| Alibunar - Iznevereni ljubavnici |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić Foto: Tibor Arva |
 Budimo pošteni. Koliko smo puta u životu bili u južnom Banatu? Dvaput, jednom, nijednom? Puna nam usta snaša i salaša, tamburaša s Petrovaradina i sremačkog vina, somborskih drvoreda, dunavskih alasa, Subotice i Novog Sada. Samo gospodo, Vojvodina su i Plandište, Opovo, Alibunar, Bela Crkva... Pa, svratite ponekad. Jeste, daleko je, mimo puta je. Siromašno. Bogu blizu, ljudima daleko. A opet, bez južnog Banata, to vam je valjda jasno, Vojvodina ne bi bila to što jeste. U najmanju ruku, ne bi bila tako šarena. Evo recimo, Alibunar. Tri hiljade duša. Kada toliko gledalaca dođe na utakmicu, svi kažu „prazan stadion“. A ovde ih je i toliko dovoljno za priču.  Geografski gledano, Alibunar kao da je negde u Africi ili bar Rusiji. U njegovoj okolini su močvare, stepe, planine, peščare. Jedina prava peščara u Evropi, ona Deliblatska, dugačka je 60 kilometara i široka 30. Miriši na avanturu. I zaista, život u ovom delu Banata uvek i jeste bio avantura. Nađeni predmeti kažu da se na ovom potezu rađalo i umiralo u bronzano doba, pa u doba Grka i Rimljana. Prvih hrišćana, pa Turaka. Njihov sultan, Mustafa Alipaša, prošao je sa svojom vojskom 1695. godine ovim krajem. Na tom mestu kopali su Aliji bunar. Tako su, nesvesno, dali ime junaku naše današnje priče. Alibunaru. Bez obzira što je u nebrojenim ratovima bio pod kopitama konja raznih hordi, uvek pustošen i zatiran, Alibunar se svaki put iznova podizao. Tu sudbinsku okolnost duguje dvema činjenicama. Najpre, selo bukvalno leži na vodi. Apsurd je da se ispod ovog kraja, na obodu peščare, nalazi vodeni bazen koji bi bez problema mogao da napaja čitav Beograd sa svojom okolinom. Probajte ašovom da zakopate na dva metra, pa ćete se uveriti. Seoski automehaničar, mimo svakog pravila svoje struke, radi bez kanala. Gde god je probao da ga iskopa, šiknula je voda. Opet, Alibunar se nalazi na gotovo geometrijskoj raskrsnici puteva. Zrenjanin, Temišvar, Vršac, Kovin, Pančevo, Beograd, desetak okolnih sela, nalaze se u prstenu čiji je centar Alibunar. Eto i u samoj opštini, Banatski Karlovac sa preko 5.000 stanovnika i Vladimirovac sa više od 4.000, znatno su veći od Alibunara. Ipak, zarad njegovog položaja, u prilici su da mu zavide kao opštinskom centru.  Dragan Živković Riki u selu se pojavio pre ravno 38 godina. I ostao. A njemu nije bilo lako bilo gde da ostane. Otac mu je lađar. I Riki se rodio na lađi. Baš tih dana pristala je na kratko u Slankamen. Zato se ovo mesto, eto slučajno, za ceo život nalazi u njegovoj ličnoj karti. Od kako je lađa, posle 4 dana provedena u Slankamenu isplovila, Riki je živeo svugde pomalo. Usput je završio i poljoprivredni fakultet. Ni sam nije siguran baš kako, ali – obreo se 1970. u Alibunaru. Sačekao ga je banatski vetar, kojeg ovde zovu „ludi“, a koji duva 300 dana u godini. Ostalih 60 samo zastane da skupi daha za novu akciju. Primio se Riki, u toj meri da će vas danas ako želite da saznate bilo šta konkretnije o mestu, uputiti upravo na njega. U međuvremenu je i sam postao seoska legenda čiji je status potvrđen nebrojenim anegdotama. Ona najdraža kaže, da je Riki pre desetak godina bio direktor poljoprivrednog kombinata „Tamiš“. U dane vršidbe ili berbe kukuruza, po 16 sati dnevno bio je sa radnicima na njivi. Kada opazi bilo koga od njih da se umorio, Riki kao direktor uskoči i obavi njegov posao. Ko zna koliko je puta naložio premorenom traktoristi da izađe iz kabine, a zatim sam krenuo u brazdu? Uzorao je direktor više brazdi od ijednog traktoriste u kombinatu. Znate li danas za neki sličan primer? Teško. Sa pedigreom odlično upućenog znalca, Dragan Živković (Riki se i sam trgne kada, istina retko, čuje svoje kršteno ime) nam govori o najvećoj tragediji koja je zadesila Alibunar. Prošli su kroz selo i Turci i Nemci, al što je privatizacija uradila, to nije niko. U Alibunaru privatizacija nije imala razmere „elementarne nepogode“ već katastrofe. Evo vam primera, pa sami izvedite zaključak. Pet ratarskihpreduzeća u opštini nekada su zapošljavala preko 1.000 radnika. Onda ih je kupio „Agroživ“. Oko 300 preostalih radnika ne prima plate, jer je firma u stečaju. Industrija farmaceutske plastike Alibunar, nekada poznata u Evropi, danas ne postoji. Zajedno sa Rotoplastom nekada je zapošljavala preko 400 radnika. Konfekcijsko preduzeće „Elkroj“ koje je nekada zapošljavalo 300 ljudi, privatizovano je, a proizvodnja ugašena. Mesna industrija u obližnjem Banatskom Karlovcu nekada je posle Karneksa i 29. novembra bila najjača u Vojvodini. Danas je na kolenima. Od 25.000 stanovnika u Opštini zaposleno je jedva 3.000 ljudi.  