|
Možda deluje čudno, ali u ovoj našoj ravnici ima više planinara nego u bilo kom drugom delu Srbije.
I prvu ekspediciju sa ovih prostora koja je zakoračila iznad 8 hiljada metara činili su Vojvođani. Sigurno ima nešto zajedničko toj našoj crnici i krovu sveta. Čovek pred vama zna odgovor
Stvarno se neobično osećam dok posmatram Miodraga Jovovića u njegovoj kancelariji u Izvršnom veću Vojvodine. U odelu, kravati, uopšte, u dres kodu onih, kojima je politika ozbiljno kročila u život, Miodrag potpisuje dokumenta i žustro razgovara sa sekretaricom. Trudim se da ne otkrijem stid u koji sam namah upao. Još koliko sinoć, u manjem društvu, sa drugarima sam iznosio opšta mesta na koje se godinama naslanja naše druženje. Jedan od nas kao da se nikada i nije vratio sa koncerta Stonsa u Zagrebu, na koji je krišom od roditelja išao sedamdesetih. Drugi je iz JNA poneo uspomene kakve nemaju ni američki marinci u Iraku. Ja sam svojevremeno jednu noć proveo u vešernici nekog hostela u Barseloni. Uspomene od kojih živimo decenijama.
I sada se preda mnom nalazi čovek, kojem su Himalaji druga kuća. Pre njega, nijedna naša ekspedicija nije se popela na vrh iznad 8.000 metara. Kupao se u svetoj reci Ind pre polaska na vrhove Karakoruma.
Bio je na Mont Everestu. Bio je... I sa savršenim mirom, kao da je sve to najnormalnije na svetu, čeka da mu postavimo pitanje. „Ako već sanjate, onda sanjajte velike snove“, negde sam pročitao.
 Kako se dogodilo da vojvođanske planinarske ekspedicije postave standarde u oblasti koja im nekako nije urođena?
U svetu postoji 14 samostalnih vrhova preko 8.000 metara. I nikada se jedna naša ekspedicija nije popela preko te čarobne granice.
Onda sam ja 2004. godine bio vođa ekspedicije koja je krenula (i kasnije osvojila) Šiša Pangmu, vrh na Tibetu
visok 8.012 metara. Tim povodom primio nas je Boris Tadić. Sećam se da me je tada pitao „pa dobro, kako to vojvođanska ekspedicija polazi na put na koji pre njih iz ove zemlje niko nije krenuo. Mislim ... Vojvodina mi nekako ne ide uz planine“.
Odgovorio sam mu da u Vojvodini i Beogradu ima više planinara nego u čitavom ostatku zemlje. Predsednik je klimnuo glavom i rekao „da, verovatno je to čežnja“.
Najbolju definiciju čežnje dao je ruski pisac Kuznjecov u svom delu „Teorija neverovatnosti“. On je napisao da je čežnja ono kada se udaljimo od predmeta naše pažnje dovoljno daleko da možemo u celini da ga vidimo. Zato Vojvođani vole planinu. Udaljeni su od nje dovoljno daleko. Ta čežnja ne podrazumeva da se dodirne nebo, već da se komunicira sa sobom. To se tako uklapa u naš vojvođanski mentalitet! Znate, vi već na visini od 7.000 metara nemate nikakav društveni život. Bez kiseonika, telo vas potpuno okreće samom sebi. Imate halucinacije i izije. Pokojni Dren Mandić nam je pričao da je prilikom jednog silaska sa planine, pod oblacima, video šumu. Naravno da je to nemoguće, jer tamo osim snega i leda nema bukvalno ničega. Bio je to fenomen, koji je posledica neprirodnog stanja kojem izlažete svoj organizam. E sada, vi na kraju treba da budete potpuno svesni da to što ste videli nije zbilja nego fenomen. I da možeš da ga kontrolišeš. Na kraju, da motivišeš sebe da napraviš još jedan korak, kada ti se učini da je to nemoguće. Mi smo u Vojvodini  uvek umeli da prepoznamo stvarnost ispod privida. I umeli smo da napravimo taj korak više.
