intervju - ŽELJKO REBRAČA

Zna se da je Željko Rebrača do 16-te godine bio u Prigrevici, da je onda otišao u Novi Sad, u košarkaški klub Naftagas promet, da je odatle prešao u beogradski Partizan, da je posle košarku igrao u italijanskom Benetonu, u grčkom Panatianikosu, zatim u Detroitu, pa posle u Los Anđeles Kliperisima i još četiri meseca u Valensiji. Poznato je da poslednjih godinu dana, Rebrača više ne igra basket. Zna se, da je u najbogatijim zemljama bio velika zvezda. Manje je poznato, da Željka Rebraču njegovi sugrađani u Apatinu i dalje doživljavaju kao skromnog i jednostavnog čoveka uprkos slavi i velikom novcu koji je zaradio. U ekskluzivnom intervjuu za Vojvođanski magazin, Rebrača o tome kaže:

- Posle svega što sam prošao, mogu komotno da kažem da jednostavne stvari čine život. Šta će naći u bogatstvu, to zavisi od čoveka. Nekom je i najviše malo, a drugom malo – mnogo, jer zna šta će sa sobom. Nedavno smo u Prigrevici imali svinjokolj kod mog oca. Okupili su se njegovi stari drugari, pa smo naporan dan završili satamburašima. Bila su i moja deca. To je za njih bio pravi doživljaj, gledali su, slikali. Ja sam kao klinac ustajao u tri sata i

==================================
Ja sam kao klinac ustajao u tri sata i ložio vatru pod kazan da se zagreje voda za svinjokolj
==================================

ložio vatru pod kazan, da se zagreje voda za svinjokolj. Posle sam vozio i porše i ferari. Ali mi je pričinjavalo veće zadovoljstvo kad moji drugari sednu u takav auto da se provozaju. Šta vam znače kola, ako nemate društvo?! Moji drugari nemaju takve automobile, ali su dobri ljudi. Kad sam bio klinac, naš komšija je radio u Nemačkoj i svake druge go-dine dolazio  sa novim mercedesom, a mi, deca, radovali smo se što nam je dopuštao samo da sednemo za volan. Nije lepo da čovek zaboravi da je nekad bilo drugačije nego sada i da se pravi važan kao da se rodio sa tri ferarija. a mene su prava stvar naše stare kafane, gde se pripremaju krilca na žaru, kao Dubočica u Beogradu, gde je atmosfera domaća i zato sve ima nekog šmeka. U Somboru volim da idem u Dalmatinski podrum. U Apatinu sam otvorio restoran Plava ruža, kao mesto kakvog nema u ovim krajevima, nešto što sam želeo iz sveta da donesem ovim ljudima ovde i oni to naveliko koriste. Ne volim izveštačenost i zato ni sam ne zalazim na takozvana fensi mesta.

Možeš da biraš gde ćeš da živiš. Gde je bolje - u Americi, ili u Srbiji?

- Imamo kuću u Americi koju sada izdajemo. U Italijanskom gradu Trevizo, blizu Rima, živeli smo donedavno. Sada smo stalno u Beogradu, gde mi deca pohađaju britansku školu. Imamo četvoro dece: najstariji Filip ima jedanaest godina, Katja devet i po, Alisa pet i po, a Vojin dve i po godine. Mislim da je za njih dobro da žive u Srbiji. Vole da odu kod babe i dede u Prigrevicu. Preseljenja iz jedne u drugu sredinu nisu traumatično doživljavali. Odmalena stiču veliko iskustvo, govore engleski, italijanski i srpski. Filip je trenirao košarku u Benetonu, nešto malo i ovde. Protivim se tome da deca ispunjavaju ambicije roditelja.

Roditelji treba da im daju podršku u onome što oni žele da rade. Moja deca su probala sve, igrali su tenis, išli na plivanje, karate, basket, uče gitaru. Volim da puno znaju, jer kad sam ja išao u svet nisam znao italijanski, a engleski nešto malo. a najviše volim život u trouglu Prigrevica - Apatin - Sombor. Najbolje se osećam leti, na Dunavu, na splavu, gde se tokom celog leta okupljaju moji drugari. Tu nam je Pele nezamenjiv u kuvanju paprikaša, ili pripremanju roštilja. Dok sam bio u Americi, radovao sam se dolasku na Dunav tri meseca pre putovanja. Da ne poverujete, u Americi, već u martu, osećao sam miris trave pored Dunava. Tu sam uspevao da obnovim energiju. Bio sam na mnogim elitnim mestima u svetu, ali na Havajima nisam izdržao duže od pet dana na odmoru -seo sam u prvi avion i došao u Srbiju, na Dunav. Bio sam na Bahamima, ali sam se kratko i tu zadržavao. Ljudi ne shvataju koliko lepote ima ovde uz Dunav.

