|
 Donji Petrovci koji se nalaze na tlu velikonalaze velikog rimskog grada Basijane, a u 20. veku, imaju burniju istoriju ratovanja nego država Švedska, danas su najpoznatiji po lovcima, fudbalerima i Dušankinoj kafani
Prvi način na koji možemo razvrstati mesta jeste u odnosu na to jesu li „u tranzitu“ ili ne. Za narod koji je imao tradiciju večitog preživljavanja pod nekim od okupatora, ova činjenica je najčešće bila presudna. Ukoliko ste bili „na drumu“ to je značilo da ste bili bliski tokovima trgovine, informacija ali i vlasti i njene sile. Pa ako niste bili spremni da zarad ovog prvog i drugog pognete glavu pred ovim trećim, izbor je bio logičan – morali ste da odete negde van puta gde nije bilo blagodati ali ni stalne opasnosti. U Sremu na primer, imate Putince koji se nalaze na lokalnom putu od Rume prema Inđiji. Tri kilometra pored Putinaca su Donji Petrovci. E tu se već autobusi okreću jer dalje ne mogu. I...? Razlika drastična. Ako ne verujete, pođite sa nama ...
Samo tlo na kojem su podignuti Donji Petrovci svedok je neverovatne prošlosti koja još uvek čeka nekog velikog sponzora i našu verziju Indijane Džonsa pa da izroni na površinu. Svi naime znamo za Sirmium, jedan od prestonih gradova rimskog carstva. Nedaleko od njega nalazio se veliki, dobro uređen kanal Jarčina, kojim su plovile rimske lađe. Na kanalu je podignut veliki grad Bastijana koji je plovnim vnim putem bio povezam sa ostalimlim delovima carstva. Pogađate, na zemljom zatrpanim ruševinama Basijane izrasli su Donji Petrovci. Carski kanal pretvorio se u žabokrečinom ispunjen, neuređen potok. Uglavnom, Petrovci danas mogu reći da na svom tlu vodovod i kanalizaciju imaju već 2.000 godina dok ste vi kao mali gledali dedu ili oca kako malteriše prvo kućno kupatilo. Između Basijane i Donjih Petrovaca smestio se čitav jedan milenijum. Najviše ga je svestan Dule grobar, koji dok iskopava rake malo-malo pa naiđe na neki rim-ski novčić. Svaki je dobro došao da njime okiti neku od 17 žena koliko ih je do sada zvanično imao. Selo se inače kao takvo prvi put pominje 1520. godine. Kažu dobilo je ime po nekom popu Petru. Sasvim moguće. Ono što karakteriše njegovu dalju istoriju dostojno je nekih daleko većih gradova. Šta gradova, država! Donji Petrovci recimo u 20. veku imaju dužu i burniju istoriju ratovanja nego država Švedska na primer. Neverujete? U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano 119 Petrovčana. E sada, Austrijancima je bilo jasno da će ako sremačke Srbe pošalju u rat na Srbiju ta borba trajati 5 minuta. Dva minuta da Srbijancima kažu ko su i još tri minuta dok se izljube. Stoga su Petrovčane slali na front prema Italiji i Rusiji. Bogu hvala, ovi što su otišli na Ruse i sa njima se zbratimili pa ubrzo organizovani u brigadu krenuli u rikverc na Austrijance i Mađare. Sremac ide gde on hoće a ne tamo gde bi ti voleo. Preko tridesetoro ih je poginulo a mnogi su završili u ropstvu. Tek je Drugi svetski rat posebna priča. Maleno selo, koje nikada u svojoj istoriji nije rešlo cifru od 1.000 stanovnika imalo je za četiri ratne godine 109 boraca, 105 logoraša u koncentracionom logoru Mathauzen, 158 odvedenih na zloglasno Sajmište. Svaki sedmi seljanin je poginuo a bukvalno nema kuće koja nije podnela strahovitu žrtvu. U kojoj god četi ili diviziji da su bili Petrovčani su se borili kao vukovi. Milan Ješić Ibra proglašen je narodnim herojem a celo selo ima dovoljno odlikovanja za dobar muzej. Naravno, ratnički duh i u svim vremenima neverovatan patriotizam meštana imao je i svoju cenu. Recimo Petrovci su 1808. Imali 895 stanovnika a skoro 200 godina kasnije 1991. samo 843. Kada da se umnožiš kada svako malo celo selo odlazi u rat? Tako je bilo i u ovom poslednjem. Skoro bizarno zvuči da su i u bombardovanju 1999. godine ranjena trojica Petrovčana. Ne postoji taj rat koji će njih preskočiti.
