| Novi život manastira s najvećim zvonikom na Fruškoj Gori |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Boris Njerš |
 Iz mrtvih je Stanko Vučković vaskrsao na frontu u Bosanskoj Krajini. Rmpaliju od koje su toliko puta dvojica bežala jer „jesmo mi dvojica ali on bije za trojicu“, rat naprosto nije mogao zaobići. Kao i svi Vučkovići, vekovima u nazad, tukao se za svoje. Jednom prilikom bi smrtno ranjen. Zajedno sa još nekoliko poginulih saboraca vojske Republike Srpske odnesoše ga u mrtvačnicu. Prođoše sati. U neko doba, ucveljeni saborci otvoriše vrata mrtvačnice da prirede pokojnike. Kad – šok! Stanko ustao i pokušava da shvati gde je to dospeo. Vaskrsao čovek. Zapravo iako teško ranjen, a neverovatno snažne građe, uspeo je da dođe sebi i svojim drugovima priredi prizor koji će ovi zauvek pamtiti. Drugi put je Stanko vaskrsao 1995. godine. Rat završen. Ostale rane, bol, stid, ne verica. Više ništa nije bilo isto. Ni kamion ga više nije privlačio. Samovanje u kabini nije za nekoga kome glava i duša pucaju od tereta. Autobuse doduše nikada nije ni voleo. Semafori na svakom ćošku, putnici nervozni pa izvoljevaju. Dođe čoveku na tri semafora dva puta da se pobije. I reši da preseče. Onako muški i do kraja kako je uvek i radio.  Pozdravio se sa najbližima i zakucao na manastirska vrata. Stanko Vučković je zauvek nestao. Rodio se otac Stefan. Sudbina, promisao, neka čudna intuicija ili, najverovatnije, Božja volja, učinili su da stameni Krajišnik sa svojih 40 godina, kroči baš na prag Velike Remete. Manastir slavne prošlosti, ali gotovo potpuno zapušten. U njemu tek arhimandrit Danilo, gotovo na samrti i dve monahinje. Po predanju, manastir posvećen svetom Dimitriju počeo je da se zida još u 14. veku i osnovao ga je kralj Dragutin. Sadašnji manastirski kompleks počeo je da se zida vek kasnije. Početkom 18. veka u njemu će Jerotej Račanin opisati svoj put u Jerusalim. Bio je to prvi putopis u srpskoj književnosti. Velika Remeta je dakle ušla i u istoriju loze Nemanjića i u istoriju srpske književnosti i ... Ali kada je u nju ušao potonji otac Stefan, ničega više od ovog sjaja nije bilo. I zasukao je rukave pre nego što je navukao mantiju. Arhimandrit Danilo poživeo je još nekoliko godina. Za to vreme otac Stefan je postao namesnik igumana. To je zvanje koje se dodelju je monahu koji pokaže da poznaje sve manastirske poslove i domaćinski ih završava. A on je zaista umeo. Šikara u okolišu manastira, u kojoj Stanko Vučković je dvaput vaskrsao. Jednom iz mrtvih, drugi put iz živih. Ko ga je nekada znao, reći će: „Ma daj molim te! On, seljače iz Mrkonjića, vozač teških kamiona, koji je točkovima ko zna koliko puta pregazio Rusiju, Azerbejdžan, Gruziju, Italiju i bar još pola Evrope, nešto kao „vaskrsao“? A baš je tako bilo... Čovek od krvi i mesa, bez bilo kakve patetične mistifi kacije, vodi svoj život čudesnim putevima su se lovile divlje svinje, postajala je uzorna ekonomija u kojoj se danas nalazi preko 100 košnica na kojima bi i profesionalni pčelari mogli da pozavide. Pa ovce, pa živina... Manastirski kompleks počeo je da se doziđuje, da dobija moderne instalacije, da se ulepšava. Na ulazu u manastirski park danas će vas sačekati potpuno nov konak koji može da prima namernike odakle god stigli. Objektivni posmatrač može samo da primeti da nakon Grgetega, koji je realno najuređeniji od 17 fruškogorskih manastira, Velika Remeta staje u prvi ešalon u kojem se još nalaze Ravanica, Krušedol, Hopovo, Jazak.  Iguman Stefan u manastirski skut svio je 15 monaha i monahinja. Nekada, pre „onog“ rata, monaha je bilo u izobilju i svi naši manastiri bili su ili čisto muški ili samo ženski. U poslednjih pola veka, manastiri su u dobroj meri zapusteli, pa su i monasi počeli da se mešaju. Recimo, Grgeteg ima mušku upravu a monaško sestrinstvo. Kombinacija je mnogo, ali... šta je tu je. Tek, pre samo nešto više od 10 godina u Velikoj Remeti ih je bilo troje. Danas, sa radnicima, nikada ispod dvadeset. Uopšte, ako bi nam bilo dozvoljeno da govorimo rečnikom primerenim ovom postmodernom 21. veku, onda bi iguman Stefan, bez svake sumnje, nosio epitet uspešnog menadžera. Imate uglednu fi rmu koja je u međuvremenu ostala i bez radnika i bez tržišta. Onda dođe menadžer koji zdanje stavi na noge, uposli pet puta više radnika i nađe tržište koje se svakim danom širi. Menadžerski guru! E pa, baš je tako. Iguman Stefan je, snalazeći se kako je znao i umeo, zidao i izidao.  