Biti na krovu sveta, ne videti osim neba ništa iznad vas, još mi se i čini logičnim. Potpuno mi je međutim ežnja je ono kada se udaljimo od predmeta naše pažnje dovoljno daleko, da možemo u celini da ga vidimo. Zato Vojvođani vole planinu neverovatno, kako se sa takvim, neuporedivim iskustvom, osećate kada se vratite na zemlju, u realnost. Gledate Kinu, Pakistan, Nepal sa samo jednog kamena, a onda se vratite u Vrbas, gde slušate komšije kako se vređaju zbog pogrešnog parkiranja i nezaključavanja ulaznih vrata?
Kada se vratite sa ekspedicije, izvesno vreme svest vam je drugačija.
Čežnja je ono kada se udaljimo od predmeta naše pažnje dovoljno daleko, da možemo u celini da ga vidimo. Zato Vojvođani vole planinu Sve vam se čini malo. Nije vam jasno kako je moguće da se ljudi svađaju.
Tri dana pre Drenove pogibije, u 5 ujutro, u našem kampu na Himalajima, pakistanski nosači i kuvari, molili su se na arapskom. Desetak nas hrišćana stajalo je u krugu pored njih. Pretpostavljam da su Pakistanci čitali nešto kao očenaš, jer je poslednja reč bila Amin. Posle molitve, svako od nas se prekrstio kako mu njegova vera nalaže. I svi smo to jutro bili jedno. U takvim trenucima shvatite koliko su sve naše podele besmislene. Različitosti su lepe, prirodne, ali i nevažne. Ne bih voleo da čovek mora da se popne na najviše vrhove sveta da bi to shvatio.
Vidi se to sasvim lepo i ovde na zemlji, samo ako to želite.  Tu se opet vraćamo na „vojvođansku priču“?
Vidite... ja i u 57. godini imam dovoljno snage da radim na sebi. Više razvijam svest o onome što ne znam, nego o onome što već znam.
Računari, strani jezici ... toliko toga.
To je suština života, da čovek u sebi neprestano otkriva nove unutrašnje prostore. I ovde stižemo do planinarenja.
Ti se ne suočavaš sa planinom - već sa sobom. Ona ti samo pomaže da staneš pred sebe i vidiš ko si i šta si.
Šteta je što se ljudi tako malo poznaju. I lično i međusobno. U nas postoji fobija od „drugačijeg“. Etnička i pojedinačna, jer ovo dvoje je nerazdvojivo.
Ako je neko šovinista, teško da može da voli svog komšiju iako su iste nacionalnosti. Naprosto, ako je vaš pokretač mržnja, onda tu zapravo nema granica, iako ih vi kao postavljate. Ko voli, voli sebe i sve oko sebe. Ko mrzi, mrzi isto tako.
Tako je i sa Vojvodinom. Možda ne možemo reći da je ona pobedila netoleranciju, ali ju je nadvladala svojom unutrašnjom kontrolom.
Svi oko nas imaju ambicije prema Vojvodini, a ona se suprotstavlja svojom „samokontrolom“. Ovde se nikada ne reaguje na krut način.
Krut otpor lomi. Vojvodina je kao neka vrsta upijača. Pazite, čak je i tlo takvo. Geomorfološke karakteristike zemlje kažu da su ovde nekada bile močvare, a sada ih više nema. Tako je i sa ljudima. Ovde se zlo nije zapatilo. Upijač je mek i vrati se u prvobitno stanje čim izazov prestane.
Zanimljivo je da se uprkos neprestanim kolonizacijama i dolascima u Vojvodinu njena osnovna matrica nikada ne gubi?
Polovinom devedesetih godina i u moj Vrbas počele su da stižu kolone izbeglica. Slušao sam lokalne Crnogorce ako se mršte: „dolaze na naše, uzeće nam posao, imaju drugačije navike...“.
Rekao sam im: Dobro ljudi, setite se vaših očeva koji su ovde stizali posle Drugog rata. Kako su oni izgledali eštanima koji su ih sačekivali? Pretpostavljam mnogo više strani, nego vama danas ove izbeglice. Pa opet su ih primili i vi se danas ovde osećate domaćinima. Hajde da i mi sada lepo dočekamo ove ljude. Neće proći dugo i oni i njihova deca biće „naši“. Tako je uvek bilo.  Hajde da se opet malo vratimo na planinu. Pretpostavljam da je za tako ekstremne podvige, kakvi su usponi na Himalaje, potrebna neverovatna fizička spremnost?