 I sada kada to znate, dolazite vi u selo i očekujete britke i na bricu brze Sremce koji samo vrebaju priliku da vam stave do znanja ko je tu gazda? Kad ono ...! U Petrovcima će već prve sekunde kada stignete u selo znati jeste li meštanin ili niste. Ako odmah po izlasku zaključate auto, znači da niste iz sela. Jer, ovde se ništa ne zaključava. Šta će ti ključ ako imaš obraz i porodično ime? Postoje ovde čak i seoske mobe. Ne morate čekati da vas zovu, čim vidite da neko po selu nešto veće i ozbiljnije radi, priskačete i pomažete.
-----------------------------
U Petrovcima će već prve sekunde kada stignete u selo znati jeste li meštanin ili niste. Ako odmah po izlasku zaključate auto znači da niste iz sela
------------------------------
I tako u krug. Ljudi su, valjda genetski svikli da jedni drugima moraju biti od pomoći, u startu postali toliko poverljivi i dobronamerni da putnici namernici ostaju zatečeni. A njih je malo jer, kako rekosmo put vodi samo do Petrovaca. A onda ili ostajete ili idete natrag. U poslednje vreme sve je više onih koji ostaju. Kuće jeftine, ljudi dobri a bar tri grada nalaze se na izvolte. Do Rume vam treba 15 minuta, do Inđije malo više. Još kada bi se ispunio san i država asfaltirala samo 4 kilometra puta prema Dobrincima, novo poglavlje lokalne istorije moglo bi da počne. Jer, upravo ova famozna 4 kilometra dele selo od izlaska na auto-put. A onda bi se Beograd nalazio na 35 minuta vožnje. Šta bi se time dobilo naprosto ne treba ni pričati. Ipak, ta 4 kilometra asfalta još uvek ostaju opšte mesto svih predizbornih obećanja i nestaju iz planova negde u osam uveče sa zatvaranjem glasačkih kutija. Mi smo u Donjim Petrovcima baš bili u nedelju kada se glasalo za opštinsku vlast. Nov demokratski vetar možda u Petrovce dogura i malo asfalta. vako, kako sada stvari stoje, kada seljane upitate šta imaju od društvenog života, bez izuzetka će vam nabrojati: lovce, fudbalere i Dušankinu kafanu.
Pos lednji dobija ribaću četku da izglanca oraniju u kojoj se kuvala čorba. Rečenica „doćeš ti meni na oraniju“, u Petrovcima je ozbiljna kletva.
I ne samo to, Donji Petrovci utkani su u istoriju najvažnijih evropskih fudbalskih dešavanja. Preterujemo?
Ni slučajno. Na travu Donjih Petrovaca, recimo, svake nedelje istrčavaju fudbaleri Olimpijakosa i Panatenaikosa. I ko zna ko sve još. To naravno ne znači da su se Donji Petrovci plasirali u Kup UEFA već da imaju nadaleko najbolju travu. A kada smo se već dotakli zemlje onda treba spomenuti da se oseća da polako duvaju neki novi vetrovi. Do skora se u selu jutro zemlje moglo kupiti za 2.000 evra. Poslednje je prodato za 5.000. Nešto se očigledno sprema. Da li je počelo da se šuška oko autoputa ili su neki novi zemljoposednici bacili oko i na Petrovce, ko će ga znati. Tek činjenica je da, zvanično, Stapar i Petrovci imaju najkvalitetniju crnicu u Vojvodinu. U seoskom ataru preovlađuje prva klasa zemlje, ima nešto druge a treća ne postoji. Stoga meštani važe za poslovično dobre bostandžije. Seje se još štošta ali ako vam je do opuštenog divana sa Petrovčanima u dalju priču agrarno-stočarskog usmerenja nemojte ulaziti. Onih upornih, koji su shvatili da teški uslovi na tržištu zahtevaju daleko više domišljatosti od paorske inercije naših dedova, ipak ima. Evo recimo Milan Brdar. Čovek iz Inđije koji se pre 30 godina zaljubio u Donje Petrovce i rešio da tu i ostane. Danas je svaka šesta ćurka u Srbiji njegova.
