20 godina od jogurt revolucijeSa distance od 20 godina nije teško biti pametan i govoriti kako je trebalo da prepoznamo da je svo zlo na ovim prostorima krenulo baš iz Novog Sada. Ipak, znamo li šta se tačno dešavalo u tih tridesetak sati koji su promenili istoriju?
Danas, dvadeset godina nakon jogurt revolucije kojom je smenjen kompletan političkoprivredni establišment Vojvodine,sasvim je jasno da tadašnji autonomaši nisu imali ni najmanju šansu da se odupru naletima mladog i
beskompromisnog lidera srpskih komunista Slobodana Miloševića. Ipak, dvadeset godina je prilično vreme, pa da se podsetimo kako je izgledao scenario rušenja autonomaša.
Kada je o Vojvodini reč, čitav scenario „događanja naroda“, kako se tada govorilo za mitinge građana Kosova, kojima su oni tražili solidarnost i razumevanje za svoj nesumnjivo težak položaj, počeo je zapravo 9. jula u Novom Sadu. „Mitinzi istine“, kako su još nazivani ovi skupovi, pre toga su održavani širom Srbije približavajući se polako Vojvodini.
 Taj „pripremni“ period korišćen je za podgrevanje atmosfere i traženje krivca za sve ono što se nealbanskom življu tih godina događalo na Kosovu.
Procena organizatora mitinga, a oni svakako nisu bili napaćeni Srbi sa Kosova, bila je da za probleme nealbanskih žitelja Kosova treba okriviti „otuđeno vojvođansko rukovodstvo“.
Taj bez sumnje brižljivo planirani scenario, koji je za cilj imao preuzimanje kontrole nad Vojvodinom nije bilo teško prepoznati, ali socijalizmom uspavani vojvođanski političari nisu imali razvijen gen za samoodržanje, naivno misleći da su sve to samo prazne pretnje i da će se Milošević kad-tad zaustaviti.
Zašto je lider srpskih komunista uopšte poželeo da zagospodari Vojvodinom? Razlozi su brojni, ali mogu se svesti na nekoliko osnovnih.
Prvo, ustavni položaj Vojvodine u SFRJ bio je takav da je prilikom donošenja svih odluka na saveznom nivou, Vojvodina imala zaseban glas, koji je vredeo isto kao i glas Srbije. Kako su oba pokrajinska rukovodstva bila neprijateljski raspoložena prema Miloševiću, na svakom glasanju, on ne samo da nije imao jedan siguran glas Srbije, već je startovao od pozicije minus jedan, jer su pokrajine po pravilu bile drugačijeg mišljenja. Taj, za srbijansko rukovodstvo svakako iritantni položaj, morao je da bude promenjen i zato je na mitinzima jedna od najčešćih parola bila „Oj, Srbijo iz tri dela, konačno ćeš biti cela“. Za taj naum morao se, međutim menjati Ustav, a to nije bilo moguće sa „otuđenim“ rukovodstvima, pa se krenulo u njihovo rušenje. Drugi razlog je svakako ekonomski, jer se Milošević prilikom preuzimanja vlasti suočio sa ispražnjenim fondovima
i kasama u Srbiji, a u severnoj pokrajini je uvek još bilo zdravog novca. Ideja o spajanju „Srbije iz tri dela“ u jedan, dobila je tako još jednu dimenziju – spajanje zdravstvenih, penzionih, stambenih i svih drugih fondova u jedan- republički, pod kontrolom „Slobinih kadrova“.
 Na ovom mestu treba pomenuti i okruženje u kome se sve dešavalo.
Slovenija i Hrvatska bile su otvoreno protiv Miloševića, shvatajući da nakon što završi partiju lega u Srbiji i složi kockice kako mu odgovara, neće gubiti vreme i da će isti sistem pokušati da primeni na celu SFRJ, kako bi zagospodario celim prostorom. Neki su to nazivali velikosrpski hegemonizam, neki projektom „svi Srbi u jednoj državi“, a da su bojazni zapadnih republika bile utemeljene, svedoči i jedan od zaključaka tadašnjeg omladinskog rukovodstva, koje je među svoje zahteve uvrstilo i „ukidanje predsedništava republika i pokrajina“.
