|
Otkud tebi Anice svilene rukavice |
 |
 |
 |
|
Napisao Mirko Krunić
|
|
Nema većeg grada u Vojvodini u kome ne postoje putokazi za kupovinu seksualnih usluga. Najčešće su to mali oglasi u kojima brinete, crnke ili plavuše sa “peticama” nude nezaboravne doživljaje, masažu ili ostvarenje svih snova. Šta god se krilo iza oglasa, posao izgleda cveta
Najmanje 170 žena bavi se uličnom prostitucijom u Novom Sadu, procenjuju u Udruženju Prevent, neprofitnoj organizaciji koja se bavi sprečavanjem širenja polno prenosivih bolesti među seksualnim radnicama. Najstariji zanat cveta širom Vojvodine, na tri osnovna načina. Prvi i svakako najuočljiviji je ulična prostitucija koja je ujedno i najneorganizovanija, pa su kakve-takve procene o njenoj rasprostranjenosti ipak moguće. Drugi oblik prostitucije mnogo je komplikovaniji i teži za procenu. Mnogo je dama koje ordiniraju iza zatvorenih vrata, a o tome šta rade zna manji broj upućenih, pre svega njihovih klijenata. Smatra se da u Vojvodini više od tri hiljade žena da broj prostitutki koje ne izlaze na nudi i prodaje seksualne usluge. Treći ulicu, jer draži prodaju po kućama, oblik prostitucije postaje sve rasprosnije manji od broja tzv. uličarki. Kada tranjeniji i najteži je za procenu. Reč je o ove dve grupe reč, gruba je, ali je o tzv. sponzorušama, po pravilu u velikoj verovatnoći tačna procena mladim devojkama koje su spremne da za nekoliko pića tokom večernjeg izlaska, parfem ili večeru svom "sponzoru" stave telo na raspolaganje.
|
|
Opširnije...
|
|
Napisao Milan Trbović
|
|
Od uvođenja višestranačja u našu zemlju na čelnim pozicijama od prvog dana do danas, samo su tri lidera. Vuk Drašković, Sulejman Ugljanin i Nenad Čanak. Vojvodina međutim ima još dugovečnih političara
Drugog decembar skog vikenda, ligaši iz cele Vojvodine pov erili su Nenadu Čanku još jedan predsednički mandat – statistika kaže po šesti put u osamnaest go dina i pet meseci, koliko je prošlo od osnivanja LSV. Ni ovaj put Čanak nije imao protiv kandidata, tako da je jedina nepoznanica na samom kongresu bila - s kojim će skorom biti verifikovan njegov mandat. Od hiljadu delegata, za njega je glasalo 910, tri listića su bila nevažeća, a njih 15 je bilo protiv. U svečarskoj atmosferi, pred članovima stranke i gostima, među kojima je bio i Ištvan Pastor, pred sednik SVM, koji je samo koji mesec ranije na to mesto izabran umesto Jožefa Kase, takođe jednog od najdugovečnijih vojvođanskih političara, Čanak je u svom govoru ostavio mogućnost da se na nared nim stranačkim izborima ne kan diduje za predsednika izrazivši pritom želju, da to budu prvi izbori u LSV na kojima će stranački lider biti izabran između više kandidata.
|
|
Opširnije...
|
|
Napisao Pavle Milivojev, Foto: Vladimir Korać
|
Kretoš, ćeten alva, krompir šećer, svilena bombona, kokus, orasnica, zimski sladoled...Poznato? Ili samo liči na dečiju razbrajalicu. Zavisi od toga koliko imate godina i šta volite
Ovo je priča o tim neobičnim rečima, koje ustvari kriju u sebi najslađi deo nečije mladosti. Jer ako čujete za vašar, jedna od prvih asocijacija je takozvano licidersko srce, ono malo, šareno, sa ogledalcem u sredini. Najjednostavniji način da se devojci iskaže naklonost je, pokloniti joj to srce, ali je nevolja sa njim što se ono mora odneti kući, staviti u kredenac, da se vidi i potseća. Čime onda zadržati devojačku pažnju dok šetnja traje? Jednostavno, vratite se na početak ovog teksta. Odaberite i kupite štaniclu - dve i čarolija počinje. Beše nekad. A danas? Ima i danas. Ima, jer u Čurugu već stotinak godina opstaje proizvodnja čije majstore popularno zovu ’’alvari’’. Istina alva (kretoš,ćeten,tahan...) je samo jedan od proizvoda, ali tako nekako najlepše zvuči.
