| Navikavam se na SPS |
 |
 |
 |
| Napisao Milan Trbović, Foto: Boris Njerš |
 Možete da je volite ili ne, ali potpredsednica Izvršnog veća Vojvodine svakako nije neko ko se uklapa u stereotipe i čiju reakciju možete da predvidite. Setite se samo kako je kao Koštuničin ministar bila na mitinugu LDP-a! Ni njen dolazak u pokrajinsku administraciju nije prošao nezapaženo.Zato što je žena bez lake na jezikuS ozbirom na to da ste prvobitno odbili mesto u PIV-u, pa ste ga posle tri meseca ipak prihvatili, da li ste se konačno uverili da u politici preterana doslednost nije poželjna i da upravo u politici, kao nigde drugde, važi ona „nikad ne reci nikad“?
 Verujem da kad god da sam to iznela, da li posle tri meseca ili još kasnije, da bi već usledili neki komentari. Ja još uvek naivno verujem da je bolje rešavati problem dok je on još mali. Moja kritika se ticala činjenice da je vrlo teško izraditi neku strategiju ukoliko nemate osnovne podatke, a te podatke tražili smo od svih sekretarijata – koji se protokoli, sporazumi i projekti rade u okviru svakog sekretarijata, a to su javni podaci. Do danas nismo primili podatke ni iz pola sekretarijata, a i ---------------------------------- U Veće sam ušla sa namerom da sa svojom energijom i specifi čnim stavom pokušam da doprinesem da se stvari brže rešavaju ---------------------------------- ti koji su uradili, učinili su tek kad ih je predsednik PIV-a upozorio i ja ne znam da li je u pitanju nemarnost ili im je to stil. Meni, koja u neki posao ulazi bez rezerve, teško mi je da to shvatim. Očekivala sam da postoji strategija o tome gde smo danas, a gde bismo želeli da budemo za četiri godine. Ja ću pokušati da radim kao deo tima, ali ostali ne bi trebalo da se nađu uvređenim, već da promene taj stil ponašanja. Ja se i daljem trudim i uporno pokušavam da zakažem sastanke, ali izgleda da su svi silno zauzeti, pa nemaju vremena ni za sastanke, niti da odgovore na dopis. Ali,zbog toga što sam iznela- niko mi nije otvoreno zamerio. Mislim da je u tome i problem, jer da je to neko kojim slučajem učinio, bili bismo u prilici da to raščistimo. Ovako, sve je ostalo na nivou kuloarskih priča. U Veće sam ušla sa namerom da sa svojom energijom i specifi čnim stavom pokušam da doprinesem da se stvari brže rešavaju i za to sam spremna ukoliko me većina prihvati kao takvu. Svesna sam da postoji ogroman prostor u okviru ovlašćenja koje ima Vojvodina, da je potrebno pripremiti institucije, ne toliko oko ulaska u EU, već pre svega oko prihvatanja evropskih standarda i vrednosti u Vojvodini i Srbiji. Ukoliko, pak, ne bude postojala zainteresovanost u Veću za timski rad, onda ćemo pokušati pojedinačno, a ako i to ne bude išlo, skloniću se – što pre, to bolje! Ima li buduća pokrajinska vlada kapacitet da efikasno obavlja poslove iz nadležnosti koje su predviđene novim vojvođanskim statutom? Oduvek, čini se, postoji ta fama da Vojvodina uvek više traži nego što njeni kapaciteti to objektivno dozvoljavaju? Uverila sam se, da u mnogim segmentima postoji kapacitet za preuzimanje odgovornosti.  Ali, kad je reč o statutu, volela bih da tu ne bude posredi samo prenošenje nadležnosti na pokrajinu, nego i ono što je takođe predviđeno a to je prenošenje poslova na lokalnu samoupravu. Doduše, moje iskustvo sa preuzimanjem poslova od strane lokalne samouprave je prilično traumatično. Ako se sećate, reč je o Zakonu o poljoprivrednom zemljištu.Pokazalo se, nažalost, da su na lokalu mnogo veće oči, nego što ima spremnosti da se privati odgovornost i da se radi u korist građana. Kada bi povodom tog zakona danas anketirali lokalne samouprave, verujem da bi verovatno svi rekli kako bi najviše voleli kad bi o svemu odlučivao tamo neki ministar, koji bi