| Lovio sam ih ko piliće |
 |
 |
 |
| Napisao Tekst i foto: Saša Jovanović |
 Sava Maksić, verovatno najveći živi lovac na krokodile, rođen je 1937. godine u Kovilju. I mada u tamošnjim vodama nema veće ribe od štuke, zahvaljujući Tarzanu i filmovima o njemu, još kao dečak je imao samo jednu želju-da lovi krokodile. Kao osnovac, čim bi završio sve poslove i dobio odobrenje roditelja, jurio bi u Novi Sad da gleda filmove o Tarzanu. Toliko ih je voleo da se često zadržavao pred plakatima i tako kasnio na poslednji prevoz za svoj Kovilj. Tih godina nije bilo druge, morao je peške. Hodajući tako po vedrim noćima od Novog Sada do Kovilja, maštao je samo o jednom. Da kao Tarzan, bude lovac na opake, dugorepe nemani. Taj dečački san nije mogao da ostvari pored Dunava.  Dok je maštao o svojoj budućnosti punoj avantura, pomagao je majci u prodaji krompira na pijaci, gde je već kao savim mali pokazao svoj preduzetnički duh. Majka je svakodnevno išla na pijacu i prodavala po 5, 10 kilograma krompira. Jednom prilikom su vojni dobavljači došli pred tezgu i upitali da li mogu da dobiju nižu cenu ako kupe veću količinu. Mali Sava je od majke preuzeo trgovinu i kada su oni rekli da im treba dvesta kila krompira, on im je dao cenu od 35, mada mu je cena bila 30 dinara. Zbunjeni, dobavljači su ga pitali kako je to moguće, a on odgovori, da niko sem njega nema tu količinu na pijaci, te da je na tu količinu i viša cena, s tim da moraju da mu vrate i džakove. Iako je tada imao samo 12 godina, trgovina je uspela.------------------------------------------------- Zbunjeni Koviljčani su sa osmehom prih vatili svog zaboravljenog zeml jaka i sa interesovanjem slušaju njegove beskrajne priče. Ipak, kako sam kaže, najbolji mu je partner za razgovor gospođa Mara, njegov najbliži živi rođak koja kaže: „Iako sam tri godine mlađa od njega, on je po izgledu i ponašanju za mene dečkić. Pričamo do ponoći, pa mu ja kažem da legnemo, jer je siguno umoran na šta on kaže da nije. E pa da znaš, ja jesam, ajd na spavanje...“ Koviljskog, gospodina Masta Puk puk, možete slušati u nedogled. Priča stiže priču, grana se, pa se opet vraća sve vezujući u jednu mrežu života koji još plovi punim jedrima. Sava i pored svega, do bro priča srpski jezik ubacujući potštapalice na engleskom i mešajući ih sa vojvođanskim iz razima kao što je „danaske“... ------------------------------------------------------ Posle nesporazuma sa ocem, nemirni duh ga je naterao da sa 20 godina krene put Austrije, Nemačke, Italije i konačno Australije. ez znanja jezika, te davne 1959. obreo se u Australiji i vrlo brzo našao posao. Radio je kao mašinista, kuvar, staklar, radnik obezbeđenja, trgovac nekretninama... Visok i naočit, ubrzo je upoznao i oženio prelepu plavušu, Australijanku Lindu, sa kojom danas ima četvoro dece. Dečački san o lovu na krokodile se ostvario već 1960 godine, zahvaljujući novostečenom prijatelju, profesionalnom lovcu. Sava Maksić je krenuo sa njim tek da gleda,a uspeo je da ulovi i odere više krokodila, nego ljudi koji su se već godinama bavili tim poslom. Vrativši se u Sidnej, upitao je suprugu, da li bi ona želela da krene sa njim u „krokodil biznis“. Ne razmišljajući previše, spakovali su se i preselili na „teritoriju krokodila“- na sever Australije. Kada su im se deca rodila, iz australijske divljine uputili su se u džungle Papua Nove Gvineje, gde su Njoš živeli ljudi po pravilima kamenog doba-ljudožderi i lovci na ljudske glave. astanili su se pored najveće reke, Sepik River. Tok ove reke je vodio do udaljenih krajeva džungle, gde i dan danas postoje velike teritorije na koje ljudska noga još nije kročila. Otvorili su hotel, do kojeg se moglo stići samo čamcem ili avionom. Hotel su posećivali lovci i avanturisti koji su lovili krokodile ili njihove kože otkupljivali od domorodaca.  U lov se odlazilo čamcem. Sava i Linda sa dve ćerke. Velika veština je bila potrebna da se krokodil pogodi metkom tako da ne potone, a to se moglo postići samo preciznim hicem u mesto, gde se spajaju gornja i donja vilica. Tada bi krokodil bio ošamućen, ali živ. Bilo je potrebno brzo dovesti čamac do njega, uhvatiti ga, uneti u čamac i jednim potezom noža, zadati konačan udarac ,dok se krokodil ne osvesti. Ponekad se dešavalo da krokodil potone, pa je Sava morao u potragu za njim. Vešto se spuštajući do dna, pipajući, nalazio je ošamućenu životinju, obuhvatao krokodila i nogama ga izvlačio na površinu, gde je u čamcu završavao lov. Za vreme svoje karijere lovca na krokodile, Sava je ulovio oko 10.000 krokodila, od kojih je bar 2.000 ogulila sama Linda. Deca su rasla su rasla okružena njima ali, kako kaže Sava, van opasnosti, jer slatkovodni krokodili retko napadaju ljude.