|
|
Opširnije...
|
|
Sajber svet i pradedine papuče |
|
|
|
|
Napisao Ilija Tucić
|
Verovatno najprepoznatljiviji simbol Novog Sada jeste sat na Petrovaradinskoj tvrđavi. Njegova odlika je da velika kazaljka, obrnuto logici, pokazuje sate a mala minute. Napros to, lađarima u 19. veku minuti nisu značili ništa. Samo sati. Druga dva simbola, čitave Vojvodine, mogli bi biti suncokret i vetrenjača. Prvi se upravlja prema suncu, u ritmu dana i noći, drugi prema ćudi vetra – strpljivo, pa bilo to brže ili sporije. Uglavnom, sva tri prepoznatljiva simbola u osnovi imaju odnos prema vremenu. Sat, suncokret i vetrenjača se okreću. U sebi svojstvenom ritmu na koji je sa strane nemoguće uticati. Uporno, trpeljivo, polako ali dostižno. Čini li vam se slučajno da je duh Vojvodine porodio baš ova tri simbola?
Uopšte, odnos prema vremenu i trajanju jeste možda najbitnija civilizacijska kategorija. Uostalom nije li rečeno da ni jedna druga sprava ili instrument nije os tavio tako dubok uticaj na čovekov život kao časovnik. Prekopajmo malo po sećanju. Na početku stoji zvono. Ono crkveno. Istoričar Gurevič kaže da “srednjovekovni ljudi nisu saznavali vreme vizuelno nego, pre svega, po zvuku“. Poslovi su se organizovali između dva crkvena zvona. Inače, u toku dana bilo ih je sedam. Ono večernje, značilo je da se, kao po komandi, svaka aktivnost prekida. Peru se noge pa – u kuću. Prekretnica se dogodila u vreme sveopšte industrijalizacije kada su sporadična crkvena zvona postala nepraktična. Svaki sat je postao bitan. U tom smislu dva istorijska podatka danas nam deluju kao dobre anegdote. U Parizu su naime, revolucionari 1848. godine pucali na javne časovnike želeći da tako – zaustave vreme. Na njihovu žalost, revolucionara je danas sve manje a vreme – kuca li kuca. Opet, Luis Mamford navodi jednu epizodu iz Ruske revolucije, kada su osnivana društva za podsticanje nošenja časovnika i propagiranje koristi od tačnosti. Staviti mužiku sat na ruku, onom Tolstojevom sa belom rubaškom na sebi, bio je podvig ravan hristijanizaciji amazonskih indijanaca. Ali, ako kaže drug Lenjin...!
|
|
Opširnije...
|
|
Alibunar - Iznevereni ljubavnici |
|
|
|
|
Napisao Ilija Tucić Foto: Tibor Arva
|
Kao da je u Africi ili bar Rusiji, oko sela se nalaze peščara, stepa, močvara, planina, ali seljani nemaju vremena za nacionalnu geografiju. Tišti ih muka zbog činjenice da im je privatizacija od nekoliko hiljada, ostavila tek par stotina radnih mesta
Budimo pošteni. Koliko smo puta u životu bili u južnom Banatu? Dvaput, jednom, nijednom? Puna nam usta snaša i salaša, tamburaša s Petrovaradina i sremačkog vina, somborskih drvoreda, dunavskih alasa, Subotice i Novog Sada. Samo gospodo, Vojvodina su i Plandište, Opovo, Alibunar, Bela Crkva... Pa, svratite ponekad. Jeste, daleko je, mimo puta je. Siromašno. Bogu blizu, ljudima daleko. A opet, bez južnog Banata, to vam je valjda jasno, Vojvodina ne bi bila to što jeste. U najmanju ruku, ne bi bila tako šarena. Evo recimo, Alibunar. Tri hiljade duša. Kada toliko gledalaca dođe na utakmicu, svi kažu „prazan stadion“. A ovde ih je i toliko dovoljno za priču.
