaka i negdašnjeg drugara Franju Tuđmana. Ma ... džaba bilo i Franje, da je Cveću da samo još na trenutak zaviri u mladost. Na Aranđelovdan, na svečare, dolazilo im je u kuću 7 tetaka. Ej, 7 tetaka za istim stolom. Ostalo je od tog doba sećanje na deda Milisava šeširdžiju, predsednika Sokola. Imao deda 3 ćerke. Naveče kad prođu žandari kraj kuće i sa kapije viknu ,,Gazde!" on odgovori ,,Ja sam". A ćerke u glas: ,,Nisi ti babo gazda, ti samo imaš doživotno uživanje". Da se zna.

Bilo je to u doba kuća trščara. Ko je tada imao crep, bio je Bog u selu. Pa onda vodenica ... U selu su bile dve: Veberova i Telarova. Jedna je rasturena i prodata negde na Moravu, a za drugu se i ne zna. Šta bi i mlele kada selo danas nema pekara? Ma ti pogani gradovi odvukoše sa sela sve što valja. Što je najvažnije ­ odvukoše decu. Samo da se priče ne zaborave. Ko će da nas pamti? Banoštorce velike ko lađe. Gledamo Ćegu sa svojih 140 kila. Dok prolazi između kafanskih stolova čuje se u pola glasa ,,propade čovek". Do pre par meseci imao 170 kila. I sad ­ nest'o. Kalirao 30 kila. J...š Sremca bez metera. Doduše, on još uvek ima meter i po ali...

Ovde kad padneš ispod 100 šalju te da vadiš krvnu sliku. Da se vidi šta je s tobom. Nemoj da te nema! U to ime ­ nazdravlje! Baš tako nam je rekao i deda Dušan Silbaški, dok šapatom otkriva da se u njegovoj kući godišnje popije preko 1.000 litara vina. Kao da se plaši da će baba čuti. Usput zagleda u tor da odmeri jagnje koje će ,,pasti" na sutrašnjoj mobi. Nije to svejedno. Svaka od 16 ovaca poznaje ga po glasu. Ovce su čudo. Uzmete jagnje i bacite ga u stado od 100 ovaca. Svako, po glasu, nepogrešivo ide kod svoje majke. Tako i ove kod Silbaških. Ujutro, već izdaleka, znaju ko od domaćina dolazi da ih budi. Pa ti sad zakolji neku, a da ti ne bude žao? Al' opet, već sutra, u toru Silbaških je bilo 15 ovaca. Moba je moba.

Gledaju Banoštorci na Dunav kako prolaze lađe. Nose turiste na Đerdap. Lađe sve duže i raskošnije. Sijaju u mraku kao pijane oči. Nekada se znalo. Bile su tri: Volga, Karpati i Amur. Danas im se ne zna broja ni imena. Hoće li jednom, neka skrenuti nalevo, pa pristati uz obalu kao Joletova skela. Nekada su se naši stari kroz jesenje blato penjali u Grabovo na krštenje, i sadili čokot po čokot, jagnjili ovcu po ovcu, brojali vek po vek i onda, jednom, u taj svet koji su nam dedovi hvatali prstima, a Crnjanski snovima, uplovi lađa. Neki daleki potomci banoštorskih Majera i Vebera dolaze u stari kraj na čašu ladnog rizlinga. Ko kaže da nas ima 800? Ma, ceo svet je naš.

 
prelistajte oktobar 2014
smart-skola
  
 

Vojvodjanska geografija

  • Ako je verovati jednom ministru (?!) većina nas će još ovaj broj čitati udobno uvaljena u fotelju ili ljuljašku, a nakon toga, krevet, čajevi, maske, briga - grip. Svinjski. Tako je to kad smo ukinuli 29. Novembar, a znalo se šta se tada radi sa svi­njama. U svakom slučaju mir ovih letnjih meseci bliži se kraju. Sreća pa i epidemije imaju svoj kraj. Nadajmo se ne i početak.
    Opširnije...
  •  


    Sećate li se čuvene rečenice „Meni nije važno da li crni čovek svira za belim klavirom ili beli čovek za crnim klavirom, ja samo hoću da slušam muziku i kličnem, bravo maestro“. I možda zato i nije važno da li će Novi Sad biti glavni grad Vojvodine ili neće. I nije važno hoće li statut Vojvodine ikada biti usvojen ako je muzika koju slušamo takva da možemo da uživamo i vičemo „bravo maestro“.

    Opširnije...

  • Bez komentara
    Opširnije...