U Srbiji, novac je najvećim delom u Beogradu, pa je iluzorno pričati o novosadskoj, ili na primer subotičkoj modnoj sceni

Firmirana garderoba nije znak dobrog ukusa

Izgleda da ne vredi. Svaka ozbiljnija rasprava o postojanju fenomena vojvođanske mode, u samom začetku, osuđena je na propast, s neizbežnom tendencijom da se pretvori u besplodno naklapanje.
Kompetentni ljudi kažu da mode u Vojvodini jednostavno nema, što će reći da, na ovim prostorima, ne postoji eksplicitna specifičnost načina odevanja koja bi se razlikovala od dominantnih modnih trendova u drugim krajevima, bilo da je reč o Srbiji u celini, ili o nekoj drugoj evropskoj državi. Naravno, postoji više uzroka za takvo amorfno stanje vojvođanske mode, a svi se svode na banalnu činjenicu naše savremenosti - globalizaciju.
Svet je, barem što se tiče opšteg kulturno-civilizacijskog konteksta, postao jedinstven i jednoobrazan, čime se razvodnio nekadašnji romantičarski nacionalni identitet koji je u sebi ljubomorno čuvao zahtev za posebnošću i autonomijom.

Zlobnici u kojima Đole nije nikada oskudevao već šuškaju kako će mu, ako ništa drugo, ono bar špica u fi lmu biti monotona. Biće, kažu, prepuna Balaševića. S druge strane, znajući Đoleta, ima to i drugu, dobru stranu. Sigurno

Sad može da pada!

Trideset godina rada, dve godine priprema, devet nedelja snimanja i film je gotov.
Zadnja klapa fi lma „Kao rani mraz“ snimljena je u koviljskom blatu u noći između 11. i 12. septembra, koje je za ovu priliku glumilo blato sa Galicije. I to mu je sasvim sigurno bilo prvi put. Ali nije Kovilj bio jedini debitant u ovom filmu. Đole je prvi put režirao, Beba Balašević prvi put bila pomoćnik režije na filmu, Olivera prvi put filmski producent, Loli je ovo prva velika filmska uloga, a Aleksa Balašević je debitovao na filmskom platnu. U isto vreme, pored nabrojanih debitanata u filmu su i oni sa „nešto malo iskustva“.
Rade Šerbedžija, Mira Banjac, Pedja Bjelac, Nikola Đuričko, Mustafa Nadarević, Zijah Sokolović...

20 godina od jogurt revolucije

Sa distance od 20 godina nije teško biti pametan i govoriti kako je trebalo da prepoznamo da je svo zlo na ovim prostorima krenulo baš iz Novog Sada. Ipak, znamo li šta se tačno dešavalo u tih tridesetak sati koji su promenili istoriju?

Danas, dvadeset godina nakon jogurt revolucije kojom je smenjen kompletan političkoprivredni establišment Vojvodine,sasvim je jasno da tadašnji autonomaši nisu imali ni najmanju šansu da se odupru naletima mladog i
beskompromisnog lidera srpskih komunista Slobodana Miloševića. Ipak, dvadeset godina je prilično vreme, pa da se podsetimo kako je izgledao scenario rušenja autonomaša.
Kada je o Vojvodini reč, čitav scenario „događanja naroda“, kako se tada govorilo za mitinge građana Kosova, kojima su oni tražili solidarnost i razumevanje za svoj nesumnjivo težak položaj, počeo je zapravo 9. jula u Novom Sadu. „Mitinzi istine“, kako su još nazivani ovi skupovi, pre toga su održavani širom Srbije približavajući se polako Vojvodini.