Kakva je razlika između života u Srbiji, u Americi i Italiji?

- Amerika je organizovana zemlja u kojoj se radi po zakonima i malo ko pokušava da izvrdava. Ali je istina da tamo nema socijalnog života, nema druženja kao kod nas. Ljudi tamo svake tri-četiri godine menjaju mesto prebivališta, ili posao. Kod nas se poslovi uglavnom završavaju u kafani, što Amerikanci ne mogu da shvate. Tamo nema radnog vremena, jer su ljudi uvek takoreći na poslu. A kod nas, ako se ne krećeš po kafanama, ako nisi sa ljudima, jednostavno nisi u toku događaja. U Italiji je nešto između. Biznis nije kao što je u Americi, ali oni nisu ni opušteni kao mi. Talijani vole da uživaju, ali i da rade, malo lagodnije od Amerikanaca. Slično je u Grčkoj. Italijani svoj prefinjeni ukus prodaju i Amerikancima i svima okolo. A mi smo, eto, u merodavnim njujorškim novinama, stavljeni na treće mesto zbog noćnog života Beograda, što potvrđuje da smo zemlja u kojoj ljudi vole da izlaze i da uživaju. Neće biti para za život, ali će biti za kafanu. To je strancima neobično i zato dolaze u Guču, na primer, ili u Deronje na tamburaški festival. Mi to možda ne primećujemo dovoljno kao neku našu prednost, ali stranci to vide i dolaze kao turisti.

I sam si biznismen; Apatinci masovno posećuju kompleks restorana Plava ruža, koji si podigao na Dunavu. Šta još planiraš kao poslovni čovek?

Ima dosta mogućnosti za ulaganje na srpskom tržištu. Trenutno me angažuje tržni centar koji nameravam da gradim u Somboru. Pravi se projekat, radovi kreću početkom proleća da bi se posao završio krajem sledeće go-dine. U Somboru sam investirao i u poslovno-stambenu zgradu pre šest godina. U toj zgradi nameravam da napravim klub, ili pab, sa prijateljem Milanom Bodrožićem. Restoran Plava ruža, koji sam izgradio kod Apatina, trebalo bi da dobije okolne sadržaje, ali ima dosta problema sa papirima. Planiram da izgradim mini hotel sa 40-tak soba, uz samu obalu, jer je Dunav potencijal u koji treba ulagati. Dobro sarađujem sa opštinarima u Apatinu povodom infrastrukturnog opremanja terena, ali to je - da kažem - buduća priča, za naredne dve-tri godine.

Kakva je poslovna klima u Srbiji? Smatra se da je ovde rizično voditi posao?

- U Srbiji ima rizika pre svega zbog politike, ali je klima bolja nego što je bila ranije. Ipak su ulaganja ovde isplativija nego na nekim drugim mestima, što potvrđuju stranci koji su već uložili ovde. Ako se pogodi pravi posao, onda su ovde dobre zarade. U Evropskoj uniji je već sve viđeno i urađeno i tamo su zarade od pet-šest posto godišnje- na uloženo, dok su ovde od 20 do 40. Ima prostora za ulaganja u gotovo svim oblastima - od zemljišta do infrastrukture. Nažost, kriza o kojoj se puno priča u svetu, usporiće ulaganja kod nas.

Od košarke si puno zaradio, a priča se da si, na početku, nevoljno napustio rukomet, da bi igrao basket?

Košarku sam počeo da treniram sa 15 godina u Apatinu. Moj prvi trener Vlado Taševski doveo me je iz Prigrevice. Istina je da sam ispočetka nevoljno dolazio na treninge, jer sam u to vreme igrao rukomet. U somborsku gimnaziju, kretao sam iz Prigrevice ujutro u šest, šinobusom, a vraćao sam se kući u 14,40 časova, onda učenje, pa u 18 časova, autobusom za Apatin, gde sam ostajao do 23 sata. Kad bih to morao da ponovim u ovim godinama, bilo bi mi teško. Najvažnije je što sam tada istrajao, a bilo je mnogo onih koji su odustajali.

Koji događaj pamtiš kao najlepši?

- Najradosnije je bilo kada su mi se rađala deca. Od karijere, pamtim Svetsko prvenstvo 1998, kada smo

==========================
Dok sam bio u Americi, radovao sam se dolasku na Dunav tri meseca pre putovanja. Da ne poverujete, u Americi, već u martu, osećao sam miris trave pored Dunava
==========================

osvojili zlato u duelu sa Rusima. Celo to prvenstvo sam igrao dobro. Tad sam proglašen za najboljeg igrača Evrope. U lepom sećanju mi je 2000. godina u Panatenaikosu, kada smo uzeli moj prvi kup šampiona. Tada sam igrao sa Bodirogom i proglašen sam za najboljeg igrača fajnal-fora. Te godine smo bili i prvaci Grčke. Rado se sećam prve godine u Americi, kada sam igrao dosta dobro. Ali ovo ovde mi je najlepše, svako leto na Dunavu kod Apatina od 2000. godine. Sa drugarima sam od jutra na reci, vozimo se u čamcima, skuterima, skijamo na vodi, plovimo na pusta mesta, obilazimo čarde.