Život u džungli Papua Nove Gvineje je tokom godina stvorio od Save Maksića najomiljenijeg i najuticajnijeg čoveka među domorocima. On je za njih bio Gospodar Krokodila. Kada je išao u lov često se moralo dosta pešačiti, pa tek onda čamcem, ---------------------------------------- Hvatanje živog krokodila Najveća veština i opasnost je uhvatiti živog krokodila na obali. Išao sam kao i obično u lov i izašao na obalu da iznesem ulovljene krokodile. Primetio sam jednog na obali i dobio ideju da ga uhvatim živog. Vetar je duvao u povoljnom smeru i krenuo sam pola-ko prema njemu. Na pola puta sam zastao, borio sam se sa strahom, ali sam nastavio dalje. Kad sam došao na korak od njega, bio sam siguran da ne smem to da uradim... Odlučio sam da ga samo prekoračim i odem dalje. Napravio sam korak preko njega siguran da ne smem i odjednom, cap, skočio sam na njega , uhvatio ga i savladao... Tako sam i u celom svom životu donosio odluke u trenutku. ------------------------------- po skrivenim lagunama. Domoroci su voleli da ga prate i slušaju priče o Jugoslaviji, o Kovilju, o nekom svetu za koji nisu znali ni da postoji, jer njihov svet je bila njihova reka Sepik River. Živeći pored tih neobičnih suseda, Sava je počeo da otkupljuje od njih i razne predmete. Jednom prilikom se pojavio trgovac takvim predmetima i od Save otkupio neku količinu robe za par hiljada dolara. Sava je pomislio, da ako mu taj kupac toliko plaća, sigurno negde u Australiji može dobiti više novca za istu robu. Fotografisao je predmete i krenuo put Australije. Došavši u Sidnej, našao je jednu prodavnicu koja je trgovala egzotičnim predmetima. Vlasnik radnje je široko otvorio oči kada je na fotografijama video kakve predmete nudi Sava i pitao ga, da li je on prvi kojem je ponudio robu, želeći da je svu kupi. Vispreni duh Save Maksića je opet brzo delovao. Našao je još dve galerije, od kojih je jedna birala predmete, a jedna htela samo izuzetne primerke. Vešti trgovac krompirom iz Kovilja je robu ponudio onoj galeriji, koja je najviše birala i tu dobio najbolju cenu. Potom je robu ponudio galeriji koja je uzela nešto veću količinu i tu dobio opet ekstra cenu. Na kraju se obratio prvom kupcu, koji je ionako hteo da kupi sve. eđutim burni ravničarski duh nije mu dao mira. Shvatio je da i ove galerije prodaju robu dalje po svetu, izvozeći je u Aziju, Evropu, Ameriku...  -------------------------------- A kakav je to narod koji još uvek živi u Sepik River Basenu, koji još uvek ima u svojoj tradiciji „ljudožderstvo“... Kako Sava kaže „ljudožderstvo“ tog naroda se sastoji od preuzimanja snage i moći pokojnika, bilo da je on neprijatelj ili saplemenik. Uzimanjem dela tela pokojnika, smatralo se da svi njegovi kvaliteti prelaze u telo onoga koji pojede taj deo. ----------------------------------------  Nudeći raritetne predmete, galerija na Menhetnu je ubrzo postala lo popularna. Posećivali su je i ili kupci mnogi poznati biznismeni, političari, filmske zvezde, dok je sićeva knjiga i dan danas vrlo tražena preko interneta.Osnovavši turističku agenciju „South Sea Gallery Travel“, odvodio je bogate amerikance u srce džungle Papua Nove Gvineje. Maksić je napravio autentične kuće urođenika koje su bile luksuzno opremljene, ali u isto vreme pružale sliku života džungle kakav on zapravo jeste. Grupe od četiri čoveka su za boravak od pet dana plaćali i preko 30.000 dolara... Posle Njujorka, Sava je jedno vreme živeo u Nju Orleansu, da bi se posle 22 godine vratio da živi u Australiju i napravio farmu krokodila... O Maksiću bi se mogle pisati stranice i stranice, što će i biti učinjeno, pa nešto moramo ostaviti i nedorečeno, jer Sava planira da se u skorije vreme vrati u Kovilj, gde bi živeo bar pet meseci godišnje, napravi svoju galeriju, te objavi knjigu o svome životu, za koju kaže da će sigurno postati svetski „bestseler“. |
