| Kako ostati prvi? |
 |
 |
 |
| Napisao Milan Trbović |
|
Od uvođenja višestranačja u našu zemlju na čelnim pozicijama od prvog dana do danas, samo su tri lidera. Vuk Drašković, Sulejman Ugljanin i Nenad Čanak. Vojvodina međutim ima još dugovečnih političara
 Kod Čanka se mogućnost da će dobiti protiv kandidata pojavila kra jem 2004. godine, kada je, zbog nezadovoljstva stanjem u stranci, svoju kandidaturu na narednom kongresu najavio tadašnji pokra jinski sekretar za poljoprivredu, Igor Kurjački. On se tada nije libio da veći deo odgovornosti za stanje u stranci, apostrofi rajući loše re zultate na prethodnim pokrajinskim i republičkim izborima, pripiše tadašnjem rukovodstvu: jasno, prvenstveno Čanku. Na opšte iznenađenje, samo neko liko dana kasnije Kurjački i Čanak održali su zajedničku pres konferenciju. Iako je u tom trenutku kandidatura bila samo u najavi, s obzirom na to da Kurjački nije iza sebe imao potrebnu podršku opštinskih odbora ili članova Glavnog odbora, Čanak ju je pozdravio, ocenivši da je u pi tanju “značajna novina u stranci, koja može da poboljša funkcion isanje stranke”. „Kurjački će do narednog kongresa biti uključen u sve obaveze koje imam kao predsednik stranke, da eventualni izbor dočeka što spremniji”, naveo je tada pred sednik LSV, koji u tom trenutku nije želeo da otkrije i da li mu je u planu novi juriš na predsedničku funkc iju. Ipak, ubrzo potom, Kurjački je izbačen iz Lige, tako da nije dočekao da sa Čankom odmeri snage. onovo bez protiv-kandidata, Čanak u decembru 2005, na Petom kongresu LSV, pono vo biva izabran za predsednika, s tim što prvi put dobija svog zame nika. Uvođenje te funkcije, na koju je izabran Bojan Kostreš, ocen jeno je tada kao potvrda da su unutarstanačke borbe “za Čankovo nasleđe” završene, pre nego što je i dat znak za njihov početak i da je Kostreš naredni lider LSV. Inače, nakon pokrajinskih izbora 2004, Čanak je Kostreša, kao osobu od svog najvećeg poverenja postavio za predsednika Skupštine Vojvo dine, jer su se Ligini koalicioni partneri usprotivili ideji da Čanak ostane na toj funkciji. Međutim, nisu Čanak i Kasa jedini dugovečni političari u Vojvodini. Naprotiv. Dugovečnost je više pravilo, nego izuzetak na pokrajinskoj političkoj sceni. O tome vrlo ilustrativno svedoči i karijera Bojana Pajtića, jednog od svojevre meno „mladih lavova“ DS-a, ali i karijere njegovih stranačkih kole ga iz vremena ulaska u redove demokrata. Prolazeći sve stranačke i državne funkcije, sa optimalnim zadržavanjem na svakoj, Pajtić je došao u poziciju da praktično bez konkurencije bude potpredsednik DS a iz Vojvodine, već drugi put za redom i jedina ličnost za prvog čoveka Banovine. Samo članovi DS a znaju koliko je to teško. U sva kom slučaju, činjenica da je Pajtić bio kandidat za republičkog premi jera i da je pre svega svojom voljom ostao u Banovini, govori da s njim kao konstantom na vojvođanskoj političkoj sceni treba još dugo računati. Drugi demokrata koji na spisku dugovečnih političara, mada ima veoma malo godina, je svakako Dušan Elezović, jedan od najbližih Pajtićevih saradnika duži niz godina. I on je, baš kao i Pajtić, svoju karijeru gradio kroz guste stranačke redove, „ne gazeći preko leševa“ i danas je kao predsednik pokrajinskog DS-a, verovatno konstanta ove stranke za buduće godine. Dugovečnost vojvođanskih političara nije mimoišla ni ovdašnje radikale, bez obzira da li su u jednoj ili više stranaka. Tri prva čoveka ove stranke u Vojvodini, Maja Gojković, Milorad Mirčić i Igor Mirović, brižljivo su gradili karijere, tako da su i nakon raskola u SRS-u, zadržali visoke pozicije i nema ni govora o smiraju njihovih karijera. Naprotiv. Mirčić je jedan od najutica jnijih srpskih radikala, a Gojkovićku i Mirovića oduševljeno su prigrlili u Koštuničinu koaliciju. I kada je reč o G 17 plus, možemo da govorimo o dugim i uspešnim karijerama u Vojvodini. Pre svih o dve dame – Uraniji Kuzmidis Luburić i Ivani Dulić Marković. Gospođa Kuzmidis, nekadašnji član DS-a, tre nutno je na mestu državnog sekre tara, dok je Ivana Dulić Marković, nekada participirala u republičkoj, a danas u pokrajinskoj administraciji. Obe važe za vrlo moćne u svojoj stranci, ne samo u Vojvodini. I mada DSS nema ozbiljnijih iz bornih rezultata u Vojvodini, niti nekoga za koga se može reći da je pravi vojvođanski stranački lid er, treba pomenuti karijeru Željka Tomića, čoveka koji je već nekoliko mandata neprikosnoveni poslanik u srpskom parlamentu iz Novog Sada. DSS-ovi ministri, Lončar i Bubalo, više su bili okrenuti izvršnoj vlasti i onome što uz nju ide, nego sop stvenoj stranci, tako da je teško očekivati njihov spektakularni pov ratak. Tomić pak, mnogo manje ek sponiran u medijima, ali stranački aktivan u vreme kad je malo ko znao da DSS u Novom Sadu i postoji, re alno ima mnogo više šansi da nastavi karijeru uspešnog političara, od bivših ministara. Kod socijalista je priča malo drugačija, jer su prošli za njih izuzetno težak pariod rastanka od vlasti na svim nivoima, ali baš u toj situaciji „na muci se poznaju junaci“ – kao lider se nametnuo njihov sadašnji pokrajinski predsednik Dušan Bajatović. O tome da njegova karijera zapravo tek počinje, najbolje govori njegov politički instinkt – ili mudrost, kako god hoćete, da mnogo pre svojih partijskih kolega pre doseti današnju koaliciju i pomirenje DS-a i SPS-a. Kada je reč o lokalnim političarima i tu ne manjka primera dugovečnosti. Pre svih treba navesti gradonačelnika Inđije, Gorana Ješića, koji po pravilu dobija više glasova od stranke u kojoj je, bez obzira o kojoj je stranci reč, ali i gradonačelnika Apatina, starog socijalistu Žiku Smiljanića. I mada ovako dug vek vojvođanskih političara može da znači relativnu monotoniju, ni jedni izbori do sada, održani u pokrajini, nisu bili dosadni.
|
