| Roštilj za desnicu i levicu - Sokače, Novi Sad |
 |
 |
 |
| Napisao Lj. N. |
 U Sokače, poznati Novosađani dolaze da ih vide sa brojnijim poznatim Beograđanima. Poznati Beograđani vole da ih vide u Sokačetu, ali oni ne gledaju nikog, jer su takav svet – niko im nije do kolena. Nema nikog, ko prednjači u srpskoj politici, estradi, sportu i džet setu, da nije bio u Sokačetu – mnogo puta. Svi drugi koji ne spadaju u firmirane kategorije ekstra građanstva, a dolaze u Sokače, nisu makar ko – oni su vrh među domaćim sladokuscima. Ko se kako vidi u Sokačetu, ko na koga baca pogled – to je teorija. Zakon je da svi gledaju ispred sebe - u tanjire.  Od otvaranja kafane, 1. novembra 2001. godine do danas, u Sokačetu je pojedeno dva miliona i 166 hiljada komada čevapčića; od toga je pola konzumirano u slaninici, ostalo – golišavo, s tim da deset posto mesa od tih dva i kusur miliona otpada na pljeskavice. U tu brojku nije uračunato još hiljadu ćevapa koje su na ulici pojeli znatiželjnici bez pozivnice, koje je na otvaranje kafane, pre sedam godina, privukao prvi privatni vatromet u Novom Sadu i odlična banda trubača, a upamćeno je da su, tada, svi imali masne gubice.Računica kaže da su gosti plus smazali po 43.320 porcija dimljenog vrata, kobasica, odnosno ražnjića. Otišlo je i 21.660 porcija vešalica i još toliko jagnjećih sarmica. Sokačetove hladne zakuske, sa ljutim salatama i paštetama, nije moglo biti manje od milion i po. To je bilans na kome se temelji slava novosadskog Sokačeta. Teže je prebrojati publiku koja je dolazila, ili dolazi u kafanu: zna se koliko ima stolica, zna se da na jednu, u proseku, dnevno, seda troje, ali se ne zna koliko je njih dolazilo ponovo. Ukupno, gosti se broje na hiljade. U stvari, zna se da većina gostiju dolazi učestalo. Od petsto tvrdokornih – hroničnih posetilaca, najmanje polovina spada u poznate ličnosti. Svi se oni mogu videti na stotinama fotografija u pet izloga na zidovima. Ko je tu slikan – taj je neko, ili će biti. Dok nije počelo hodočašće u Sokače, na pitanje gde je kafana, odgovor je glasio: iza Socijalnog na Žitnom trgu. Sada se na pitanje gde je Socijalno, kaže – ispred Sokačeta. U Sokačetu, roštilj se služi u drvenim čankovima, na krompiru ispod sača. Ne služe «voz»: za gladnije goste sprema se «mač» na kome su nanizana parčad od najboljih vrsta mesa, sa paradajzom, paprikom i prazilukom. Mleveno meso za roštilj je tajna restorana. Zna se da ga pripremaju u mesari iza restorana, da u njemu nema leda i aditiva, da se melje najbolje juneće lojavo meso, koje je sazrevalo pet dana. Zna se da su ćevapi nabrekli, sočni, da se tope u ustima i da ne gube volumen ako se ohlade. Ražnjići su samo od svinjskog vrata, nikada od bele vešalice, ili od okrajaka buta. Sokače je u najvećoj meri individualizovana kafana: nemoguće ga je zamisliti bez Miće Sokačeta, nadimka pred kojim je sasvim ustuknulo ime i prezime Miomira Nikolića, vlasnika i organizatora i bez njegove supruge Milane, koja je supervajzer za hranu. U priči o roštiljdžinici, najčešće se pominju Novi Sad, gde se nalazi i Beograd, otkuda dolazi masa gostiju. Manje je poznato da je važan još jedan grad – Zaječar. Mića je odatle, a njegov deda je u tom gradu, dvadesetih godina prošlog veka držao kafanu Dva brata, koja je bila na takvom glasu da i danas deo Zaječara nosi isti naziv. Dva brata su prototip Sokačeta. Zato su na zido Crevca i ajmokac Gazdarica Milana najviše žali što na jelovniku Sokačeta više nema crevaca na žaru. Jelo nije imalo dovoljno ljubitelja. Izuzetak su bili novosadski novinar koji je to naučio da jede dok je studirao u Beogradu i još jedna mlađa dama, koja je to jela kod kuće u Srbiji. Dama je obedovala sama i pila pola litre