| Ponekad nemam odgovore na sva pitanja |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić Foto: Boris Njerš |
|
Crkvu ne obavezuje Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Ona je tu da preobražava svet, da svedoči Jevanđelje, blagu vest o spasenju, a ne da stvara medijsku sliku o sebi  Kako im vratiti poverenje?Čovek ne može individualno, samog sebe da spase. On liči onda na barona Minhauzena koji je hteo sebe da izvuče iz blata držeći se za kosu. Težište transcedencije čoveka je u društvu. Čovek je društveno biće, zoon politicon, politička životinja po Aristotelu. Zajednica, kakva je da je, ipak je zajednica. Samoća je nepodnošljiva. Zavisi od oka koje posmatra. Verujem da parohija može da da alternativu. Potrebno je više aktivirati laički pokret, ali opet pod nadzorom parohijskih sveštenika i eparhijskih institucija da to ne bude stihija samovoljne pobožnosti. Ponekad nemam odgovore na sva pitanja. Vera je dar od Boga. Crkva se izvorno zalaže za hristijanizaciju sveta i društva. Umesto toga na delu je politizacija hrišćanstva? Na ovo Vaše pitanje, postoji interesantan odgovor Vladimira Solovjeva. On je paradoksalno tvrdio da baš zato što carstvo Hristovo nije od ovoga sveta, treba da upravlja i vlada ovim svetom, jer svet sa svojim vrednostima nema šta kvalitativno da ponudi smrtnom i prolaznom čoveku. Kakvu ulogu trba da ima crkva u sekularnoj drzavi? Mislim da crkva ostaje so i svetlost svetu. Najbolji odnos je slobodna crkva u slobodnoj državi. Hrišćanske vrednosti produhovljuju telo države, ma koliko ona sekularna bila. Kako se prema crkvi postavljaju evropske zemlje? Zavisi od države i konfesija, tradicije i istorije. Teško je generalno dati odgovor na to. Ipak, uopšteno ne znači da su one međusobno govoreći, izuzev nekoliko zemalja, suprotstavljene. Naprotiv, crkva i kao što su: Britanija, Danska, Fins-država se međusobno prožimaju i ka, Grčka, Švedska, crkva je u Evro-sarađuju. Crkva je veoma aktivna u pi odvojena od države. To, međutim, društvu, naročito u humanitarnom srpske države. Uzmite za primer demokratsku Grčku, koja ima mno-go oštriji stav prema samostalnosti iste crkve u bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji, to jest prema radu, u borbi za očuvanje životne sredine i dostojanstva ljudske ličnosti, u doprinosu postavljanja granica u bioinžinjeringu... Isti ljudi su i članovi društva (države) i članovi crkve, tako da se ne mogu isti ljudi poloviti na dva dela: na crkveni i državni. Otuda, prožimanje i saradnja izmedju države i crkve je neminovna, bilo da se radi o sekularnim ili teokratskim društvima. Koliko odnos SPC prema raskolničkim crkvama (makedonska, samozvana crnogorska crkva...), opterećuje međunarodnu poziciju srpske države? Mislim da to ni na koji način ne opterećuje međunarodnu poziciju takozvanoj Makedonskoj Pravoslavnoj Crkvi. Pozicija Grčke države nije uslovljena nepriznavanjem MPC. Što se tiče „crnogorske crkve“, ona je kako dobro rekoste samozvana, i kao takva nepostojeća ne samo za nas, nego i za sve pravoslavne kanonske Crkve, kao i za inoslavne (rimokatolici i protestanti) koji na različite načine sa nama ostvaruju komunikaciju. Stoga, suvišno je na ovu temu trošiti reči i vreme. Šta u vremenu u kojem jesmo znači uloga „duhovnika“? Vas smatraju takvim ne samo u onom nominalnom već i u realnom smislu. Privlačnost jednog manastira za vernike i iskušenike meri se snagom njegovog duhovnika. Vi ste manastir Kovilj učinili upravo takvim - privlačnim. Hvala Vam na lepim rečima. Uvek se treba setiti svetog apostola Pavla, koji kaže, šta imaš što nisi primio, i ako si primio što se hvališ kao da nisi primio. Koliko je Vaš životni izbor značio odricanje (kao što bi se moglo pretpostaviti) a koliko je bio upravo suprotno – uzdizanje? To je dijalektika vere i spasenja. Vera je jedna nova dimenzija koja daje čoveku ukus smisla. Mnogo radosti ima u tome posvetiti se Bogu i ljudima, a to je uvek dobitak i nikada gubitak.  Najbolji odnos države i crkve je slobodna crkva u slobodnoj državi. Hrišćanske vrednosti produhovljuju telo države, ma koliko ona sekularna bila Da, mi smo od najranijeg detinjstva komšije i prijatelji. Bili smo članovi iste ekipe stonoteniskog kluba u Čurugu, ali smo od rane mladosti i sapodvižnici na zajedničkom delu izgradnje tela Hristovog. Zajedno smo studirali teologiju i živeli u manastiru Kovilju, i istog dana izabrani za episkope: on za dalmatinskog i otišao u Šibenik, a ja za jegarskog i ostao u Kovilju. Raduje me uspeh organizacije eparhije dalmatinske. Uz pomoć Božiju, i pored velikih iskušenja, Fotijevim odlaskom u Dalmaciju, ova eparhija je bukvalno oživela. Na primer, manastiri u dalmatinskoj eparhiji su nakon nesrećnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije bili razrušeni i pusti, a sada su obnovljeni i broj monaha se u njima uvećava, bogoslovija u manastiru Krka, koja je bila zatvorena, radi punim kapacitetom, izdavačka delatnost eparhije dalmatinske je veoma razvijena... Jednom rečju, vladika Fotije sa svojim saradnicima na najbolji mogući način svedoči i prezentuje pravoslavnu veru.  