Bilo je tu i memorandum SANU, ali i drugi signali, pa i otvorenih pretnji nasiljem poput parole „Slobo brate pošalji salate, biće mesa klaćemo Hrvate“ na koje nikada nije zvanično reagovano, mada se na mnogim mitinzima podvriskivalo uz ovaj slogan.
Makedonsko i bosansko rukovodstvo pokušavalo je da balansira, Crnogorci su u „antibirokratskoj revoluciji“ smenili svoju garnituru i doveli Miloševiću tada slepo odane Mila i Momira. Računica je dakle bila vrlo jasna. Od ukupno osam glasova u tadašnjoj federaciji, Milošević bi rušenjem rukovodstava Vojvodine i Kosova imao sigurna četiri glasa, što je bilo dovoljno za pata karte, s tim da se tada u Beogradu računalo, da će u strahu od izvoza antibirokratske revolucije u jednom trenutku popustiti, ili u Skoplju, ili u Sarajevu. Vratimo se međutim na 9. jul, dan kada je zapravo sve počelo. Tog dana, uz pompezne najave u beogradskim medijima, pre svega u tada egzaltiranoj „Ekspres politici“ najavljen je dolazak Kosovara u Novi Sad. Već oko podneva na platou ispred železničke stanice okupio se odbor za doček.
S jedne strane novinari, koji su bili jasno podeljeni na „autonomaše i patriote“, rođaci nekih od putnika sa Kosova i nekolicina „osvešćenih Srba“. Kao za inat, dan je bio veoma vruć, a ni atmosfera nije zaostajala.
Zamislite da neko u Vojvođanskom rukovodstvu, koje nije uspelo da smisli ništa ozbiljnije od toga da mitingašima ne daju vode, hoće nekome da kolje decu
Kao i uvek u ovakvim situacijama pronosile su se različite glasine, od toga da je voz sa mitingašima zaustavljen negde pre Novog Sada i da se miting neće ni održati, do toga da ne dolazi jedna, nego dve kompozicije. Ništa od toga naravno nije bilo tačno, osim da voz kasni.
Mitingaši su ipak stigli. Bilo je jasno da niko od zvaničnika grada i pokrajine neće doći da im poželi dobrodošlicu. Uigranu ekipu Miroslava Šolevića to međutim nije puno doticalo. Njihov scenario, razrađen na prethodnim mitinzima, bio je dobro poznat. Unapred dogovorena maršuta kretanja sa preciznim tačkama za zadržavanje i jasno definisan scenario sa upotrebom parola. Uz zanemarivo i diskretno prisustvo policije i veliki broj „agenata“ vojvođanskog DB-a, mitingaši su na samom platou nakon pozdravljanja sa rodbinom i istomišljenicima krenuli Bulevarom Oslobođenja ka Dnevniku. Ova novinska kuća jasno je bila na stanovištu otpora Miloševiću i čuvanju autonomije Vojvodine, tako da je bila prva tačka zaustavljanja. Na putu do Dnevnika mitingaši su najčešće uzvikivali „Jedinstvena Srbija“, „Priđite nam braćo“, „Slobo, slobodo“ i „Dole foteljaši“.
Išli su polako i uprkos tome što ih je većina novosađana tek dremljivo posmatrala sa svojih prozora, kolona se ipak lagano povećavala. Stalo se kod Dnevnika i tu je počela salva zvižduka, koju je na komandu nekog iz rukovodstva gomile zamenilo pripremljeno skandiranje „Dnevnik laže“. Nakon nekoliko minuta uvreda na račun novinara i lista Dnevnik, opet po komandi, mitingaši su nastavili dalje. Imali su preciznu informaciju o adresama pojedinih pokrajinskih funkcionera, a pre svih, na meti su bili Boško Krunić i Đorđe Stojšić. Ispred Krunićevog stana skandirano je „Dole foteljaši“ i još par vulgarnih parola u kojima se pominjao sam Krunić. Topao dan, šetnja, adrenalin i skandiranje, kao i čistina ispred Banovine učinili su svoje. Krajem osamdesetih nije bilo fl aširane vode, osim u staklenoj ambalaži i tu je počela dobro režirana predstava o tome, kako je vojvođansko rukovodstvo toliko otuđeno od naroda i toliko zadriglo u svoje fotelje, da mitingaše, ne da neće da prime i saslušaju, već neće da im daju ni vode. „Jel treba da pomremo ovde kao psi“- reči su jedne vremešne novosađanke koja se, eto, nije osvežila pre izlaska na miting.