Ima li nešto što si mogao drugačije da uradiš?

Ne kajem se ni zbog jedne stvari koju sam uradio, bez obzira da li su tome prethodile dobre ili loše odluke. Kaže se: Amerikanci se uče na dobrom, a Srbi na greškama. Svi uče na greškama, u suštini. Moraš da učiš kroz rizik. Možda je trebalo ranije da odem u Ameriku, jer sam otišao tek sa 29 godina. Možda bih neke stvari uradio drugačije u biznisu. U neke ljude se čovek i razočara… Ali i da sam neke stvari nekada uradio drugačije, pitanje je kako bi na kraju ispale. Sve dolazi sa iskustvom.

Šta nerado pamtiš?

- Nema negativnih stvari, ima samo negativnog konteksta. Uvek sam se trudio da i iz loših događaja izvučem iskustvo i pouke, kako se to ne bi ponavljalo. Sa nelagodom pamtim komplikacije sa mojim zdravljem. Kada sam se podvrgao zahvatu na srcu, ablaciji, shvatio sam da je zdravlje preče od svega. Kad ideš dole, na operacioni sto - a niko ne zna gde odatle može da se stigne - ideš go, ne možeš ništa da poneseš; ni ti, ni ja, niti bilo ko drugi. Kada sam se razboleo, bio je to stres. Pročitao sam sijaset naslova, surfovao po internetu, konsultovao dobre lekare. Bolest je ipak uticala na završetak moje karijere, jer sam zbog bolesti izgubio onu pravu takmičarsku formu. Kad sam potpisivao za LA Kliperse, zdravlje mi je detaljno prekontrolisano. Bilo je sve u redu, ali mene je stalno pratila teskoba. Pamtim, da sam hteo da prestanem da igram pred prvu operaciju. Tog leta sam razmišljao šta da činim. Naravno, nije mi se išlo na operaciju. Tih dana, bili smo u banji Junaković, zezao sam se sa društvom. Igrao sam se sa plastičnom flašom od vode, stavio sam unutra plin od upaljača i pokušao da to upalim, da napravim trik. Suknula je vatra i opekla me tako da mi se napravio plik na ruci. Rekao sam da je to znak i iste večeri, nazvao lekara u Ameriku i rekao da dolazim na operaciju za tri dana. Na operaciju sam otišao sa kumom Vladom Dragutinovićem, jer nisam hteo da je pored mene neko od bližih, da se potrese, što bi i na mene uticalo. Bolest je, dakle, bila negativan momenat u mom životu, ali ja to vidim i pozitivno, pošto sam naučio da cenim zdravlje. Shvatio sam opomene, osetio šta znače znaci pored puta koje treba da pratiš - i kad ti nešto dozvoljavaju i kad ti nešto zabranjuju.

Ko su tvoji najbolji prijatelji?

- Ljudi iz Prigrevice, Sombora, Apatina. To su ljudi sa kojima sam na reci, sa kojima jedem paprikaš, uz tamburaše. Sa košarkašima sam drugar, čujemo se tu i tamo, u kontaktu smo. Čujem se sa Danilovićem, Đorđevićem, Šilobadom, ali tu nema nekog druženja.

Šta misliš o kojekakvim stvarima koje je doživljavao Vlade Divac u Srbiji?

- Ne volim da se mešam u tuđe poslove, ne želim da se mešam u politiku. Kad se odlučiš za politiku, mogućnost da jednog dana uđem u politiku. Radio bih najbolje što mislim da mogu, a ne bih gledao samo kako da budem ponovo izabran od naroda.

Kolika je razlika između našeg i američkog basketa?

- U Americi su košarkaši veći profesionalci od svih igrača u Evropi. Tamo je nebitno koliko ko igra, da li je u utakmici samo pet, ili 48 minuta. On uvek daje svoj maksimum. Može da bude nezadovoljan što igra kraće, ali to na terenu ne pokazuje, uvek će svoja dva minuta odigrati maksimalno. U Americi su okupljeni najbolji košarkaši atlete na svetu. To je biznis, šou, jer tamo moraš da prodaš nešto ljudima, publici – zadovoljstvo da te gledaju i uživaju u tome.

Da li si imao uzor među Amerikancima?

