Mitovi po kojima je tartuf endemska vrsta koja postoji samo u Istri,a vade ga specijalni psi koji koštaju i po 15.000 evra, ipak su samo mitovi. Tok Dunava je Bogom dan za tartufarenje, a valja znati da kilogram be-log tartufa zna da ode do 5.000 evra. Ipak, šta je to kada samo čokolada koja se od njega pravi košta 6.000 dolara

Dakle, u nešto smo se ovih dana kao novinari neopozivo uverili! Možemo bez većih problema napraviti tekst o performansama američkog raketnog sistema, o ruskim nuklearnim podmornicama, o sistemu izraelske obaveštajne službe, ali o tartufima… e to već malo teže! To je tajna u koju se ulazi sa lozinkama, a i tada ona poslednja vrata za vas će ostati zatvorena.

Verovatno da bi se čitava priča što bolje maskirala, stvoreni su mitovi poput onih da je tartuf en-demska vrsta koja na ovim prostori-ma uspeva samo u Istri. Vade se uz pomoć svinja ili specijalno obučenih pasa koji koštaju i po 15.000 evra. Uverili smo se, ništa od ovog nije tačno. Ali, pođimo redom. Tartuf je opšti naziv za gljive koje rastu pod zemljom i pripadaju porod-ici „tubera“. Živi isključivo u simbiozi sa biljkama, drvećem ili žbunjem. Najčešće su to hrast, topola, vrba, lipa, crni grab i leska. Odmah ćemo da razvejemo prvi mit. Tartuf ne samo da nije endemska vrsta, nego uspeva po čitavoj Evropi, a i diljem sveta. Re-cimo, čitav tok Dunava je Bogom dan za tartufe. Srbija, kažu stručnjaci, leži na ovim biljnim dijamantima. To što se Istra preporučuje za jedinu domovinu tartufa, znači isto koliko i kada biste rekli da sve ćurke žive samo u Pazinu. Naprosto, jedino što stoji jeste da Istrijani imaju smisla za dobar marketing.

Većina priča koje se vezuju za tartufe zapravo i jesu samo briljantno upakovana priča. Tako recimo mit kaže da je otac bogova Jupiter, hrast smatrao svojim svetim stablom. Da bi usavršio vlastito delo, jedne noći bacio je grom na najveći hrast. Tako se na njegovom korenu rodio plod tartufa. Kompozitor Rosini zvao ga je „Mocartom među gljivama“. Pa onda, sve one legende poput jedne koja kaže da je Napoleon pojeo 20 kila tartufa pre nego što je Žozefinu obradovao potomstvom. Dejstvo onog Jupiterovog groma, navodno, moguće je proveriti u krevetu gde ova gljiva bilo kojeg mlakonju može da pretvori u pastuva! No, sve bi to ostalo u rangu veselih priča da se nije pojavio Đakomo Moro gostioničar iz Albe. On je još u pretprošlom veku shvatio da se legenda o ovom začinu može itekako unovčiti. Osmislio je reklamnu kampanju posle koje je jelovnik bilo kojeg elitnog restorana bez tartufa značio uvredu za goste. Biftek sa Kazanova umakom, pastrmka sa tartufi ma, goveđi file Napoleon... samo su deo gastonomskog repertoara koji ženama otvara srca, a muškarcima novčanike. a ovom mestu dolazi vreme da razvejemo i drugi mit.

Onaj koji govori o avanturama traženja i iskopavanja tartufa. Dakle – svaki tartuf može se gajiti i plantažno! Francuzi su još 1808. godine napravili prvu plantažu tartufa.
Danas ih ima od Španije do Novog Zelanda. Samo u Engleskoj ima preko 300.000 stabala u čijem korenu rastu tartufi. U Vojvodini se organizovano ovim poslom bavi specijalizovana gljivarska zadruga Agrogljiva u kojoj se mogu nabaviti jednogodišnje sadnice leske oplemenjene micelijumom tartufa. Ako se odlučite za ovu vrstu biznisa Agrogljiva će vam garantovati i siguran otkup. Inicijator osnivanja Zadruge Blanka Savić i sama je radila kao novinar, pa nas je zaskakala odgovorima i pre nego što smo stigli da postavimo pitanja. Naravno, prvo se odnosi na tržišnu logiku čitavog posla. Sadnica lešnika oplemenjena micelijumom crnog tartufa košta 15 evra. Ona koja će roditi beli, košta 30 evra. Crni tartuf rađa posle 3 godine i njegova otkupna cena trenutno je 150 evra za letnji (skuplja se od maja do oktobra) i 300 evra za zimski tartuf. Na beli treba čekati najmanje 7 do 8 godina ,ali ... isplati se. Otkupna cena jednog kilograma koštala je ove sezone 1.700 evra, a sada je već preko 2.000. U vreme velikih praznika, poput Božića, cena mu ode i na 5.000 evra. Sve cene se inače određuju na berzama. Za naše, reper je ona u Pijemontu.