Za to vreme, vojvođansko rukovodstvo je putem bezbednosnih službi imalo sve informacije o tome šta se dešava. Jasno je bilo da demonstranti nemaju nalog da bilo šta unište, razbiju ili ugroze nečiju sigurnost. Pa ipak, stav rukovodstva je bio, da im se ne da ni kap vode. Naravno da problem nije bio u vodi, već u provokaciji organizatora mitinga, koji su računali na takvu reakciju autonomaške vrhuške. I to je bila greška. Miloševićevi mediji bili su daleko nadmoćniji i ta smešna epizoda sa vodom, bila je krunski dokaz o otuđenosti vojvođanskog rukovodstva.
Treba naglasiti da je to trenutak odlaska socijalizma, vreme u kome dolazi do promena i u kome su ljudi bili u velikoj meri zbunjeni. Bilo je malo onih koji su uspeli da prozru namere tadašnjeg Beograda sa Miloševićem na čelu, a njihova kampanja bila je toliko sveobuhvatna da je mnogima bila prijemčiva.
 U mesecima koji su sledili Miloševićeva kamarila vukla je vrlo precizne poteze. Usledili su mitinzi širom Vojvodine. Cifre su preuveličavane, kvasac je rastao i bilo je pitanje dana, kada će doći do loma. Celo leto Milošević je govorio o „delu otuđenog vojvođanskog rukovodstva“ otvarajući tako vrata za prelazak na njegovu stranu onima koji su na to bili spremni.
Opčinjeni populizmom, ali i svesni da će za svoj prebeg pod „Slobin“ šinjel, biti bogato nagrađeni, polako su se regrutovali „njegovi kadrovi“.
To međutim nije činjeno javno, sve dok nije kucnuo čas obračuna. I od tada je, evo, prošlo dvadeset godina.
Sama operacija rušenja autonomaša planirana je brižljivo i u najvećoj tajnosti. Novinarski izvori, u tada moćnoj službi državne bezbednosti, najavljivali su za 5.
Organizacija je bila savršena, scenario razrađen. Autonomaši još nisu ni špricer popili, a palanački radnici bili su kod Veternika
oktobar demonstracije u Prištini. Tako je i autor ovog teksta, sa još nekoliko kolega iz Dnevnika koji su pratili mitinge, bio poslat u Prištinu, da izveštava o onome što se tamo očekivalo. Bio je to pristojan odmor u tada luksuznom prištinskom hotelu Grand, dok 5. uveče televizija Beograd, nije počela da izveštava o velikom mitingu u Novom Sadu. Iako smo hitro napustili hotel i stigli na večernji voz Kosovo Polje – Beograd, bilo ja kasno za praćenje događaja ispred Banovine. Ipak, poznat je kompletan scenario. Na mitingu istine u Bačkoj Palanci, koji je održan 2. oktobra i koji nije trebao da bude ništa specijalno, došlo je do prve „izdaje“ do tada veoma monolitnih autonomaša. Da se „pucanje“ neće dogoditi ni u Palanci, govorilo je izlaganje Mihalja Kertesa, tada lokalnog komunističkog funkcionera, koji je u pripremi za miting navodno rekao, da će Kosovare, ako dođu, Dunavom vratiti kući. Ova njegova navodna rečenica nikada nije potvrđena, ali se dobro uklapa u scenario po kome su i on i Pankov imali zadatak da ne uzbune autonomaše bilo kakvim nagoveštajima svog prebega kod Miloševića. Bilo tako ili ne, tek, mitingaši su u Palanci dočekani kao rod rođeni, a Kertes i Pankov održali zapaljive govore kojima daju podršku Srbima sa Kosova i Miloševiću. Njihovi govori često su prekidani povicima „Tako je“ i „Izdali su narod“, „Jedan Ustav“. Govor Pankova bio je pun fraza i opštih mesta, a da je kucnuo čas za obračun bilo je jasno na kraju njegovog govora, kada je govorio kako smo 41. rekli ne fašizmu, 48. staljinizmu, a da sada treba isto tako ne reći i iredentizmu, nejedinstvu i kolebljivosti.