Nisam imao idole, ali sam pokušavao sebe da upoređujem sa nekim primerima, da samog sebe usmerim. Majkl Džordan, recimo, mogao bi da bude mnogima, pa i meni uzor. I sa primanjima od 30 miliona i dalje je grizao i znao da
igra i sa temparaturom od 40 stepeni.  Takvi su retki - nas prosečnih ima mnogo više. Amstrong u biciklizmu, svojom upornošću i istrajnošću, može svakom da bude uzor, jer se posle bolesti, raka, vratio i tri puta opet bio prvak. Ljudi mogu stalno da pomeraju svoje granice i kad misle da su dali maksimum. O tome treba razmišljati. Mi koristimo svega deset odsto svojih umnih i fi zičkih sposobnosti.
Svojim karakterom, čovek može da deluje i na samu bolest, čega često nismo svesni i to ne važi samo u sportu

Znači li to da te politika uopšte ne zanima? Mnogi se rado kandiduju za poslanike, predsednike.

Politika direktno utiče na neke poslove, ali ja ne želim da se mešam, da se stranački opredeljujem. Zato što se sa jednima slažem u jednom, sa drugima u drugom i ne želim da me prozivaju - sad si ovaj, sad si onaj. Ako se jednom odlučiš za nešto, treba da ostaneš dosledan. Vidim da je ovde politika dobar biznis. Za mene, svaka politika je onoliko dobra koliko ljudi, u jednom gradu, imaju koristi od nje: ako se za ljude nešto dobro sagradi, ili uradi, mogu da sarađujem sa politikom. Mene politika interesuje samo na lokalnom nivou, ja sam lokal patriota, ali zasad bez ambicija da se uključim. Samo želim da mom kraju donesem nešto dobro. Imam dosta poznanika po svetu, znam ljude koji bi mogli da ulažu ovde i uvek sam na raspolaganju da ih povežem sa ovdašnjim ljudima, da rade za opštu dobrobit. Nemam ambicija za visoku politiku. Ali pošto svakih deset godina, dok starimo, počinjemo različito recimo, mogao bi da bude mnogima, pa i meni uzor. I sa primanjima od 30 miliona i dalje je grizao i znao da igra i sa temparaturom od 40 stepeni. Takvi su retki - nas prosečnih ima mnogo više. Amstrong u biciklizmu, svojom upornošću i istrajnošću, može svakom da bude uzor, jer se posle bolesti, raka, vratio i tri puta opet bio prvak. Ljudi mogu stalno da pomeraju svoje granice i kad misle da su dali maksimum. O tome treba razmišljati. Mi koristimo svega de-set odsto svojih umnih i fizičkih sposobnosti. Svojim karakterom, čovek može da deluje i na samu bolest, čega često nismo svesni i to ne važi samo u sportu.

Kako se naši košarkaši sada kotiraju u Americi?

- Stojaković, Miličić, Jarić i Radmanović su dobri. Mislim da Stojaković igra odlično. Radmanović je dobar. Miličić pomalo stagnira.

Kako ti se čini naša košarka?

Došlo je do smene generacija. Drugačije je vreme. Klinci dobijaju ugovore na talenat, a moja generacija je dobijala na rezultat. Mi smo morali da se pokažemo, pogotovo u reprezentaciji, da bi nas primetili i pozvali u inostranstvo. A danas deci kažu: ti si talenat, evo ti milion; a to što momak ne igra u timu – nema veze. Onda se klinci pitaju zašto bi uopšte igrali za reprezentaciju, zašto bi bili ovde. Poremećene su vrednosti. Mi smo morali da uzmemo medalje, da budemo prvaci, u klubu, našem, ili stranom, da bi došli do NBA. Nama

=====================
Bio sam na mnogim elitnim mestima u svetu, ali na Havajima nisam izdržao duže od pet dana na odmoru - seo sam u prvi avion i došao u Srbiju- na Dunav
=====================

je reprezentacija bila odskočna daska za ugovore. Mi nismo mogli da kažemo plati me, pa ću da napravim rezultat. Ovo, kako je sad, nije dobro. Moraš biti gladan rezultata. Naši igrači čas hoće – čas neće da igraju za reprezentaciju. Ivković je uspeo nešto da popravi, ali će trebati dosta vremena da se vrati kult reprezentacije. A staro vreme, u stvari, ne može da se vrati.

Primećeno je tvoje prisustvo u apatinskoj košarci?

- Poklonio sam klubu teretanu iz Amerike, jer njima vežbanje više znači nego meni. Uspeli smo da uđemo u Drugu vojvođansku ligu. Igramo solidno. Videćemo dokle ćemo stići. Opština Apatin ulaže u sport, što umnogome olakšava razvoj klubova. Samo, moram da zamerim što košarkaši dobijaju malo termina za treninge. Principijelno mislim da prednost u sportu ne može imati bilo koji privatni klub – zajednica mora obezbediti besplatno bavljenje sportom. Drago mi je što, zbog uslova koji se nude u Apatinu, neki momci iz Sombora prelaze kod nas u klub.