Marselus L. Džouns, autor emisije „Fashion insider“ iz SAD-a, uručio je našoj kreatorki priznanje za doprinos u svetskoj modnoj industriji, jedino ikad dodeljeno na ovim prostorima - Svetsko priznanje novosadskoj kreatorki Svetlani Horvat

Jedna od retkih vojvođanskih modnih kreatorki, Svetlana Horvat predstavila je Novosađanima svoju novu modnu kolekciju pod nazivom „Believe“.
Horvatova je više nego prijatno iznenadila svojom novom kolekcijom, budući da je napravila estetički i tehnički iskorak vredan svake pažnje, tvoreći modele „Believe“-a od svile, što joj do sada nije bilo svojstveno, jer je njeno stvaralaštvo, do sada, mahom bilo vezano za haute couture, izrađen u koži.
Utisak koji je kolekcija „Believe“ ostavila na gotovo sve prisutne, koji su se obreli u Svečanoj sali novosadskog Magistrata na Horvatkinoj reviji, ukazivao je na činjenicu da su rafiniranost u odabiru materijala, tekstura i oblika, sa kojima je Svetlana ovog puta eksperimentisala, u mnogome doprineli njenoj stvaralačkoj i estetičkoj zrelosti.

Narkomanija, kuga savremenog sveta, ozbiljan je problem i u Vojvodini. Ima li leka i gde?

U zemlji Srbiji bela kuga svake godine odnese omanji grad, iseli se poveće selo, a mlade koji ostanu, najviše ugrožavaju bolesti zavisnosti.
Sumorna statistika upozorava da smo među najstarijim društvima na svetu, bez izgleda da se uskoro nešto značajnije popravi. Stoga stara parola da je ’’čovek naše najveće bogatstvo’’,postaje sve aktuelnija.
Mlade i u Vojvodini narkomanija sve više ugrožava. Upravo u vremenu u kojem treba da zasnuju porodicu, da uče ili već naučeno primenjuju, mnogi egzistenciju svode na puko preživljavanje od fiksa do fiksa.
Kupiti džoint postaje najvažnija stvar na svetu. Doći do novca za još jedan trenutak zaborava, lažne snage i bežanja od stvarnosti, zadatak je od kojeg nema važnijeg.
Po cenu kriminala, moralnog pada, samouništenja.

U Somboru i Staparu postoji zavet ćutanja: o pripremi pravog somborskog sira u čabrici ne govori se pred ćerkama, da tajnu ne odnesu u drugu kuću kad se udaju

On je bio u najboljem društvu. U društvu u kojem se superluksuznim Aston Martinom odlazilo na prepodnevnu kafu. Najlepše žene sveta ostavljale su mu brojeve svojih telefona. Jastozi na ledu servirani uz bazene na krovovima jahti, bili su mu uobičajen dekor. Boca najskupljeg martinija bila mu je uvek pri ruci. Sve u službi Njenog kraljevskog visočanstva. Džejms Bond? Ne. Nikako. On je Dickov. Đorđe Dickov. Kelner iz Mola

Priča dostojna odličnog holivudskog trilera počela je jednom davno na njivi između Bačkog Petrovog Sela i Mola. Pomažući roditeljima kojima su ispucali dlanovi poprimili izgled oranice koju su sejali, dečak je odlučio da u životu radi posao u kojem će mu ruke uvek biti čiste.
U besprekorno beloj košulji, sa debelim novčanikom uz sebe. Izbor je bio logičan – postaće kelner. I bi tako. Kelnersku školu Đorđe Dickov završio je u novosadskom restoranu „Staro zdanje“. Ovo ime, mnogo kasnije, vratiće se ponovo u njegov život. Već tada, znao je da u životu treba da se rukovodi sa samo dva principa: uvek radi više od drugih i uvek budi čovek. Znali su njegovi roditelji da se do para može doći i na lakši način, al’ čast je čast, pa nek puca koža na rukama.