Posle njega govorio je budući upravnik srpskih carina, neki kažu i gospodar života i smrti, Mihalj Kertes, do tada potpuno anonimni partijski aparatčik iz Bačke Palanke. Njegov govor bio je patetičniji, počeo ga je time da neće da govori kao partijski činovnik, već iz srca, duše, otvoreno i iskreno... Rekao je da nije na govornici ni zbog ključa, jer je Mađar, pa da forma bude zadovoljena. Govor je bio vrlo zapaljiv, pa su i parole bile žešće nego kod Pankova.
Umesto „izdali su Kosovo“, prešlo se na „Prodali su Kosovo“ i „Pomozimo braći“. Kertes, verovatno svestan šanse za novu karijeru, već tada se ogradio od svog dotadašnjeg rada rečima da su i njega lagali pojedini vojvođanski rukovodioci i molili da ne čita beogradsku štampu. Dok je govorio o tome, kako je svaka verbalna pomoć ipak samo licemerje, očekivalo se da kaže kako će na Kosovo poslati neki kamion brašna i neophodnih namirnica, ali dogodilo se nešto drugo. Presuda je bila doneta.
Kertes je rekao: „Naša pomoć je najefikasnija ako se, po meni, što pre oslobodimo ljudi koji su nas vodili, konstantno obmanjivali i lagali.“
Živeo govornik“, „Narod se pita“, „Ovakvi nam trebaju“, „Narod da im sudi“, „Glavu dajemo – Kosovo ne dajemo“, bila je reakcija okupljenih.
I autnonomaši su se ponovo upecali. Dva dana kasnije, 4. oktobra Predsedništvo Saveza komunista Vojvodine rešilo je da uzvrati udarac. U Bačku Palanku je poslat stav predsedništva koji je potpisao tadašnji sekretar Janko Drča, a u kome je tražena „idejno-politička odgovornost“ Kertesa i Pankova zbog govora na mitingu koji je u nekim delovima bio „suprotan stavovima CK SKJ“. Pomenuto saopštenje „zapalilo“ je Bačku Palanku. Niko više nije mislio o proizvodnji.
Bačkopalančki kolektivi pisali su pisma podrške Kertesu i Pankovu.
 Fabriku su prvo napustili radnici Majevice i oko deset sati došli pred zgradu partijskog komiteta koja se po prirodi stvari nalazila u centru grada. Tako nešto nije moglo da prođe nezapaženo i revolucionarni zanos zahvatio je i ostale. Za tili čas na trgu su bili i radnici „Jedinstva“, „Nopala“, „Marina Vunopleta“, "Sintelona“, pristizali su i iz obližnjeg Čelareva... Oko 10.000 ljudi bilo je na trgu, što je mnogo i za Beograd, a ne za Bačku Palanku. Prvi se pred masom pojavio Pankov i svojim birokratskim rečnikom nagovestio da neće imati tako blistavu karijeru kao Kertes.
A Mihalj je i tog dana briljirao.