|
|
Opširnije...
|
|
Napisao D. Milenković, Foto: Zoran Međo, Martin Candir, Milena Jovanović
|
Po završetku Drugog svetskog rata porušeno je na hiljade vojvođanskih salaša, a svaki je bio fabrika hrane, jer je mogao hraniti na desetine gradskih porodica. Tako se nova vlast zahvalila salašarima koji su partizane od Nemaca sakrivali. Mislili su da će tako, jednom zauvek, prekinuti iskonsku vezu čoveka i prirode. Prevarili su se
Skoro svako veče kad sklopim oči, vidim samo jedno - salaš. Al ne makar koji, nego baš onaj naš u Donje Polje, što ga je moj pradeda Vasa, Bog da mu dušu prosti, još 1918. podigo. A podigo ga je, bestraga mu glava, usred ravnice, sve mislim, valjda zato da si čim osvaneš bliže zemlji, ili da omrkneš na poslu, ko bi ga znao. On ga, još za života, pokloni mom dedi Vasi, a ovaj ga podeli svojim sinovima, mom ocu Aleksandru i stricu Milanu.
Posle toga ga raskrčmismo nas petoro, njihovih naslednika. Slična sudbina zadesila je i ostalih pedesetak salaša u botoškom ataru. E, o tome bi ja dete moje da ti pričam - bilo je prvo što mi je, uz stisak ruke, rekao Vasa Kostić, zvani Zakić, kako se predstavio, bivši salašar iz Botoša, mada se na prvu priliku to baš i ne bi reklo.
Vickast, vedrog duha, sa izrazito razvijenim smislom za humor, uvek spreman za šalu, portret sedamdesetdvogodišnje starine, bistrog uma, nije ni nalik vojvođanskom salašaru kojeg, uglavnom, bije glas da je strpljiv, ćutljiv i uzdržan, jer mu se, kažu, duša oblikovala u beskraju ravnice.
Dobar govornik, Deda Vasa, manirom najveštijeg režisera, s lakoćom slaže delove svog salašarskog života. Kao na fi lmskom platnu ređaju se, kadar po kadar, slike prohujalih vremena. Dok slušate, imate utisak
da je sve još uvek tu. Pred vama. A u stvari ničeg više nema. Sve je ostalo samo u sećanju
|
|
Opširnije...
|
|
Napisao Tamaš Sabo Foto: Atila Kovač
|
Kažu da se još od 1700. godine u selu Vrbica proizvodi najbolji beli luk na ovim prostorima. Zato i danas, čim uđete u selo pomislite da su izgubili nešto maleno i dragoceno i da to svi traže.
Taj čudni, gotovo genetski položaj tela ipak je proizvod sadnje belog luka
A vas zanima... - Beli luk. Zbog njega sam...- Imam ga. ’Ajte da ga vidimo, da čujem cenu...- Ne, ne. Novinar sam.- Aaa... E onda ništa. S ivice očaja izašlo je to ”ništa” i tako je tužno prošao još jedan susret domaćina i tuđina u selu Vrbica, u gnezdu od Čoke, Crne Bare i rumunske granice. Prođe dan ko onoliki drugi. Hiljaditi, stohiljaditi put će se izgovoriti, bili neki, pitali... Kupili? Ma kakvi! Optimistička verzija iste storije mogla bi da glasi - dobro je, makar je neko naišao. Ta danima ovde ni od kog ni traga i tako, godinama već, lagano Vrbica klizi nizbrdo, bez da je i malo kriva. Naprotiv.
|
|
Opširnije...
|
|
|