Onda je napravio manastirsku ekonomiju koja je sve veća i uspešnija. Pa su stigli monasi. A onda je stigao narod koji je prepunio crkvu. Sve to bez vođe ne biva. I upravo zbog njega Remeta polako postaje duhovni centar koji se vidi iz daleka. Gotovo simbolično manastir ima najveći zvonik na celoj Fruškoj Gori. Kula je visoka 38 metara i putnicima je kroz vreme služila kao orijentir. Sve je više onih koji kažu da im u ovo vreme kao orijentir služe reči oca Stefana. U međuvremenu postao je moćan i ubedljiv govornik. On to naravno (baš kao nijedan od ovde izrečenih epiteta) neće priznati. Onako, kao za sebe, primetiće: „Znate kako, vole ljudi živu reč. Hoće da je čuju. E sada, dok ja dočekam da mi ovde u planinu dođe neki profesor, ili učen čovek koji zna da govori... potrajaće. I eto šta ću, moram ja“. Možda upravo zarad te priče, nedeljom, iskusniji vernici u Remetu porane. Moraju na vreme da uđu u crkvu, jer inače nema mesta. Ej – nema mesta u crkvi! Deceniju u nazad to bi zvučalo kao dobar vic. Sada je zbilja. Doduše, kultno dešavanje nastaje po završetku liturgije, u trpezariji. Ogromna, proširena trpezarija, po pravilu je mala za sve. Zajednička molitva, skroman obrok, po čaša rakije ili vina, a onda otac Stefan uzima bežični mikrofon. Prvo ide propoved za kojom 99 voditelja tok-šou emisija na našim televizijama može samo da plače. Bude to komentar nedelje u 15 minuta. Da se razumemo, u njemu nikada poimence nije pomenuta nijedna stranka i nijedna ličnost iz javnog života. A opet – sve je tu. E, onda idu pitanja. Sva su dozvoljena, samo ako imate hrabrosti da ih javno postavite. Odgovor je uvek tako promišljen da ne možete verovati da je reč o improvizaciji. I sve to traje koliko god je potrebno. Registarske oznake na automobilima ispred manastira otkrivaju da su stotine onih iz Inđije, Rume, Mitrovice, do Bačke Palanke i Vrbasa, kojima ovakva očigledna duhovna nastava itekako prija. Doduše, postoji nešto što otac Stefan nikako ne voli. Valjda pod teretom medijske ofanzive iz devedesetih, loših navika i ko zna već čega, tek mnogo je onih koji u njemu hoće da vide proroka i iscelitelja. U tu zamku on ne pada. Na pitanja iz te sfere, postavljena najčešće negde u mimohodu, iguman podiže desnu obrvu. Upućeniji kažu da je to još jedino što podseća na nekadašnjeg gorštaka, koji na stvari koje mu se ne dopadaju reaguje žestoko i „na prvu“. Mađijanja je izmislio onaj koji pod Božjim krovom ne stanuje. I sve te praznoverice? Kaže otac Stefan da mu često dođu žene koje govore da im je u san došla Sveta Petka. Jedna je čak došla i rekla kako joj je u snu Sveta Petka savetovala da porani i u manastir Fenek odnese 500 dinara! On joj reče da malo razmisli o tome zašto bi Svetoj Petki trebale pare? Pa još da ih nosi u manastir po snegu i ciči zimi. Ne vredi. Ne možeš je razuveriti. „Hoću da kažem da na to ne nasedate. Pravoslavni ljudi ne treba da veruju takvim trikovima satanskim. Nesumnjivo nema potrebe da se Sveta Petka, niti bilo koji drugi svetitelj, javi ni meni ni tebi, ako smo bili u Crkvi i pričestili se. Ne pridajte značaj snovima. Ako vas već nešto muči, ispovedite se“, govori Stefan. Na rastanku, fotografisaće vas digitalnim aparatom koji uvek nosi sa sobom. Ako sačekate koji trenutak, u salonu na spratu, ubaciće vam sliku u računar i proslediti je ako želite. „Sajber“ Sava iz Dečana ima svoju repliku u Remeti. Uopšte, izlazeći na manastirska vrata čovek se upita: Da li je moguće da na ovoj Planeti postoje ljudi kojima je dosadno? Mi smo upoznali čoveka koji je u jednom životu proživeo bar dva i opet želi da postigne još mnogo toga.U veku u kojem jesmo, jedan od osnovnih zadataka Crkve jeste da nađe jezik kojim će moći da komunicira na dovoljno aktuelan i privlačan način, jer tehnološki, socijalni i uopšte vaskoliki civilizacijski izazovi su ogromni. Da je mudrosti, a u nju ne želimo da sumnjamo, ljudi poput igumana Stefana bili bi „frontmeni“, kojima treba pridati najveći značaj. Čovek od krvi i mesa, bez bilo kakve patetične mistifikacije, vodi svoj život čudesnim putevima. Ne želimo li to, bar ponekad, i svi mi? A još da mu država vrati ono šume što je manastiru oduzela posle Drugog rata? Em bi imao dovoljno da više ne mora da moli za dinar koji bi uložio u ovo i ono, em bi mu onda nekako i njegova Krajina došla bliža. Bosancu i Fruškogorcu šume nikad dosta! Da srce bude na mestu. A pogled visoko. Remeta je uz dva ili tri fruškogorska manastira, jedina u kojoj se liturgija služi svakodnevno. Drugi imaju liturgiju u nedelju i na crveno slovo |