Ima li SPC strategiju za 21. vek?Ako to možemo da nazovemo strategijom, Crkva je delatnost Oca kroz Sina u Duhu Svetome u sinergiji sa svakim pojedinačnim čovekom. Teško je staviti to u neki strateški program. Možda je život učiti se spontanosti i bezazlenosti u odnosu prema ljudima. Čovekoljublje i ljubav su sile koje pokreću svet jer je Bog ljubav. Ako se ljubav može nazvati strategijom, možda bi to bio odgovor na Vaše pitanje. Manastir Kovilj je označavan kao centar u kome se sa najvećom pažnjom u SPC prati rad sekti, a glavni razlog je Vaše prisustvo jer slovite za jednog od najboljih znalca crkvenih manjina. U delu javnosti sekte se poistovećuju sa kriminalnim družinama, kakva su recimo satanisti, čime se pravi atmosfera u kojoj je moguća diskriminacija verskih neistomišljenika. Selektivno znamo i razlikujemo verske konfesije, denominacije u zapadnom smisli te reči i sekte sa izvesnim destruktivnim sadržajima. Nedejstvujemo po principu halo efekta i predrasuda. Možemo slobodno da kažemo da nam je princip onaj Tertulijanov “anima naturali- Mnogo radosti ima u tome posvetiti se Bogu i ljudima, a to je uvek dobitak i nikada gubitak ter Christiana” – duša je po svojoj prirodi hrišćanka. Verujemo da mladi traže Boga i da lutajući menjaju identitet, ali optimistično verujemo i da će kao u priči o bludnom sinu svi da se vrate za trpezu Oca Nebeskog kada vide da njive svih ideologija, kako sekularnih tako i verskih, ne mogu da daju hleb života nama nasušno potreban. Mislim da je opasno ne razlikovati verske denominacije i sekte. Razliku između verskih denominacija i sekti pravi i Evropska Unija, kao i gotovo sve zemlje Evrope koje nisu članice Evropske Unije. Satanistički kultovi su svakako neprihvatljivi. Trudimo se i trudićemo se da pažljivije pristupamo onima koji se razlikuju od nas. Vladimir Velmar Janković je u knjizi ”Pogled sa Kalemegdana” još 1937. konstatovao da u sveštenike idu siromašna deca, a ne deca koja veruju u boga, što se odražava na same temelje srpske ”civilizacije”. Da li je to i danas slučaj? Siromaštvo ili nesiromaštvo nije mera darovitosti. Tvorci najgoreg kiča su često, upravo bogataši. Možda ima istine kod Velmar Jankovića. Vladika Nikolaj je hteo da ide u vojsku, međutim zbog ispupčene grudne kosti nije bio primljen, ali mi zato dobismo velikog duhovnika. Teško je iz socijalne sfere promeriti duhovnu veličinu određene ličnosti. Sigurno da postoje psihičke kompenzacije, natkompenzacije, pomeranja, devijacije, rast, ali iz Biblije znamo da Bog može iz kamena da stvori decu Avramu. Danas nam dolaze deca iz Trudimose i trudićemo se da pažljivije pristupamo onima koji se razlikuju od nas svih vrsta porodica, a dobrim delom i iz intelektualnih, ali znate i sami da srednja klasa kod nas i ne postoji. Teško je u neprofi lisanom, ruralnom društvu davati ishitrene zaključke. U priklanjanju pravoslavlju ljudi, posle komunizma, ima dosta političkog i nacionalnog pomodarstva, ružnog konvertitstva. Neki su skloni čak i proskinezi – ekstremnom metanisanju pred sveštenicima. Kako razlikovati zdravu poboznost od nezdrave? Treba imati širinu i shvatiti potrebu čoveka za ritualistikom. Čovek je dinamično biće koje se razvija. Nije bigoterija, lažna pobožnost, konačno stanje čoveka. Čovek je homo ritualis, čitav lavirint čudesnog ljudskog života prepun je paradoksa, iznenadnosti, konvertitstva. S pravom je Solženjicin rekao da i u najboljem srcu postoji jedno neiskorenjeno zrnce zla, a i u najgorem jedno neiskorenjeno zrnce dobrote. To zrno gorušično, kokos sinapeos, zna da uzraste i da da lepe plodove. Hrišćanstvo je religija radosti. Ne treba suditi. Pročitajte Šekspirovu dramu “Mera za meru” pa ćete shvatiti glosu na jevanđelje po Mateju – kakvom merom meriš, onakvom će ti se i meriti. Crkva nosi objektivitet, kolektivno iskustvo svetih, dok sekte i nezdrava pobožnost mogu ponekad da nas upozore na neku našu nepažnju prema ljudima kojima se nismo posvetili. Lako je postavljati granice crnobelom tehnikom. Završio bih Hristovim rečima, ne trebaju zdravi lekara, nego bolesni.
|