To je i tačno i nije. Već na 3.000 metara obavezna je aklimatizacija.
Tu već imate osećaj da se tlo ljulja, gubite ravnotežu, zadihani ste, nemate snage, muti vam se vid. Rusi imaju tehniku „penji se visoko, spavaj nisko“. To znači da napravite kamp i onda se svakoga dana penjete.
Uveče se spuštate na spavanje. Kada vam se organizam privikne, nastavljate dalje, pa opet iz početka. Gore nikakve pomoći nema. Maksimalna visina na koju se penje helikopter je 5.500 metara, možda 6.000 na neki pritisak moćnika. Budimo realni, za nas se ne bi penjali ni na 5.000 metara. Dakle, šta god vam se desi – sami ste. Jako je teško očekivati da vam čak i drugovi pomognu, jer to gotovo po pravilu za sve ima fatalan ishod. Na leđima imate ranac koji nikada nije lakši od 15 kila. Šerpasi znaju da, zbog dnevnica, nose i po 60 kila, ali to je već nešto drugo.
Ipak, u svemu ovome ne treba preterivati. Ja čak tvrdim da bih svakog prosečno zdravog čoveka, koji to želi, bio spreman da popnem na 7.000 metara! A to su već Himalajski vrhovi. Pazite, sa nepalske strane bazni kampovi su na preko 5.000 metara. Kamionima se ide do te visine. Znači, nije to sve tako strašno kako na prvi pogled izgleda.
Svi smo mi, naravno zdravi i relativno snažni, ali nema tu ničeg spektakularnog.
Evo ja na primer, čak i nemam neku posebnu preporuku u tom pogledu. Dva puta nedeljno trčanje ili bicikl, dva puta teretana.
Unositi u sebe samo onoliko hrane koliko potrošite. Po mogućnosti da ne bude masna. I nije neka velika filozofija, zar ne?
 Ekspedicija na vrh K2 krenula je 2 juna, ali je neplanirano 1. avgusta prekinuta? Bila je to apsolutno vest oja je obeležila dan.
Na visini od 7.000 metara nemate nikakav društveni život. Bez kiseonika, telo vas potpuno okreće samom sebi Ovo je bila jedina ekspedicija u nas, ikada, koja je profesionalno spremljena od A do Š. Ideja o polasku na ekspediciju rodila se 2001. godine i od tada je studiozno provođena.
Imali smo recimo kondicionog trenera što nikada nije slučaj. Bio je to Nenad Njaradi, koji je pripremao rukometaše Egipta za olimpijske igre. Vrhunski stručnjak. Na Durmitoru i na Komovima vežbali smo tehniku.
Nabavljena je kvalitetna oprema.
Imali smo i odlične sponzore, a treba znati da sam put i boravak na terenu koštaju oko 120.000 dolara.
Izvršno veće Vojvodine nas je u potpunosti podražalo, pa NIS, SBB, Restrade, Pošta Srbije, NS Compjuters, Republičko ministarstvo za sport i omladinu, Grad Subotica. Petočlana ekipa, u kojoj su bili: Iso Planić, Predrag Zagorac, Dren Mandić, vođa puta Milivoj Erdeljan i ja, bila je spremna kao niko pre nas.
Različitosti su lepe, prirodne ali i nevažne. Ne bih voleo da čovek mora da se popne na najviše vrhove sveta da bi to shvatio
Nesreća je htela da mladi Dren Mandić pogine u trenutku kada je do vrha ostalo 300 metara. Dan je bio lep i trebala su nam još 3 sata da završimo penjanje i stanemo na vrh K2. Delić sekunde je bio dovoljan da Dren padne u ambis. U svoj toj nesreći, dobro je što se upleo u uže. Tako smo ga bar videli i položili njegovo telo. Dešava se da ljudi nekada polete u ambis i poginu, a da ih ne možete videti. Po zakonu, oni se narednih 7 godina smatraju nestalim što je velika neprijatnost za njihove porodice. Dren je zauvek ostao na prebivalištu bogova, u Himalajima.