Ovacije su krenule još dok se penjao na binu. Tenziju je podigao smešnom tvrdnjom da se on i 2. otimao da ne govori na mitingu, ali su to od njega tražili „žitelji Nove Gajdobre, Čelareva,Gajdobre, Bačke Palanke i Obrovca“. Pravo nevinašce. Ne bi on, al tražili građani. U sledećoj rečenici pokazao je da Milošević neće ni od čega prezati. Citat Mihalja Kertesa: „Prete mi da će me ubiti, a decu zaklati. Ako mene ubiju, zaštitite mi decu“. To je zapalilo masu. Zamislite da neko u vojvođanskom rukovodstvu, koje nije uspelo da smisli ništa ozbiljnije od toga da mitingašima ne daju vode, hoće nekome da kolje decu! Ali nisu to bili momenti za razmišljanje. U tom trenutku jedna grupa profesionalnih mitingaša „spontano“ je počela da skandira „Ne bojte se Krunića“, „Ne damo te Kertesu“ i onu glavnu „IDEMO U NOVI SAD“. Tako je i bilo.
Organizacija je bila savršena, scenario razrađen. Autonomaši još nisu ni špricer popili, a palanački radnici bili su kod Veternika. Dramski deo ovoga bio je, što su mitingaši na 42 kilometra dug put ka prestonici pokrajine krenuli peške, ali su ih ubrzo sustigli autobusi, kamioni, kolona privatnih automobila...
Plato ispred SPENS-a punio se od 12 do 13,30. Kolona iz Palanke zastala je kod Jugoalata, koji je već bio obustavio proizvodnju i broj mitingaša nezaustavljivo je rastao iz minuta u minut. Do 15 časova kod SPENS-a je bila „Pobeda“, „Jugodent“, „Naftagas“, „Novkabel“, a na putu su bili i autobusi iz Zrenjanina, Vršca, Kule, Crvenke, Odžaka, tadašnjeg Titovog Vrbasa. Izveštači se nikad nisu složili koliko je na kraju ljudi bilo na trgu, između 40 i 100 hiljada, a prava reč je svakako, da ih je bilo dovoljno.
Promenile su se i parole. Najčešća je bila „Srušićemo vladu u Novome Sadu“ i „Slobo slobodo“, uz već uvežbane „Dole foteljaši“, „Narod će vam suditi“, „Emigranti napolje“.
Kertes je nameravao da već u tom trenutku pređu od SPENS-a pred pokrajinski komitet, ali ga je u tome omelo ozvučenje koje je proradilo, pa su ljudi zastali da čuju govornike.
Organizatori ništa nisu prepuštali slučaju, tako da su mitingašima na raspolaganju stajale cisterne sa vodom, za koje je govornik rekao da su stigle iz Bačke Palanke. Prvi je govorio Dušan Rađenović, koji je rekao da su došli da traže odgovornost onih koji su „okaljali obraz“ kad su u julu u Novom Sadu bili Kosovci. „Ne idemo odavde dok se ne smeni rukovodstvo“ – završio je Rađenović.
Za govornicom se vrlo brzo, dočekan zvižducima, pojavio Milovan Šogorov – tadašnji predsednik partije u Vojvodini. Svi okupljeni su mu kao po komandi okrenuli leđa.
Kao na fudbalskim utakmicama kad se puca penal. Šogorov je ipak pročitao svoj, sa ove distance gledano vrlo smešni govor. Govornice se brzo dočepala i novorođena politička zvezda Braca Kertes, izgovarajući antologijsku rečenicu „Ako se ja kao Mađar ne bojim Srbije, zašto se Srbin boji Srbije?“ Govori su bili kratki i zapaljivi.
U 15 minuta do 3, dok se plato još punio, palanački sindikalac Ljubomir Novaković je u ime svih prisutnih, zatražio da predsedništvo vojvođanskih komunista podnese neopozivu ostavku i za to im dao rok od 60 minuta.
Ta pauza iskorišćena je za kozaračko kolo, a pevale su se i pesme „Tamo daleko“, „Ko to kaže, ko to laže“ sa završetkom „i opet će i opet će ako bude sreće“. Ludilo je bilo nezaustavljivo.
Tačno u minut, masa je počela da viče „isteklo je vreme“ i „siđite u narod“. Pošto odgovora nije bilo, šefovi protesta su odlučili da se krene u šetnju do zgrade pokrajinskog komiteta saveza komunista u ulici Modene i vrati na plato SPENS-a.