Aplauz kojim su, nešto pre ponoći 14. oktobra, poslanici vladajuće većine proslavili epilog celodnevne debate o Predlogu vojvođanskog statuta, nije imao trijumfalistički prizvuk. Za euforiju uvek ima vremena; neka kolege u Skupštini Srbije najpre obave svoj deo posla

Dvotrećinska većina glatko funkcioniše Predlog novog statuta AP Vojvodine koji je epitet kontroverznog poneo, čini se i pre nego što je na njemu zvanično otpočeo rad, usvojen je ubedljivom, skoro dvotrećinskom većinom – glasovima 89 od ukupno 120 poslanika.
Usvajanju se protivilo 21 poslanik iz redova SRS i DSS. Treći stub skupštinske opozicije, Mirovićevi «naprednjaci», nisu glasali, jer su se u kasnim večernjim satima izgubili bez traga. To je najviše obradovalo iscrpljene skupštinske izveštače, jer je to značilo da niko za govornicom neće braniti 54 amandmana koliko je poslanička grupa ”Napred Srbijo” podnela na tekst Predloga statuta.
Poslanicima većine preostalo je samo da ih glatko odbace; ali, avaj - jedan po jedan.

Gigantsko tehnološko naselje u Inđiji treba da klijentima Embassy grupe obezbedi kompletnu podršku, od proizvodnje do reprezentacije na svim nivoima
Dok se glas iz ”daleke provincije” slabo čuje u krugu beogradske ”dvojke”

Možete da je volite ili ne, ali potpredsednica Izvršnog veća Vojvodine svakako nije neko ko se uklapa u stereotipe i čiju reakciju možete da predvidite. Setite se samo kako je kao Koštuničin ministar bila na mitinugu LDP-a! Ni njen dolazak u pokrajinsku administraciju nije prošao nezapaženo.

Zato što je žena bez lake na jeziku

S ozbirom na to da ste prvobitno odbili mesto u PIV-u, pa ste ga posle tri meseca ipak prihvatili, da li ste se konačno uverili da u politici preterana doslednost nije poželjna i da upravo u politici, kao nigde drugde, važi ona „nikad ne reci nikad“?

Nije mi prvi put da sam rekla nikad, pa sam povukla reč i promenila mišljenje, ali očigledno je da se ja i po tome ne uklapam u ovdašnji politički establišment. Uvek na prvu loptu pokušavam da zadržim svoj stav, a onda kada uzmem u obzir neke druge faktore, koji znaju biti pre stranački nego moji, tada uradim onako kako se od mene očekivalo od početka. Tako je bilo u dosta slučajeva - počev od Ustava, pa nadalje. List „Vreme“ me je tada proglasio za „Stranačkog vojnika 2006“, a  poslednjim potezom mislim da sam se ozbiljno kvalifikovala da to priznanje ponesem i ove godine.
Dakle, nisu se socijalisti u međuvremenu toliko promenili da biste ih ipak prihvatili, nego je na vaš ulazak u Banovinu, ako sam dobro razumeo, isključivo uticao stav stranke?
Socijalisti se uopšte nisu promenili, ali smo se svi mi drugi jako promenili, a donoseći ovakvu odluku, verovatno i ja sama. Trebalo bi malo više analizirati zašto se to desilo - da li je iskustvo na vlasti toliko slatko, da je moguće zaboraviti svaki stav koji je prethodio dolasku na vlast. S druge strane, toliko se daje obećanja, toliko su događaji kratki, toliko se brzo zaboravlja, toliko se postupa prema očekivanjima javnog mnjenja – da su stranački programi i sve one vrednosti za koje smo se zalagali tokom devedesetih, čini mi se, zaboravljeni. I, ukoliko se ne uklopite u taj establišment, onda nestajete, a neko ko bi se slepo držao te sheme bi morao da se povuče. Najbolji primer je povlačenje profesora Miroljuba Labusa. Pitanje je, da li ste sposobni da tako nešto uradite ili pak, da se prilagodite novonastalim okolnostima i da na taj način pokušate da iskoristite šansu da nešto promenite.