| Radojevo - Vampiri, tu oko nas |
 |
 |
 |
| Napisao Slavko Popov |
 Malo danas ko zna, da je u Banatu početkom 18 veka postojao običaj da pokojnika koga su sahranili, ponovo otkopavaju i opet sahranjuju, i tako više puta. Etnolozi nisu odgovorili na pitanje da li je to bio relikt paganskih običaja, ili nekog lokalnog kulta, a nema ni pisanih ni usmenih tragova da je baš tako nešto bilo i u srednjem Banatu. U Radojevu, jednom od najstarijih srpskih naselja koje se u pisanim izvorima pominje još u prvoj polovini 14 veka, zabeleženo je nešto još interesantnije, a to je borba sa vampirima? Prema knjizi francuskog autora Roberta Ambelaina "Le vampirisme - de la Legende au reel" izdatoj 1977. godine u Parizu u ediciji Roberta la ffonta, Radojevo je ušlo u svetsku literaturu o misterijama i do danas neverovatnim slučajevima vampirizma u svetu. Sve to ne bi bilo zanimljivo da je reč o običnim pričama, legendama i predanjima, ali radi se o zvaničnom izveštaju koji je ca carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine Beogr predao major saniteta Jožef preda Faredi - Tamarski. O tome u Fared svojoj monografiji "Radojevo u Banatu"piše i profesor Nebojša Banat Faranov, Radojevčanin koji živi u Farano Srpskoj Crnji, upravnik Narodne Srpsko biblioteke "Đura Jakšić" u tom selu i pasionirani istraživač i pisac knjiga o prošlosti Banata. O čemu je zapravo reč? Jula 1732. godine, Faredi - Tamarski je po naređenju princa od Virtemberga poslat u selo Radojevo (u to vreme Peterda) da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine. Kako su stanovnici Peterde tvrdili, to su bile žrtve vampira po imenu Miloš. U toku svog života Miloš je važio za neku vrstu vrača. Činjenica da je držao pticu koju je naučio da govori i da je uhvatio i pripitomio vuka, koga je potom držao kao ljubimca - potvrđuju njegove magične moći. Faredi - Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, međutim, posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu hteli da prihvate njegove argumente. Tada je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika. Iskopavanje je počelo od Miloša, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila 1731). Kada su uklonili zemlju i podigli drvenu ploču koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut. Međutim, oči su mu sada bile širom otvorene, uprkos činjenici da mu ih je njegova žena zatvorila nakon smrti. Tanak mlaz krvi mu se polako, ali konstantno slivao iz usta. Krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, a i na zemlji ispod ploče. Pošto su to meštani zahtevali, Faredi - Tamarski je naredio da se leš probode kocem. Zatim, iz straha da će opet iskopati vampira po njegovom odlasku, naredio je da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa grob. Na saslušanju rođaka 11 žrtava, doktor je saznao da su uglavnom umrli u roku od šest do deset dana, jednostavno kopneći. Noću su imali strašne košmare, a par njih imalo je plavkaste belege na vratu. Tako je Faredi - Tamarski odlučio da otkopa i grobove žrtava. Njih osmoro izgledali su kao obični leševi koji su se normalno raspadali. Dvoje su bili dobro očuvani, iako su im ruke i noge bile ukočene i nisu se mogle pomerati. Poslednja žrtva, žena, izgledala je kao da spava. Udovi su joj bili savršeno pokretljivi. Faredi - Tamarski je izjavio da mu ova tri leša izgledaju dovoljno sumnjivo, pa je dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim vampirom. Uprkos svim merama, meštani su i dalje mislili da vampire treba kremirati. Ovaj bizarni događaj iz prve polovine 18 veka, koji je dospeo i do dvorske kancelarije u Beču komotno bi se mogao svrstati u red takozvanih "strašnih" priča iz Banata tog vremena. Nije, dakle, plod mašte, ušao je, praktično, u svetsku "antologiju"vampirizma, i prema komentarima koji su dati na samu knjigu koja bi se u slobodnom prevodu mogla nazvati "Vampirizam od legende do stvarnosti" izdatu u Parizu, 1977. godine, najimpresivniji je primer za tematiku koju autor obrađuje. |