im potom javio šta treba da urade. Duboko verujem da suština demokratije leži u decentralizaciji. Međutim, problem u tom procesu, koji podrazumeva preuzimanje decentralizacije je taj, što smo mi u proteklih pola veka zaboravili da rešavamo sopstvene probleme, nego smo uvek očekivali da će to neko drugi umesto nas da uradi. Ali, za to nisu krivi građani, već političari, jer ako slušate poruke iz predizbornih kampanja, stranke se u kampanjama takmiče koja će više problema da reši - mi ćemo vam naći posao, mi ćemo vam naći banku koja će vam odobriti kredit, ne morate ići na rad u polje jer ćemo vam mi obezbediti subvencije... i sve se svodi na to da će neka virtuelna država da reši sve probleme građana. Samo, je li, treba da glasate za pravu stranku. Potrebno je, dakle, promeniti sistem, pre svega onaj vrednosni, a u pitanju je proces koji se ne može okončati preko noći. Da li ste optimista u pogledu povoljnog ishoda priče o statutu – dakle, da će dobiti zeleno svetlo u Skupštini ---------------------------- Ne vidim zašto jednog dana Niš i drugi regioni, pa i gradovi, ne bi imali svoj ofis u Briselu ---------------------------- Srbije i da će potom vrlo brzo početi primena njegovih odredbi? Poznajem ljude koji sede u Vladi i znam da neće dovoditi u pitanje prenošenje prava i odgovornosti sa centralnog nivoa, jer će i njima to olakšati posao i da će samim tim statut bez problema proći u Skupštini Srbije. Neki drugačiji ishod imao bi strašnu poruku za građane Vojvodine, koji su u većini glasali upravo za proevropske stranke. A šta konkretno može da bude posledica eventualnog nepotvrđivanja statuta u Skupštini Srbije? Misim da bi prvi rezultat takvog čina bio jačanje svesti i pokreta za autonomiju Vojvodine. Verujem da bi kod svakog Vojvođanina, bez obzira da li ovde živi 10 ili 200 godina, to podstaklo na razmišljanje o tome zašto neko stalno vidi problem u nama Vojvođanima, zašto ne možemo da mislimo svojom glavom i da upravljamo svojom imovinom. Ali, ponavljam, nisam sklona da verujem u takav epilog. Kada budu glasali o statutu poslanici se neće toliko voditi stranačkom disciplinom, koliko zdravim razumom. Jer, ovaj statut je dobar i za Niš i za Kragujevac i poslanici iz tih krajeva su svesni da se, glasajući za statut Vojvodine, u stvari zalažu da njihovi regioni jednog dana dobiju ista ovlašćenja. Živela sam dugo u centralnoj Srbiji i znam da se tamo sve više razmišlja po pricipu „u redu je Srbija, Beograd, ali hajde da vidimo šta se može uraditi u našem dvorištu“. Svesni su, naime, da u određenom regionu ljudi imaju zajedničke probleme koje treba rešavati na tom nivou, a to jeste svest o potrebi regionalizacije. I očekujete da bi jednog dana, pored Vojvodine, i drugi regioni mogli da imaju svoju kancelariju u Briselu? Ne vidim zašto jednog dana Niš i drugi regioni, pa i gradovi, ne bi imali svoj ofis u Briselu. O tome šta će nam takva predstavništva, navodno brinu samo totalne neznalice i paranoici: od ozbiljnih ljudi nisam čula nijedan argumentovani razlog protiv otvaranja predstavništva u Briselu. Ali, pre tog čina potrebno je imati strategiju šta se time želi postići, jer to nije parada ili putovanje radi kupovine novih cipela – dakle, najpre strategija i cilj, pa tek onda mere i metode imaju smisla. ------------------------------- Evo, ni Evropljani nemaju više problem sa socijalistima. Oni su , zapravo, mnogo više pragmatični nego što mi mislimo -------------------------------
|
Da li ste se navikli da sedite u Vladi, izrazito jake proevropske orijentacije, u kojoj se našlo mesto i za SPS?
Ne mislim da je problem u njima – oni su ostali isti, i normalno je da sve rade kao što rade i da se drže istih onih vrednosti; problem je u svima nama drugima.