Tog dana inače, poginulo je 11 planinara iz Francuske, Koreje, Pakistana, Norveške, Irske i Nepala.
Jednostavno... tako je. Mi smo se istog dana vratili. U spomen na našeg druga, kad - tad popećemo se na K2.
To mu dugujemo. Predsednik ste planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine. Imam utisak da se ovoj oblasti pristupa previše volonterski. Nemamo osmišljenu strategiju i akciju?
U pravu ste. Upravo zato spremamo se za jednu zanimljivu inicijativu. Reč je o sportskom penjanju na veštačkim stenama. U Sloveniji ih ima svaka škola. Mi imamo eksperiment sa decom u Subotici i Kikindi koji se pokazao fantastično.
Đaci koji su se opredelili za sportsko penjanje imaju bolji uspeh u školi i najbolje vladanje. Jednostavno, višak energije ostave na steni, a ne unose ga u učionicu. Istovremeno, napor da se uspnu tera ih na stalno
razmišljanje i kombinovanje. Psiholozi su utvrdili da su na taj način popravili sopstvene mentalne sposobnosti.  Miodrag Jovović je rođen u Vrbasu 1. maja 1952. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Vrbasu. Od 1978. godine zaposlen u AD „Vital“ Vrbas. Član Demokratske stranke od 1990. godine. Osnivač opštinskih odbora u Kuli, Malom Iđošu, Srbobranu. Član PO DS od osnivanja Pokrajinske organizacije Demokratske stranke. Član Glavnog odbora DS od 1990. do 1991 i od 1993. do danas. Član Predsedništva DS od marta 2004. Predsednik Izvršnog odbora SO Vrbas od 2000. do 2004. Od 2004. zamenik Pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju. Aktivni alpinista. Vođa ekspedicija koje su osvojile najviše svetske vrhove: Elbrus (Kavkaz) 1992, Mon Blan 1997, Island Pik (Himalaji) 1998, Barunce (Himalaji) 2003, Šiša Pangma (vojvođanska ekspedicija prva u nas koja je osvojila vrh viši od 8.000 metara) 2004, Mont Everest (najviši vrh sveta 8848. metara, takođe na čelu vojvođanske ekspedicije) 2005, Gašerbrum 1 i 2 (Karakorum) 2006.
Potrebno je dosta novca i stručnih kadrova da cela stvar zaživi, ali jednog dana planinarenje bi moglo biti deo svakodnevne aktivnosti naše dece na opšte dobro. A sa veštačkih stena put pod noge, pa na Staru planinu, Goliju, Taru, na onaj manje urban deo Kopaonika, na Durmitor. Imamo fantastične planine za ovu vrstu sporta. Na žalost, on zahteva i lična ulaganja. U nas je srednja klasa prilično istanjena i to nam je najveći problem. Između borbe za egzistenciju i boravka na planini, ljudi će svakako izabrati ovo prvo.  Postavili ste sebi ekstremne izazove. Imate li neki moto koji vas je rukovodio?
Imam dva: „Najbolje tek dolazi“ i „Nikada nije kasno“. Ja sam planinarenjem počeo da se bavim u 35. godini, a 53. rođendan sam dočekao na Himalajima. Ubeđen sam da se i u svojim 60-im fi zički neću mnogo promeniti. Tada ću se recimo baviti nekim vrhovima oko 6.000 metara.
Što se tiče onoga da „najbolje tek dolazi“ uveren sam da će Srbija uskoro postati moderna država koja će iskoristiti sve svoje potencijale, a dva najveća su Vojvodina i Beograd. Ja sam recimo siguran da nam čak ne mora biti prioritet čvrsta veza sa Evropskom zajednicom. Nama naprosto trebaju evropski standardi.
Milje u kojem čovek može da istakne sve svoje sposobnosti. Volim ovu zemlju zato što nudi dovoljno izazova svima koji imaju dovoljno snage i ambicija da rade i na sebi i na njoj.
Moji su poreklom iz okoline Nikšića.
Po očevoj liniji smo od Cuca. Pa eto, preko Vrbasa i Vojvodine stigosmo na vrh sveta. I to je moguće svakome od nas. Budite uvereni. Nikada nije kasno, a najbolje tek dolazi.
|