„Nisam ja srećan zbog toga kao što bi neko pomislio. Sve je to rezultat naše nebrige i nemara a cenu, naravno, plaća onaj mali čovek koji nije nizašta kriv. Cela Srbija danas ima 25.000 ćuraka. A treba joj 200.000. Gde je ona razlika? Ja sam svoje uradio. Držim 4.000 najkvalitetnijih ćuraka. Radim sa svoja tri sina. Jedini u zemlji imamo kompletan ćureći dimljeni program. Meso dimim na kamenim oblucima koje dovlačim sa Drine jer su tamo najbolji. Pročitao sam o ćurkama knjiga za dva fakulteta jer mi je stalo da sve bude ko svet. A zašto državi nije stalo da bude ko svet?“, pita se Milan Brdar koji je i bukvalno bez ičije pomoći seoske utrine pretvorio u tovilišta. Sada ga nešto i ovce zainteresovale. Okupio je stado od 80 ovaca izuzetne francuske rase. Kanda će ih biti i više. A peče on i rakiju. Dok se mezi da se zaliva, prvo pravilo domaćinskog kodeksa.
---------------------------------------
Milan Brdar koji se pre 30 godina zaljubio u Donje Petrovce i rešio da tu i ostane danas proizvodi svaku šestu ćurku u Srbiji
----------------------------------------
Imaju Petrovci još po nešto. Imaju recimo jedini očuvan ikonostas Jovana Pantelića. Naslikan je još 1808. godine u mesnoj crkvi posvećenoj prenosu moštiju Svetog Nikole. Što bi narod rekao „Nikola letnji“, pada 22. maja. Selo inače nije imalo sveštenika od kraja rata pa sve do 1992. godine. Partizansko mesto. Da se razumemo, nije to bila stvar neke velike ideologije jer ljudi ovde nešto i nisu od te fele.
Poslednjih meseci doduše Donji Petrovci su na glasu bili najviše i po činjenici da u njemu žive ujaci našeg zamalo olimpijskog pobednika plivača Milorada Čavića. Njegova mati je naime od Cvjetićanina, Ličana koji su se naselili eto baš tu. I bio im je Milorad nedavno u gostima, popričao sa ljudima na seoskom igralištu. Pa slušajte, iz Njujorka, preko Pekinga do Donjih Petrovaca! Ne zvuči loše, zar ne? Uopšte, svega ima samo boema više nema. Nema onih prizora kada se u 3 ujutro na seoskom šoru mimoilaze žene koje u kanticama žure da predaju mleko sa bekrijašima koji u pratnji tamburaša zamiču ka kućama. z Donjih Petrovaca nas ispraća
miris paprikaša. Onaj čuveni lovački. U gostima Lovačkom društvu Fazan bile kolege po strasti iz Čantavira. Zečevima po ataru baš se smrklo. Ko im je kriv kad su od svih sela po Sremu naleteli baš na Donje Petrovce. Sa nama je drugo. Mi baš volimo što smo svratili. U selo koje nema poštu, nema svog lekara, nema izlaznog puta a opet – ima sve. Selo sa tradicijom od dva milenijuma staje u četiri reči. I Krčedinac otac Zoran, i Inđijčanin Mića Brdar i svi koje smo sreli a da su kad-tad došli u Petrovce, kao da su se dogovorili rekli su nam samo: „Dobar je ovde svet“.
|