Usput se pevalo „Sa ovčara i kablara“ i Čolićev hit „Godine su prošle pune muka“. Koloni nije trebalo više od desetak minuta da dođe do kordona milicije koji je bio postavljen ispred zgrade.
U početku nije bilo fi zičkog kontakta, a demonstranti su pored već navedenih parola uzvikivali i „Milicija narodna“, „Dole lopovi“ i „Terajte ih napolje“. Da organizatori nikada i nisu planirali da demonstrante vrate
na plato SPENS-a, postalo je jasno kad su oni, koji su uvek počinjali sa uzvikivanjem novih parola, povikali „Ostajemo ovde“. Tako je i bilo. Narednih desetak sati gotovo da se niko nije mrdnuo, a oko pet hiljada ljudi bilo je pred komitetom celu noć i tu dočekalo jutro. Nema sumnje, oni su iskreno verovali da čine nešto dobro. No, nešto pre toga, oko 17 časova, nakon sastanka predstavnika demonstranata i pokrajinskih partijskih funkcionera izdato je zajedničko saopštenje u stilu, razmotrićemo, ispitaćemo, videćemo i predlažemo da se sada raziđete. To saopštenje mitingašima je trebao da pročita Janko Drča, ali u tome nije uspeo.
Masa je urlala „Momentalne ostavke“, „Nema vraćanja“, „U pomoć Slobodane“, „Idite na Kosovo – tamo decu siluju“, „Dosta ste nas brukali“, „Kruniću jajaro“. Situaciju je donekle smirio jedan od pregovarača iz redova
demonstranata, Milun Tasić, i zamolio prisutne da se strpe još pet minuta. Pet minuta se međutim oteglo na sat i po i atmosfera je postajala sve usijanija. Svakog trenutka moglo je doći do ekscesa.
Šestostruki kordon milicije jedva je
Izveštači se nikad nisu složili koliko je na ljudi bilo na trgu, a licitiralo se o ciframa od 40 do 100 hiljada. Prava reč je međutim da ih je bilo dovoljno
odolevao talasanju mase koja je odbrojavala 3,2,1 i vikala uuuu krećući ka zgradi. Samo četiri metra delila su demonstrante od ulaska u zgradu.
Oko 19 časova kada je u zgradu stigao i predsednik Skupštine Vojvodine Živan Marelj, ka prozorima je već leteo kovani novac. Negde oko 20 časova, ne baš raspoloženi Drča, još jednom je pokušao da rastera demonstrante obećanjem da će se sutra u 17 časova održati sednica, gde će biti razmatrani zahtevi za smenu partijskog rukovodstva.
Nije upalilo. Masa je postala još radikalnija, te su se čuli povici, tačnije skandiranje „Uzmite im pasoše“, „Ovo je izdaja“, „Prekinite večeru“, „Lopovi“, „Konfi skacija“.
Tadašnji direktor „Jugoalata“ Đorđe Ščepančević, obavestio je prisutne da sutra zaseda CK Srbije i da će posmenjivati pokrajinsko rukovodstvo. Onda je u mikrofon počeo da viče „Hoćemo ostavke, hoćemo ostavke...“ Taj ukus pobede defi nitivno je zapalio masu. Pevalo se „Oj Kosovo, zemljo Obilića, ne damo te bez krvoprolića“, „Slobodane kad u borbu pođeš, nemoj moju Pazovu da prođeš“, „Kiša pada, kiša pada, srušena je vojvođanska vlada“ i slično. Slika o novosadskom „događanju naroda“ do tada je već obišla svet. Bila je to prva vest na svim svetskim stanicama, a stariji novinari komentarisali su da ovakve demonstracije nisu zabeležene ni prilikom tršćanske krize. U 21 sat masi je saopšteno da Slobodan Milošević, tada prvi čovek komunista Srbije, neće doći u Novi Sad, ako za to ne dobije saglasnost Predsedništva Srbije.