I što je veoma važno, sve ove cene se odnose na komade do 100 grama. Svi veći, recimo oni od 250 grama, iznose se na aukciju i pojedinačno prodaju. Komadi od kilograma (a ima ih) dostižu na aukcijama milionske sume! Sada kada smo vam zavrteli glavu ovolikim ciframa dolazimo do naše uvodne napomene koja je rekla da o tartufima možete pisati samo uz jeda nema konkretnih imena, a i slikanja. To je sveto pra ovog posla. Blanka Savić nam vrlo plastično objašnjava i zašto: - Recimo da plantažno gajite 300 stabala leske. Ispod svakog stabla imate oko kilogram gljiva čija je cena 2.000 evra. To znači da vi u svojoj bašti imate 600.000 evra! Šta mislite kada bismo objavili ime i adresu tog čoveka? Čim bi mrdnuo iz kuće na pola sata baštu bi mu prekopali kao mesečev krater. A u našoj ze postoje ljudi koji imaju 18.00 nica. Jedan čak i 50.000. Da li vam je razumljivo zašto se ljud pita nas Blanka i naravno ne čeka odgovor koji se podrazumeva. Isti slučaj je i sa ljudima koji sami traže tartufe. Već smo rekli, tok Dunava je idealan za ovaj posao. Problem svih ambicioznih tartufara je u tome što ovu oblast reguliše Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune, a koju je donelo Ministarstvo za zaštitu životne sredine. To konkretno znači da se svake godine precizno odredi koliko se gljive može izloviti. Ove godine, dozvoljeno je (ukupno na teritoriji Srbije) izvaditi 30 kilograma belog tartufa, 200 kilograma crnog letnjeg i 100 kilograma crnog zimskog. Od 1. do 15. marta Ministarstvo objavi konkurs na koji se mogu prijaviti pravna lica koja su zainteresovana za tartufarenje i sva ona dobijaju delić od ovog kolača. Sve preko toga je krivično delo.

Jasno je dakle da se preko 90 odsto posla u ovoj branši odvija u „sivoj zoni“ jer recimo sa područja Bačke ove godine niko nije ni konkurisao, a tartuf – vadi se, pa vadi! Javna je tajna da postoje profesionalci koji imaju po 30-ak pomoćnih radnika inak obučenih pasa. Ne tako a Homolju, tartufari su is-e bele topole našli 20 kilo-ama belog tartufa. Ako ima, (a nekog u Istri ili u Italiji koji e mu dati punu cenu, to znači da je gazda posla u jednom danu zaradio blizu 40.000 evra! Očekujete li da vam priča za novine? Em krši zakon, em će ga za tolike pare neko očas posla rastaviti i od tartufa i od života. Mi smo specijalno za Vojvođanski magazin u lov krenuli Željkom Vukadinovićem. e to samo demonstracija. se time inače (hm!) ne bavi, niti bi se ikada bavio. Glavni deo priče ipak odrađuje crni labrador Astor. I da ovde uništimo i treći mit o tartufima, onaj koji pripada basnoslovno skupim psima obučenim za ovaj posao. Dakle, za lov na gljive mogu se obučiti praktično svi psi. Problem je samo u tome što tartuf nije njihova prirodna hrana, pa ako naviknete psa, onda morate sa njim stalno i da radite, jer će inače već posle mesec dana zaboraviti na gljive i neće mu pasti na pamet ni da ih traži. Zato labradori imaju odlično pamćenje i kada ih jednom naviknete možete sa njima da radite kada i koliko hoćete. Obuka traje 2 do 3 meseca. Finalni ispit je kada tartuf zatvorite u onu žutu ljusku Kinder jajeta i zakopate je u zemlju. Ako je pas pronađe – položio je. Astor je uspeo. Željko nam priča da je posao isplativ, ali mukotrpan.

Svi tartufari znaju se inače isključivo po nadimcima, a lokacije na kojima rade čuvaju brižnije nego isečak od plate pred sopstvenim ženama. Tartufi se kriju na dubini od 20-ak santimetara, ali vrlo često i na metar pa i više. Jeste li nekada probali da kopate ispod korena hrasta na dubini od metar? Ako niste, verujte da je teško. Pri tome, jako je važno da kopate pažljivo, jer ako samo malo zasečete gljivu njena cena će biti bar upola manja. Kada ga nađete, predstoji drugi, ne manje važan deo posla. Plodove treba, naravno ilegalno, preneti preko granice i naplatiti. Mi smo pričali sa čovekom koji ima uigranu šemu sa jednim vozačem kamiona koji svaka dvatri meseca vozi za Italiju. On mu tartufe stavi u lični frižider za hranu, kojeg drži u kabini. Kada smo mu predložili da napravimo reportažu o njegovom dopunskom poslu (čovek inače radi kao portir u jednoj velikoj firmi) prostrelio nas je pogledom švalerkinog muža spremnog da nas odrobija. Žurimo stoga da se vratimo u bezbednije, legalne okvire.

Predsednica skupštine zadruge Agrogljiva, Olivera Vukadinović, priča nam da tartufi koje oni prikupe služe u biomedicinske svrhe. Ne zaboravite da je u jednom trenutku sudbina čovečanstva zavisila od samo jedne majušne gljive, one od koje se pravi penicilin. Agrogljiva pravi meleme koji regulišu rad srca, bude metabolizam, jačaju imuno sistem. Od tartufa se pravi ulje, razni začini, a Srbi – prave i rakiju. Da je Nil Armstrong sa puta na Mesec doneo u Srbiju komadić kratera ovde bi i od njega napravili rakiju. A inače, ako su vam se sve cifre koje ste u ovom tekstu pročitali, činile gotovo sulude, znajte da sve ono čega se tartuf samo dotakne, posle vredi višestruko skuplje. Recimo, biftek koji košta 900 dinara sa narendanim zrncem tartufa košta 3.000 dinara. Vrhunac je čokolada Chocopologie, najskuplja na svetu. Loptice ove čokolade najpre 24 časa leže u mešavini ulja od belog tartufa i vanile. Onda se uvaljaju u crni kakao da poprime i originalan izgled tartufa. Kilogram ove čokolade košta 6.000 dolara!
Što se nas tiče, mi smo posle svega svratili na Riblju pijacu po pakovanje šampinjona. Em je 100 dinara ,em ima koliko hoćeš.