| Sajber svet i pradedine papuče |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić |
 Uopšte, odnos prema vremenu i trajanju jeste možda najbitnija civilizacijska kategorija. Uostalom nije li rečeno da ni jedna druga sprava ili instrument nije os tavio tako dubok uticaj na čovekov život kao časovnik. Prekopajmo malo po sećanju. Na početku stoji zvono. Ono crkveno. Istoričar Gurevič kaže da “srednjovekovni ljudi nisu saznavali vreme vizuelno nego, pre svega, po zvuku“. Poslovi su se organizovali između dva crkvena zvona. Inače, u toku dana bilo ih je sedam. Ono večernje, značilo je da se, kao po komandi, svaka aktivnost prekida. Peru se noge pa – u kuću. Prekretnica se dogodila u vreme sveopšte industrijalizacije kada su sporadična crkvena zvona postala nepraktična. Svaki sat je postao bitan. U tom smislu dva istorijska podatka danas nam deluju kao dobre anegdote. U Parizu su naime, revolucionari 1848. godine pucali na javne časovnike želeći da tako – zaustave vreme. Na njihovu žalost, revolucionara je danas sve manje a vreme – kuca li kuca. Opet, Luis Mamford navodi jednu epizodu iz Ruske revolucije, kada su osnivana društva za podsticanje nošenja časovnika i propagiranje koristi od tačnosti. Staviti mužiku sat na ruku, onom Tolstojevom sa belom rubaškom na sebi, bio je podvig ravan hristijanizaciji amazonskih indijanaca. Ali, ako kaže drug Lenjin...!  A onda se javio Martin Hajdeger. Nemac,a ko bi drugo. I smislio termin „svetsko vreme“. Sve pod kapom nebeskom postalo je deo jedin stvenog sveta. I vreme je postalo jedinstveno. Ako prodaješ znanje a ne fizički rad, zašto bi radio od sedam do tri? Mediji više nemaju obavezujuću satnicu. Vesti se emituju tokom celog dana. Na spavanje se odlazi u zadnji čas jer dok ti spavaš neko ti možda, sa druge strane sveta, gde je podne, šalje važan mejl. Berze rade 24 sata. Kategorija malog pojedinačnog vremena sasvim se izgubila. Postali smo umreženi a mreža ne poznaje konvencionalno vreme. Čak ni iskorak iz njega (u smislu u kojem je pesnik Dragan Jovanović Danilov praznike naz vao „svetim iskorakom iz vremena“). Izgubilo se svako racionalno poimanje vremena i prostora prevodeći sve pojedinačne različitosti u jednu sveprožimajuću univer zalnost. Nekada je bila stvar naučne fantastike propu tovati svet za 80 dana. Danas iz Beograda do Kazah stana fizički stižete za 6 sati. Virtuelno za 1 sekund. Ne pomerajući se sa mesta. Jedno vreme, jedan prostor. Mera ličnog uspeha, postaje dokaz da nikada nemate vremena i da stalno putujete. I gde smo tu mi? Hronike naših varoši i dalje su prepune crkvenih zvona i malih ličnih mitologija. Verovatno nema manjeg geografskog prostora na kojem se sreće toliko živopisnih, u građanskom duhu odnegovanih varoši, kao u Vojvodini: Subotica, Senta, Sombor, Apatin, Vršac, Bela Crkva, Kikinda, Zrenjanin, Ruma, Sremska Mitrovica, Inđija, Srbobran, Irig, Vrbas... Mesta prepoznatljiva po vremenu zarobljenom u uličnim drvoredima, mesta u kojima i dan-danas u vreme interneta, svaku važniju poruku okačite na izlog lokalne prodavnice. A opet, mesta koja se suočavaju sa našim prestoničkim licemerjem. Svi smo mi željni vremena. I predaha. A opet nikom ne pada na pamet da ode u sva ta od ambicija skrajnuta mesta iako švapske kuće, na glavnim ulicama koštaju manje od gradskih garaža. Vojvodina se polako pretvara u predgrađe No vog Sada. A nama je potrebno to sećanje i taj oslonac u vremenu koji nam pružaju zavičajne varoši. Baš kao što su i njima potrebne naše sposobnosti i znanja s kojima hodamo po svetu. Shvatimo zapravo da jedni bez drugih ne možemo. Shvatimo što pre. Minut je do dvanaest. |
