U Srbiji, novac je najvećim delom u Beogradu, pa je iluzorno pričati o novosadskoj, ili na primer subotičkoj modnoj sceni

Firmirana garderoba nije znak dobrog ukusa

Izgleda da ne vredi. Svaka ozbiljnija rasprava o postojanju fenomena vojvođanske mode, u samom začetku, osuđena je na propast, s neizbežnom tendencijom da se pretvori u besplodno naklapanje.
Kompetentni ljudi kažu da mode u Vojvodini jednostavno nema, što će reći da, na ovim prostorima, ne postoji eksplicitna specifičnost načina odevanja koja bi se razlikovala od dominantnih modnih trendova u drugim krajevima, bilo da je reč o Srbiji u celini, ili o nekoj drugoj evropskoj državi. Naravno, postoji više uzroka za takvo amorfno stanje vojvođanske mode, a svi se svode na banalnu činjenicu naše savremenosti - globalizaciju.
Svet je, barem što se tiče opšteg kulturno-civilizacijskog konteksta, postao jedinstven i jednoobrazan, čime se razvodnio nekadašnji romantičarski nacionalni identitet koji je u sebi ljubomorno čuvao zahtev za posebnošću i autonomijom.

Jasno je da se ni moda nije mogla otrgnuti ovom opštem procesu, utopivši svoju specifi čnost u neumoljivi proces globalnog trendiranja iza kojeg, nije nikakva tajna, funkcioniše moćna marketinška industrija.
Usled toga je moguće, ako ne i nužno, da jedan odevni predmet, ili stil, lansiran, recimo, u Americi, već za par dana bude dostupan konzumentima svih svetskih država, bez razlike da li je reč o stanovnicima Londona, kineskog grada u provinciji Sečuan, ili se radi o kupcima iz Subotice i Novog Sada. Zagovornici lokal-patriotskog pogleda na modni fenomen time gube odlučujući argument, ostajući u anahronoj zabludi, ili u upornom dilentatizmu.
Dobri poznavaoci modnih dešavanja pričaju kako je nekada, a misli se na šezdesete, sedamdesete i sredinu osamdesetih, bilo ljudi koji su znali kako se treba ”nositi” i koji su, prateći svetske trendove, ipak uspevali da izgrade svoj stil.
Njihove ”kreacije” su potom kopirali ostali, tako da je u gradovima postojala neka vrste lokalne mode, karasteristična i drugačija od dominantnih trendova i struja. Među takvim osobama je i Aleksandra Vlahović,
koja je među prvima imala modni butik u Novom Sadu. Ona podseća da su nekada ljudi išli u inostranstvo da bi kupovali odeću i modne časopise u tamošnjim prodavnicama, pokušavajući sve to da prilagode ličnom afinitetu. Tada nije bilo specijalizovanih butika i snalazilo se na najrazličitije načine. Oni koji nisu imali novca da sebi priušte put u Trst, ili Udine, ili da prisustvuju rasprodajama u nemačkim gradovima, kopirali su u kućnoj radinosti ono što su videli na ljudima koji su nosili stranu garderobu.
Nekada se znalo kako se treba obući i za koju priliku i kako najbolje uklopiti određenu garderobu svom izgledu. Ljudi su se okupljali na određenim mestima u gradu i odatle odlazili u šetnje, tokom kojih se zaista moglo uživati u lepoti i ukusu garderobe.
Na promenadama, koje su predstavljale neusiljene i spontane modne revije, formirala se vojvođanska moda.
- Slobodno se može reći da su ovdašnje žene i muškarci spadali među najukusnije odevene ljude u Evropi. Nažalost, danas je sasvim drugačija situacija. Ono što bi trebalo da se naziva vojvođanskom modom, u totalnoj je konfuziji, ili jednostavno više ne postoji. Mladi ljudi, kao po automatizmu, povode se za trenutnim trendovima, bivajući tako jednolični i beskarakterni. Ne shvataju da se ne može staviti znak jednakosti između fi rmirane garderobe i dobrog ukusa.
Bitno je na pravi način izraziti svoju individualnost, a za to može poslužiti i garderoba s buvljaka - objašnjava Aleksandra Vlahović, modni kreator, stilista, žena koja se neumorno bori za ono što bi se moglo nazvati kulturom odevanja.

