| MORČIJA SUPA KAPETANA DŽORDŽA |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Fofo: Boris Njerš |
|
On je bio u najboljem društvu. U društvu u kojem se superluksuznim Aston Martinom odlazilo na prepodnevnu kafu. Najlepše žene sveta ostavljale su mu brojeve svojih telefona. Jastozi na ledu servirani uz bazene na krovovima jahti, bili su mu uobičajen dekor. Boca najskupljeg martinija bila mu je uvek pri ruci. Sve u službi Njenog kraljevskog visočanstva. Džejms Bond? Ne. Nikako. On je Dickov. Đorđe Dickov. Kelner iz MolaPriča dostojna odličnog holivudskog trilera počela je jednom davno na njivi između Bačkog Petrovog Sela i Mola. Pomažući roditeljima kojima su ispucali dlanovi poprimili izgled oranice koju su sejali, dečak je odlučio da u životu radi posao u kojem će mu ruke uvek biti čiste.
 Već smo ušli u sedamdesete, u doba koje je ostalo čuveno po skraćenici za koju su svi čuli, a malo njih zna da je rastumači. MASPOK je Đorđa, kojem tada baš i nije bilo do prebrojavanja na Srbe, Hrvate i ostale, vratio u Mol. Te 1976. godine uzeo je u zakup Lovački dom. I lepo mu je krenulo. Toliko lepo, da su samoupravni procenitelji zaključili kako Dom više ne treba davati u zakup. Onda je uzeo pod svoje kafanu na Tekijama. Zamalo nije i posle čuveni Točak. Ali, dobro što nije. Jer, to bi već bila druga legenda. A nama treba baš ova. Umoran od svega, jednog leta, ode Đorđe Dickov u Kanadu. Da se odmori i pomalo radi. Brzo izađe na dobar glas. Nije bio sasvim rešen šta će dalje. On nije, ali sudbina jeste. Jedna zemljakinja, sobarica Marija iz Sremske Mitrovice, pokaže mu jedan dan novine sa neobičnim oglasom. Britanska Kraljevska kompanija raspisala je konkurs za popunu personala. Traže se i kelneri. Njih 600, poželjno je da budu iz čitavog sveta. Onako iz štosa, Đorđe Dickov, Molac, odgovori na 286 pitanja. Ubrzo je stigao odgovor. Poslat je na 6 meseci u Vindzor da se uči protokolu i kućnom redu. Nakon toga, dobio je uobičajenu ponudu. Želi li da ostane na Dvoru ili da ide na terensku službu, u ketering? Nije mu mnogo trebalo da razmisli. Na Dvoru posao velik, a bakšiš mali. Na terenu em je zanimljivije , em bolja para. Izbor je pao. Dalje je već išlo baš kao u bajci. Sve sa kraljem i kraljicom. Kralj se zvao Džordž VI. Nakon smrti 1952. godine krunu preuzima njegova najstarija ćerka Elizabeta II, koja vlada i danas 57 godina kasnije. Džordžova žena Elizabeta I dobila je titulu kraljice majke. Ima onih koji misle da je bila najomiljenija kraljica u istoriji. E, upravo ona bila je gazdarica našem Đorđu. Za našu priču zanimljivo je pomenuti da je kraljica majka, Elizabeta I rođena 1900. godine a umrla 2002. Poživela je preko 100 godina, između ostalog zahvaljujući i svom kelneru. Ali o tome koju rečenicu kasnije. Britanska kruna nadvija se nad 16 zemalja Komonvelta. Od Kanade i Australije do egzotičnih ostrva. I u svakoj od njih kraljevska kuća ima svoje apartmane u kojima odsedaju zvanični gosti: krunisane glave, visoki političari, zvezde belosvetske estrade... Đorđev posao je bio da kao kelner koji usput i protokol drži u malom prstu, na poziv odlazi i služi one za koje znamo sa naslovnih stranica svetske štampe. Majami Bič, Las Vegas, London, prekookeanski brod... Sasvim svejedno. Još iz Mola Đorđe je poneo devizu: za uspeh vam trebaju snaga, volja, energija i spremnost na odricanje. Svega je toga imao. Jednom prilikom, kraljica majka vraćala se iz Afrike. Svi menadžeri su bili zauzeti pa je Dickov vodio brigu o protokolu. Kad odjednom u susret mu dođoše usplahireni lekari: „Uzbuna, kraljici nije dobro“!  - Kada je čovek u nevolji onda ne pitaš šta je i ko je nego pomažeš. I tako ja uletim u sobu gde sam imao šta i da vidim. Zvanično najbogatija žena sveta, sedela je bespomoćna. U licu bledo-žuta, kao skorup kad prenoći na mleku. Odmah sam joj rekao, onako po naški, „ne brinite majko, sve će biti dobro“. Otrčim u bar i smutim liker. Znao sam da obožava ukus mente. Pružim joj ga i sačekam tren. Boja joj se vrati, snaga krene, a ona mi pred svom onom svitom lekara prozbori: „Hvala vam momče, spasli ste mi život“! Tek kada je opasnost prošla, živ sam se preplašio. Ej, ko sam ja da onako priđem jednoj kraljici? I stvarno, uskoro su me zvali iz kraljičine lične službe. Već sam u mislima pakovao kofere. Kad ono... Zvali me jer se kraljica majka raspitivala, ko je onaj divan mladić koji joj je pomogao kada je bilo najgušće. „Jedan vaš kelner iz Jugoslavije“, rekli su joj. I zamislite, ona je to upamtila. Đorđe je ubrzo postao – kapetan Džordž. Osoba na koju se uvek može računati. I onda je to tako išlo punih 10 godina. Koga sve nije počastio, kome sve nije peškir pridržao, koga nije slušao u trenucima slabosti? I šta sve nije prećutao? I kakve želje nije ispunio? Frenku Sinatri se po kavijar išlo u Rusiju. Po Ronalda Regana dolazio je vojni avion da ga vodi na ručak u Belu kuću. Nakon što je preživeo atentat, više nije verovao nikome. Princeza Dajana je bila divna žena. Skoro spremna da usluži ona vas. Tina Tarner obrnuto. Koliko god da joj titraš, daje samo 5 dolara bakšiša. - Niko nije hteo da je služi. Meni je uvek bilo taman. Struk i noge ko da ih je đavo od testa u vangli pravio. Jeste da zakera i jeste da ću ostati bez bakšiša, ali na kraju uvek završimo tako što mora da mi potpiše račun. Onako friška, večito u mini suknji, okreće mi leđa i na stočiću mi potpisuje.Naravno pri tom mora malo i da se nagne nad sto... Kakav prizor! Nije sve u bakšišu. Ima nešto i u meraku. Rokfeler je bio druga vrsta igrača. Ne da ti da odeš od stola ako treba i ceo dan, ali je zato napojnica uvek bila između 800 i 1.000 dolara. Španski kraljevski par davao je upola manje, ali su stvarno bili prava gospoda. Đorđe je u svako doba morao da zna ko šta voli i da želju bezuslovno ispuni. Ulazio je u CIU i Pentagon. Naslušao se onako usput stvari iz sfere onih „ako ti kažem morao bih te ubiti“. Još pre 30 godina recimo, čuo je da se na našem Kosovu nalaze rezerve dragocenih metala i da nam to Zapad neće oprostiti. Nekako sve te priče vezuje za prizor čelično plavih očiju, koje kao da ga i sada gledaju. Tito. On mu je i dalje tajna. A bilo je lepih i ružnih trenutaka. Pamti Đorđe kako je Franjo Tuđman tražio da ga služe isključivo kelneri koji su potomci iseljenih hrvatskih ustaša. Opet, egipatski predsednik Hosni Mubarak mu je ostao u sećanju kao veliki laf. Državnik koji je i privatno bio pravi dasa. Najlakše je ipak bilo sa državnicima afričkih i azijskih zemalja. Skromni i učtivi toliko da tebi samom bude neprijatno, za razliku od holivudskih zvezda koji se prema tebi ophode kao prema robu, dok piju šampanjac iz cipele svojih dama za jednokratnu upotrebu. Eh, Fidel Kastro... To je već druga priča. Ljudina. - Znate