belog, a novinar je konzumirao u muškom društvu koje je pilo mnogo više. Milana, preko Vojvođanskog magazina, poziva da joj se jave zainteresovani za uživanje u crevcima, bubrezima i brizlama na žaru, u ajmokacu, suvom jagnjećem i svinjskom gulašu, svežim kolenicama sa fl ekicama... Nikolići su raspoloženi da odrede dan u nedelji, kada će se u Sokačetu jesti jela koje domaćice više ne kuvaju. E mail adresa: Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli Gosti u redovima Restoran Sokače danas zauzima isto mesto koje je nekada pripadalo famoznoj piceriji Mileta Pice. Picerija Mileta Pice bila je, početkom sedamdesetih, unikat – gosti su u redovima čekali ispred da se uprazni stolica, kao što su ljudi u to vreme čekali u redovima za kafu, ili deterdžent. Trideset godina kasnije, početkom dvehiljaditih, redovi su bili ispred Sokačeta, ali je sve to izgledalo drugačije. Prekobrojni gosti su na stolicu čekali u automobilima, dok im je Milana iznosila predjelo da meznu dok dođu na red. Mile Pica retko svraća u Sokače, ali je sa porodicom redovan gost u novom talijanskom restoranu Nikolićevih- Piccolo mondo. Tu je više puta izjavio da je ponosan što je na mestu njegove picerije sada Sokače. vima novosadske kafane – u maniru etnografskog muzeja – izloženi stari predmeti, od kojih je većinu upotrebljavao predak iz Zaječara. Taj enterijer, jelovnik i štimung, uveliko su, u međuvremenu, kopirale druge kafedžije u Novom Sadu. Ima dosta kafana koje su klonovi Sokačeta, ali se nijedan od tih plagijata nije približio originalu. To je zato što se Mića i Milana ne mogu kopirati. O domaćinskoj intimnosti i kućnom duhu govori podatak da petoro zaposlenih u kafani radi od njenog ustanovljenja, a još troje duže od četiri godine. Konobar Ljubiša, poznatiji kao Konte, u Sokačetu se i oženio sa kuvaricom Milenom. Mića Sokače držao je restoran u Rimu, na Via Veneto, ali je od toga bitnije da je svoju kafanu imao uvek, onako uzgred, pored nekog drugog biznisa. Sokače je otvorio dok su radili voskarski zanat, da ne masti kuću dok prijateljima kuva đakonije.  Pre par godina otvorio je restoran Debeli lad, na putu Novi Sad – Zrenjanin, pored Žabaljskog mosta. Iako je Lad krenuo odlično, ovih dana, Mića ga je ustupio novom vlasniku. Kod nas kafana ne može bez gazde, objašnjava Mića, pa ako gazda provodi vreme vozajući se između dva objekta – oba ne valjaju. A kako je, u međuvremenu proradilo i treće mesto - Piccolo mondo, talijanski restoran koji već deli slavu Sokačeta u Novom Sadu – Nikolići su morali da se odreknu Debelog lada. Zbog svega toga, Sokače se ne može prekopirati. Teško je napraviti kafanu u kojoj je moguć kompliment koji je dobila Milana od sredovečne gošće koja je rekla: Imam utisak da će svakog časa doći moja baka da me pita šta ću još. Nemoguće je dobiti kompliment koji je Mića dobio od direktora Nevene da u Leskovcu nema boljeg roštilja. Ali ono što je najneponovljivije u novosadskom Sokačetu, to je ponašanje naše političke klase u kafani. To je važan – simboličan sastojak atmosfere. U Beogradu, svaki političar ima svoju kafanu i uglavnom se tamo ne sreću. U Novi Sad svi dolaze u Sokače. Tu, jedni na druge, nabasaju i političari čije je protivništvo isto što i neprijateljstvo. Suprotno očekivanjima, konflikata nema: mnogi posetioci bili su svedoci druželjubivog raspoloženja čak i između predstavnika ekstremne srpske desnice i mondijalističke levice. Upamćeno je da su, uoči svojevremenih predsedničkih izbora u Srbiji, u Sokače, iste večeri, došla trojica kandidata. Poslednji je došao Maršićanin za koga, nažalost, nije bilo mesta, pa je morao da ode u drugi restoran, po preporuci Miće Sokačeta. Treba li podsetiti da je prekobrojni izgubio izbore?! |