Po Aleksandrinom mišljenju, je - dan od osnovnih razloga za nekarakterističnost modne scene u Vojvodini, može se prepoznati u nebrizi za nadarene mlade stiliste i kreatore. U njih niko ne ulaže novac i oni, u  profesionalnom radu, ostaju prepušteni sami sebi.
Zbog toga se uključila u projekat novosadske modne agencije ”Biznis model” čija je namera da organizuje ”Nedelju mode”.
- Ovim potezom hoćemo da uradimo upravo ono što je neophodno – da pomognemo talentovanim dizajnerima i kreatorima. Želimo da omogućimo realizaciju i prezentaciju najboljih koncepata, kao i popularizaciju mode uopšte, jer smatramo da vojvođanska moda trenutno tavori u hermetički zatvorenim krugovima.
Treba se ugledati na primere koji su bili više nego uspešni.
Nekadašnji beogradski Sajam mode predstavljao je prestižno dešavanje, zahvaljujući kojem su mnogi mladi kreatori uspeli. To je i naš cilj, iako smo ograničeni u realnim mogućnostima. Bilo kako bilo, smatram da je manifestacija kao što je ”Nedelja mode”, čije se održavanje očekuje za par meseci, idealan podsticaj za formiranje i revitilazaciju vojvođanske modne scene – kaže Aleksandra. O onome što bi trebalo da predstavlja vojvođansku modu, slično mišljenje ima i Srđan Šveljo, modni urednik časopisa ”Joy”, čovek za koga mnogi tvrde da je jedan od najboljih poznavalaca ovdašnjih modnih dešavanja. Njegova poruka je izričita: vojvođanska modna scena ne postoji. Iako je, ranije, specifi čnost ovdašnjeg stila oblačenja bila izraženija, danas je sve to izgubljeno, ili se jednostavno umrtvilo. Razlog za to je sasvim jednostavan.
Šveljo ne želi, kako kaže, da banalizuje stvari, ali novac je, tačnije nedostatak novca, uveliko doprineo očajnom stanju u kom se danas nalazimo.
- Nije nikakva novost kada se kaže da je moda ogromna industrija iza koje mora stajati veliki kapital – objašnjava Šveljo. - To je realnost, kao što je i realnost da se u našoj državi novac uglavnom nalazi u Beogradu. Upravo zbog toga je iluzorno pričati o novosadskoj, ili na primer subotičkoj sceni. Svi oni koji bi nešto mogli da urade, ”beže” u Beograd, što je i normalno, jer su tamo mnogo veće mogućnosti. Nekim ljudima još uvek nije jasno da je moda ozbiljna stvar, kojom treba da se bave profesionalci.
Nažalost, ovde skoro svaka manifestacija liči na priredbu, a ne na ozbiljan modni hepening. Ipak, spomenuo bih nekoliko ljudi koji su mnogo uradili i još uvek rade na popravljanju katastrofalne modne situacije u Vojvodini, a to su: Svetlana Horvat, Gordana Manojlović, Vasilije Kovačev, Tijana i Milica Popović.
Plašim se da će bez ozbiljnih projekata i iskrene pomoći državnih institucija, stvar ostati na pojedincima i njihovom entuzijazmu.
Šveljo, ipak, ima utešnu poruku za pristalice lokalne mode. Druga je stvar, kaže, ono što se viđa u naših gradova, ono što predstavlja takozvanu uličnu modu. Pošto je imao prilike mnogo da putuje i zna šta se napolju nosi, on misli da se naša omladina sasvim dobro oblači, s obzirom na opštu materijalnu situaciju.

Vojvođanske kaćiperke u prošlosti

Po rečima Ljubice Otić, istoričara, višeg kustosa Muzeja Vojvodine, o nekakvoj samosvojnosti mode u Vojvodini se može govoriti samo do prve polovine 18. veka, kada dominiraju nacionalne nošnje. Sa pojavom građanstva, tradicionalne nošnje polako gube nacionalna obeležja što je rezultiralo pojavom evropskog građanskog kostima. Zbog tesne veze sa Austrijom, modne novotarije su u Vojvodinu, preko Beča i Pešte, ranije stizali nego u druge delove zemlje.
U 18. veku žene iz građanskog staleža često su kombinovale svoju odeću sa elementima modernog evrpskog kostima. Perike, lepeze, rukavice, ili cipele od svile, nosile su se zajedno sa oplećkom, suknjom i prslukom. Želeći da deluju što ženstvenije, ističući obline svog tela, a i da bi bile bliže evropskoj modi, žene sa ovih prostora nisu odolevale pojavi midera i korseta. Prva ga je ponela (oko 1730. godine) supruga grofa Jovana Brankovića. A prvi korset od fišbajna izrađen je u Novom Sadu 1766. godine, za ”od dobrog reda gospođu”. Na ”purger” i ”nobl” balovima, plesači menueta, valcera i dajča, pokazivali su svoju najlepšu odeću, objašnjava Ljubica Otić.
Zanimanje modiskinje bilo je jedno od prvih ženskih zanimanja, a prva modiskinja ”od zanata” bila je Novosađanka Persida Milošević, koja je od 1848. godine u Beogradu vodila salon za izradu ženskih svilenih i slamnatih šešira.
Rani rokoko u žensku modu unosi uski steznik koji je isticao gornji deo tela, dok je naborana suknja (panja) stajala na korpi od metalnih obruča. Muškarci su tada nosili bele perike sa vodoravnim loknama iznad uha, a kosu su na potiljku skupljali crnom mašnom.
Ampir je obline ženskog tela isticao tankim prozračnim tkaninama, a haljine su bile duboko dekoltovane i visoko ispod grudi potpasane vrpcom.
Bidemajer stil insistira na korsetu, ogromnim rukavima nabranim na ramenima, delimično obnaženim ramenima i dekolteu oivičenom različitim kragnama.  Muški kaput dostiže dužinu sakoa.
Drugi rokoko karakteriše raskošna, bogato nabrana suknja, takozvana krinolina, ojačana oprugom, ili žicom u vidu korpe. Krinolinu kasnije zamenjuje haljina s turnirom, nabranim i uzdignutim zadnjim delom koji formira raskošni rep.
Pred kraj 19. veka mider se postepeno potiskuje iz upotrebe. U listu ”Ženska moda” iz 1895. godine, nalazi se članak prof.dr Bertalana Štilera u kojem on korset naziva ”oružjem sujete” i ”pravim mučenjem ženskog tela”.
Nakon Prvog svetskog rata popularan deo odeće bile su tunike.
Formiran je nov, dečački izgled žene - garson stil. Večernje haljine su od lepršavih materijala, često ukrašene perlicama, sa dubokim dekolteom na leđima i pojasom spuštenim na bokovima.
Tada je rođena i popularna igra čarlston po kojoj su i nazivane takve haljine, prilagođene brzom i okretnom pokretu. Radi što atraktivnijeg izgleda, žene su ulepševale ten pirinčanim puderom i jakim crvenim rumenilom,
a njihovu elegenciju je upotpunjavala duga muštikla i lepeza od nojevog perja, objašnjava Ljubica Otić.