kako? Uvek i svuda ima finog sveta. Ali ima i nesveta, pa nek se zovu kako hoće. Ja sam recimo u džepu uvek imao notes sa brojevima telefona najlepših devojaka. Kao leptirice. Lete samo noću i to na jako svetlo. Strana sa plavušama, pa sa crnkama, pa ... ko šta voli. Ako gost izvoljeva, a ja notes u ruke pa naručim. I to je u redu. Pošteno. Al bilo je stvari kojih ne volim ni da se setim, a kamoli o njima da govorim. Mangupluk je u redu, ali obest ne podnosim. A kada već služite u apartmanu koji košta 6.000 dolara za noć, onda morate biti spremni na sve. Ko nije, zna se. Đorđe je prema slobodnoj računici video oko 3.000 ljudi koji su u kraljičinoj službi dobili otkaz. On ne da nije, već su ga po isteku ugovora od 10 godina zamolili da ostane još godinu i po dana kao instruktor. Tako je i bilo. A onda je jednog dana poželeo da se vrati kući. U skladu sa vekovnom praksom, kao besprekoran radnik, jedan od trojice upisanih u „večnu knjigu“, dobio je priliku da od kraljice izabere poklon za odlazak iz službe. Neki su u tim situacijama birali kuće, neki jahte. Dickov je tražio escajg. I odleteo za Mol. Tačno pamti, bio je 16. avgust 1989. godine kada se vratio. Mesec dana kasnije zvali su ga sa surčinskog aerodroma. Stigao mu je neki ogroman paket. Nije se znalo ko je više zaprepašćen, on ili carinici, kada su otpakovali srebrni escajg za 250 osoba sa kraljičinim monogramom. Reč je reč. Đorđe Dickov je rešio da sklopi priču. Na Svetog Jovana te 1989. kupio je Lovački dom. Sećate li se kako se zvao restoran u kojem je izučio zanat? E baš tako, „Staro zdanje“ nazvao je restoran, tu iza Mola, pa prema Adi. U njemu uspomene. Stolice na ulazu kupio je na licitaciji koju je napravio Džimi Karter kada je odlazio iz Bele kuće.  Šporet sa šest ringli iz 1909. godine stigao mu je iz Engleske. Za escajg znate. Ipak, draže je Đorđu ono što je oko kuće. A tu leti 600 moraka, 40 ćuraka, 60 fazana. Mnogo morki?Nekada ih je bilo 1.500. Po protokolu postoje 302 supe. Morčija je 4. po kvalitetu. Đorđe ih obožava. Prvo ih stavim u kavez i hranim kao piliće. Čim dorastu dotle da mogu da izlete iz kaveza, znači da su punoletni. Onda jedu samo zrnastu hranu. I rade šta hoće. Odu i po kilometar od kuće, ali se uvek sa prvim sumrakom vrate. To je divlja ptica, afrička. U Evropu su je doneli Francuzi. Do supenog lonca stižu tek za dve godine. Nekada se morka kuvala samo na bogatijim salašima i to isključivo o praznicima i nedeljom. Pravi znalci morčiju supu procenjuju kao i vino: boju, buke, gustinu, miris... I sada, kada bi me neko pitao šta mi je u životu najžalije, znate li šta bi rekao? Najžalije mi je što današnje generacije ne znaju da cene morčiju supu. Voleo bi Đorđe da je posla ko nekad. Dolazilo se u Mol iz Beograda čak. I koje sve dolazio!? Sada je posla manje. Ali ne žali se. On se svoga, kaže, nagledao. I taj Zapad mu se nešto ne dopada. Iza cifara ne vidiš čoveka. U dobra stara vremena se uzimalo, ali se i ljudima davalo. Na Zapadu se novac samo preliva, čovek je tek stavka na računu. A on neće tako. Radio je po najraskošnijim svetskim apartmanima, a sada je sebi podigao kućicu u šumarku, ukraj salaša. Od svih belosvetskih đakonija koje je probao, najviše voli subotnji doručak. Onaj što je vruć, pa ga jedeš iz papira. I to je dosta. Eh, da su Regan i Frenk Sinatra znali šta su sve u životu propustili?!
|