Dok je to saopštavano, stigla su tri kamiona sa 15.000 pogača, 8.000 pakovanja jogurta i 15.000 voćnih sokova u vrećicama. Demonstranti su tada promenili taktiku.
Seli su na asfalt i onda naglo ustajali i zaletali se ka iznemoglim milicionerima.
U tom trenutku zgradu komiteta branili su svi raspoloživi milicioneri u Novom Sadu. Uz juriše ka kordonu, letele su i stotine jogurta.
On se razlivao po zgradi komiteta, milicionerima i novinarima, a masa je uživala. Već su polako slavili buduću pobedu. Pošto je bilo jasno da će kordon popustiti, u pomoć su pozvani specijalci koji su do tada sedeli u autobusima u jednoj susednoj ulici. Tako opremljene specijalce gotovo niko do tada nije video.
Izgledali su zastrašujuće.
Sve vreme, autonomaši okupljeni u zgradi nisu verovali šta im se događa.
U Beograd su slali obaveštenja da u Novom Sadu može doći do ugrožavanja ustavnog poretka, tražili spas, ali njega nije bilo. Vreme je prolazilo, a nije im bilo saveznik.
Živci su počeli da popuštaju, pre svega kod mlađih članova rukovodstva i oni su vikali kako im je svega dosta i da podnose ostavke, ali tvrdo jezgro autonomaša nije popuštalo. Još uvek su verovali u čudo i mogućnost da se nekako izvuku.
Čim je prošla ponoć, začula se nova parola „Došlo je sutra – hoćemo unutra“.
U međuvremenu autonomaši su napisali saopštenje, u kome je prvobitno stajalo, da će na sednici koja je trebalo da se održi tokom 6. oktobra, svi oni podneti ostavke, ali je papir rukom ispravljen, precrtana je reč podnete i napisano „ponuđene“ ostavke. Na tu sednicu, rekao je okupljenima Jovo Radoš, biće pozvan i Slobodan Milošević. To je delovalo umirujuće i negde oko dva iza ponoći bitno se smanjio broj okupljenih ispred zgrade. Sutrašnje jutro donelo je do tada neviđen prizor za Novi Sad. Centar grada bio je pun grudvi hleba kojima je gađana milicija, svuda je bilo čaša jogurta i voćnih sokova. Travnjaci su bili ugaženi, kompletno zelenilo demolirano.
Kao da je bio rat... A on je zapravo tek počinjao.
Pred komitetom u centru ponovo je počelo okupljanje.
U 17 časova počela je najavljena sednica na kojoj je trebalo da padnu sve autonomaške glave i Milošević preuzme vlast.
Pred komitetom je masa toliko narasla, da su organizatori odlučili da sve ipak vrate pred SPENS, jer tamo ima više mesta. Razlog je bio veliki broj onih koji su padali u nesvest, bili nagnječeni, ogrebani... Kod SPENSA je mitingaše čekala radosna vest. Miloševićev partijski aparat zaključio je da su demonstranti u
Na krovu zgrade preko puta Banovine zapaljena je vatra.
Počela je lupa u oluke. Na trenutke je delovalo kao vudu festival
pravu, da rukovodstvo Vojvodine mora da ode i to bez izuzetka. Odmah se razvezlo kozaračko kolo. Okupljeni su pozvani na narodno veselje u Bačku Palanku, tako da se broj okupljenih uveliko smanjio. Ipak, jedna grupa uputila se ka zgradi Banovine, gde je u 17 časova počela sednica za podnošenje kapitulacije. Sve je počelo na vreme, a sednica je direktno prenošena za celo JRT područje. Gužva pred Banovinom postajala je sve veća, tako da je jednom milicioneru slomljeno rebro, a jedan je pao u nesvest. Ponovo je postajalo kritično. Broj povređenih se povećavao, a oko 18,30 ka zgradi Izvršnog veća Vojvodine poletela je prva flaša. Tada je počelo da leti sve.
