Narkomanija, kuga savremenog sveta, ozbiljan je problem i u Vojvodini. Ima li leka i gde?

U zemlji Srbiji bela kuga svake godine odnese omanji grad, iseli se poveće selo, a mlade koji ostanu, najviše ugrožavaju bolesti zavisnosti.
Sumorna statistika upozorava da smo među najstarijim društvima na svetu, bez izgleda da se uskoro nešto značajnije popravi. Stoga stara parola da je ’’čovek naše najveće bogatstvo’’,postaje sve aktuelnija.
Mlade i u Vojvodini narkomanija sve više ugrožava. Upravo u vremenu u kojem treba da zasnuju porodicu, da uče ili već naučeno primenjuju, mnogi egzistenciju svode na puko preživljavanje od fiksa do fiksa.
Kupiti džoint postaje najvažnija stvar na svetu. Doći do novca za još jedan trenutak zaborava, lažne snage i bežanja od stvarnosti, zadatak je od kojeg nema važnijeg.
Po cenu kriminala, moralnog pada, samouništenja.

Nepravedno bi bilo zanemariti izveštaje sa granice na kojoj malo, malo pa ’’padne’’ poveći tovar droge, ali ne treba imati ni iluzija da je tržište narkotika time ozbiljnije ugroženo. Stanje,dakle ni malo veselo, a naša namera je da pokažemo kako je moguće ipak se izboriti, bar sa posledicama. Najjednostavniji pristup imaju državne ustanove.

Prinudna izolacija na određeni rok, kako bi se organizam ’’očistio’’. U težim slučajevima obezbeđivanje zamene za drogu sa pretpostavkom da će telo "zaboraviti" na izvor nevolje.
Savetovališta i urgentni telefoni za ljude u krizi. Stiče se utisak da se vatra ne gasi, nego se samo svodi sa otvorenog plamena na tinjajući žar.
Droga je, inače, skupa "zabava", a postoji uverenje da ni odvikavanje nije ništa jeftinije, pa nije retkost da se porodice, ili sami zavisnici opredeljuju za načine, koji dugoročno retko daju prave rezultate. Istina je, ima i takvih koji su cenom zaista na nivou koji ugrožava osnovnu egzistenciju i traži velike žrtve od okoline u kojoj narkoman živi. Ima, međutim, i primera efi kasnih projekata baziranih na čovekoljublju i želji da se pomogne. Manastir u Kovilju stari je i ugledan hram Božiji. Jedna od stvari koji ga izdvajaju i čine posebnim je projekat borbe protiv narkomanije, čiji rodonačelnik je starešina manastira, vladika Jegarski Porfirije. Od pasivnog utočišta za nevoljne i one željne Božije reči, Sveti hram se pretvorio u aktivnog borca za čoveka i njegovo spasenje.
Projekat je začet pre tri godine i već sada se može govoriti o rezultatima vrednim pažnje. Otac Jelisej, mlad i blag čovek, sekretar vladike Porfirija i kako sam kaže, neformalni PR manastira, domaćin nam je u ovoj poseti. Vozimo se u Vilovo, jedno od četiri mesta u kojima projekat, simboličkog naziva "Zemlja živih" postoji. Objašnjava nam osnovne principe funkcionisanja. Najvažniji je dobrovoljnost i izražena želja da se zavisnik suoči sa sobom. Nema lekova, nema "zamena" u vidu nikotina ili alkohola. Živi se aktivnim i zdravim životom u zajednici u kojoj je rad najvažniji deo terapije. Salaš na kojem je Zajedica postavljena nije daleko od sela, ali ni blizu da bi život Vilovčana mogao da utiče na njih. Braća, kako se međusobno zovu, trude se da proizvedu što više raznovrsne hrane, jer princip samoodrživosti ima višestruko značenje.
Lečenje u programu -Zemlja živih- besplatno je. Donacije porodica, fi rmi i ustanova niti bi mogle, niti bi smele da budu okosnica sigurnosti opstanka.
Najvažnije je ipak to, što je rad u grupi najvažniji deo terapije, jer okupira čoveka nečim pozitivnim i razvija osećaj odgovornosti i korisnosti. Poslovi su raznovrsni, kao u svakom domaćinstvu i vremenom svi prođu sve, od čišćenja i održavanja reda, do pripremanja hrane ili brige o životinjama, vinogradu, zelenoj bašti... Lenčarenje je reč koja ovde ne postoji. Strog život,po uzoru na monaška bratstva podrazumeva i svakodnevne molitve i razgovore o tumačenju Svetog Jevanđelja, mada, tvrdi otac Jelisije, to nije striktna obaveza, što dokazuje da je među pacijentima bilo i ljudi drugih veroispovesti. Ipak, nekako je prirodno da su u ovakvoj atmosferi i na ovakvom mestu duh Božiji i reč Njegova neprestano prisutni.
Izuzetno važan deo terapije je neprestani međusobni razgovor u kojem se braća suočavaju sami sa sobom, svojim dilemama, strahovima i nadanjima, međusobno podstiču i hrabre, pomažu da se prevaziđu krize. O prošlosti nije dozvoljeno govoriti. Sve je usmereno ka budućnosti. Ne postoji prinuda u bilo čemu. Nema ograda i ključeva.
Svako može da ode kad god hoće, ali su takvi slučajevi izuzetno retki.
Ipak, postoji sistem sankcija za one koji naruše kućni red ili pravila ponašanja. Najčešće je prekoredno pranje sudova, a najviše "boli" takozvana tišina, u kojoj prekršilac ne sme da komunicira sa drugim članovima zajednice. Postoje stroga pravila u komuniciranju sa porodicom, pa je tako prvi kontakt sa roditeljima dozvoljen tek posle pola godine. Smatra se, naime, da roditelji koji najčešće neće da prihvate da im dete ima ozbiljne probleme sa drogom, a ako toga postanu svesni, žele da im se ono što pre vrati, mogu svojom bolećivošću da upropaste mesece strpljivog rada na izlečenju. A celokupna terapija traje DVE GODINE. Sa asfalta silazimo na izrovani zemljani put, ali ne predugo i preko uređenog travnjaka ulazimo u betonirano dvorište u kojem dominiraju dva čardaka sa kukuruzom i koš za basket. Uredjen vinograd, čista, velika i lepo održavana salašarska kuća. U ovom trenutku, bratstvo ima 17 članova. Pozdravljaju nas i hrišćanski i građanski, ali ono što je najbitnije, na licima nema tenzije, sumornosti, beznađa.
Bez obzira na uzrok koji ih je tu doveo, osmeh je najčešći izraz, srdačnost prirodna, a odmerenost u razgovoru i ponašanju spontana. Da ne znamo gde smo i zašto došli, ne bi ni mogli da pretpostavimo da su pred nama mladi ljudi sa ogromnim problemom u životu, kojima će trebati još mnogo rada do blagoslova oca Branka, koji predstavlja formalnu potvrdu da je program uspešno okončan. Projekat je relativno nov na ovim prostorima, ali o poverenju u njegove rezultate govori i poduža lista čekanja. Zato se i ne radi previše na promociji, kaže otac Jelisej, jer teško je odbiti nekoga, a nemoguće sve prihvatiti. Možda je najbolji put da se mreža ovakvih prihvatilišta što više širi u različitim delovima zemlje, što je već urađeno na primeru Brajkovca u Šumadiji, koji je "najmladji brat" u porodici u kojoj su do sada bili Čenej, Vilovo i Bačko Petrovo Selo.