Motke, letve, hleb, šipke, fl aše, novac, upaljači, jabuke pa čak i patike. Kanonada pogađa sve. Demonstrante, miliciju, novinare. Metež je bio potpun. Na krovu zgrade preko puta Banovine zapaljena je vatra. Počela je lupa u oluke.
Na trenutke je delovalo kao vudu festival. Počeli su da pucaju i prozori na zgradi. Srče je bilo na sve strane. Opet su se pojavili specijalci. 25 kola hitne pomoći raspoređeno oko demonstranata, imalo je pune ruke posla. Oko 19.30 Milovana Šogorova obaveštvaju da je napolju kritično i on traži da se odmah glasa. Data je petominutna pauza da se glasanje obavi. Ostavke su naravno prihvaćene, palo je kompletno vojvođansko rukovodstvo, a okupljenima je to pokušao da saopšti jedan od Miloševićevih prvih saradnika Zoran Sokolović. Nisu ga međutim čuli.
Ozvučenja nije bilo jer je montirano kod SPENS-a, a Sokolović nije mogao da nadglasa razjarenu masu. Nekako se proširio glas da su ostavke date i da će Sokolović govoriti ispred SPENS-a, tako da su se strasti stišale i masa se uputila ka SPENS-u, s tim da su se najžešći rastali od rušenja Banovine, tek oko 21 čas. Pola sata nakon toga, Sokolović je slavodobitno, obraćajući se okupljenima, rekao da su ostavke date i da tek sada počinje diferencijacija. Slavlju nije bilo kraja, a profesionalci su već izbacili novu parolu „Sledeća je Priština“. Na primeru Vojvodine, Milošević je pokazao svoju snagu i umeće da ostvari svoje naume. Ipak, model primenjen u Vojvodini, iako pokušan, nije prošao u Zagrebu i Ljubljani.
Nakon Novog Sada, Miloševiću je pošlo za rukom da i u Prištini postavi marionetsko rukovodstvo i da tako učvršćen, počne da razmišlja o daljim potezima. Ispostavilo se da su oni daleko prevazišli nekoliko polomljenih rebara i par desetina razbijenih prozora.
Fasciniranost pobednikom i opijenost sopstvenom snagom, dugo je opčinjavala pre svega Srbe na ovim prostorima, kojima je trebalo skoro 15 godina i stotine hiljada ljudskih žrtava, da shvate da u toj politici nešto ipak ne
valja. Otuđeno vojvođansko rukovodstvo otišlo je tiho i bez sudskih procesuiranja, Kertes je zaboravio da su hteli da mu kolju decu, i vrlo brzo postao veći autonomaš od svojih prethodnika kanališući novac ka svojoj Bačkoj Palanci kad god je to mogao.
Višestranačje, medjutim, koje je nakon toga preplavilo Srbiju, nije donelo vaskrs autonomaša. Niko od njih nije uspeo da formira ozbiljniju političku stranku, a tapiju na autonomašku ideju, već više od 18 godina drži
Nenad Čanak sa svojom Ligom socijaldemokrata Vojvodine.Ustavni položaj Vojvodine i dalje je daleko od onog, koji je ona imala u Ustavu 1974, a izvesne promene očekuju se upravo ovih dana, kada treba da bude usvojen novi Statut pokrajine kao njen najviši akt.
Nekom čudnom igrom sudbine, takođe 5. oktobra, ali 12 godina kasnije, stotine hiljada ljudi na ulicama širom Srbije, a pre svega u Beogradu, tražillo je Miloševićev odlazak. Krug se zatvorio i metoda kojom je krenuo u
osvajanje vlasti, zauvek ga je odvojila od nje. I u tom scenariju bilo je puno zanimljivog, ali o tome možda u nekom broju Vojvođanskog magazina u oktobru 2020. godine. |
Lepota za bečke balove...
Boško Petrov - Sada je drugo vreme...
Lokalni izbori - Pale se motori...
Murali - Spas za zidove...
Vršac - Ne znaju kući...
Biatlon uz Dunav...
Ruski Krstur - Bačka ruža...
Hor - Sličnost u razlikama...
Vitezovi dobrog vina...