Mnogi tek fi ktivno. A sirotinja je virus od kojeg se razboljeva sve ostalo. Svake godine u školama je sve manje dece. Mladi, iole ambiciozniji ljudi, odlaze iz sela. Najviše u Pančevo i Vršac, pa u Beograd i Novi Sad. Od Drugog svetskog rata, Alibunar nije imao manje stanovnika nego danas. Druga seoska legenda, profesor Arpad Koršoš, govori nam da aljkava privatizacija nije jedini opštinski problem. A pazite, profesoru se mora verovati. U ovom malom i, budimo pošteni, ipak za naše prilike zabačenom mestu, Koršoši imaju porodičnu istoriju kojese ne bi postideli ni u Beču ili Pešti. Arpadov čukundeda osnovao je ovdašnju poštu. Jedan pradeda bio je prvi lekar u kraju. Drugi pradeda bio je advokat i profesor na Pravnom fakultetu. Deda je bio advokat. Otac sudija. Arpad je profesor matematike. Koliko ovakvih porodica znate? Ja nijednu. I sve to u Alibunaru. Dakle, ako nam Arpad Koršoš kaže za alibunarsku muku, onda mu valja verovati. Reč je o tome da su lične sujete, nerealni apetiti i neznanje, decenijama u nazad sprečavali svaku viziju realnog razvoja mesta. Beskrajan je niz funkcionerskih vrteški, koalicija i lokalnih političara koji su „usrećivali“ ovo mestašce sa 3.000 stanovnika. Mnogi su iz opanaka ulazili u opštinsku klupu silni, kao da ulaze u američki Kongres ili rusku Dumu. Od samih sebe, nisu videli Alibunar. I on je propadao. A, kaže Koršoš, nije da nije moglo biti i drugačije: -Alibunar od 1850. godine ima Sud. Središte je dištrihta već vek i po. Pošta je otvorena 1760. godine, a apoteka 1836. I danas imamo Dom zdravlja sa 170 zaposlenih od kojih je pola u Alibunaru. U 18. veku dobili smo prvu fabriku. Imamo osnovnu školu, pa srednju ekonomsku... Sve je to stecište kulturnog i intelektualnog potencijala kakav bi ovoj sredini morao biti više nego dovoljan. Ali na vlast su uvek dolazili „neki drugi“, neki koji svega toga nisu bili svesni - kaže nam Arpad. Zapravo, boraveći u Alibunaru shvatili smo da bukvalno svi viđeniji ljudi imaju svoju verziju posrnuća ovog mesta. Tako Pera Nikolić, koji je i sam već dugo Novosađanin, početak nevolje vidi u izmeštanju pruge. Uistinu nerazumnim potezom nekog ondašnjeg vladaoca, izvađene su šine na prugama Plandište-Beograd i Vršac-Zrenjanin, koje su prolazile kroz Alibunar. Materijalna šteta bila je nemerljiva, tvrdi Pera. Ipak, iako svi u prvoj rečenici počinju sa pričom šta bi selo moglo, a nije, meštani se zapravo ponašaju kao iznevereni ljubavnici. Ljute se, ali i dalje vole. Eto, Perin otac, Tima najstariji je živi Alibunarčanin. Čega se taj sve nije nagledao? Da je deseti deo svog životopisa stavio na papir, priča o Džemsu Bondu bila bi nam kao šećerna vata na seoskom vašaru. Timu su zatvarali, vodili na streljanje, vešanje, slali na Sremski front, triput bombardovali... Gledao je 41. kako mu Nemci, tokom racije u kojoj su pobili 800 meštana, u sopstvenim avlijama ubijaju komšije. I u njega su uperili cev. Kako se izvukao, ni danas ne zna. Od straha se blokirao, pa zaboravio i što je bilo i što nije. Sve to samo zato što je on, stolar Tima, u zla vremena živeo u Alibunaru. A opet, sa svoje 92 go-dine, izviruje kroz prozor Perine kuće u Petrovaradinu, u koju je došao da prezimi, i čeka da se vrati na svoj seoski, alibunarski šor. Svako drugo jutro razmakne zavesu i kaže: „Stao je vetar. Da pođem ja!“ Uvukao mu se taj vetar pod kožu. nda, Petar Kravarski. Radi čovek 140 lanaca zemlje, ima tovljenike, krave i bikove. U ambaru 13 vagona žita, u čardacima 17 vagona kukuruza. Ekonomsko dvorište betonirano, pod strehom „Belorus“, berač, rasturač, mašina za siliranje. Sopstvena kovačnica da Petar i sam napravi što mu zafali. Ljudina od 146 kila. Ima 4 velike unuke i dočekao unuka. A on, Perica Kravarski (da se i po imenu vidi da je sav na dedu) pred našim aparatom daje domaće zadatke svakom razmaženom gradskom detetu. Jaši krave, penje se na traktor, na merdevine. Roditelje moli da mu „ako bude dobar“ dopuste da i popodne bude sa Nemanjom. A drugar Nemanja je – tele. On i Perica zajedno imaju četiri i po godine. Da se ludi vetar razveje na sve četiri strane, ne bi našao tako srećno detinjstvo. O sto i jednoj stvari bi se još moglo pričati. O dvema crkvama, recimo. Prvo je bila jedna, pravoslavna. Onda su Srbi, kojih je pola sela, još 1796. napravili svoju. Rumuni, kojih je u Alibunaru za oko trećinu, sto godina kasnije, takođe napraviše svoju. Danas dve crkve stoje tik jedna uz drugu, kao da poziraju za seosku razglednicu. Pa bi se onda moglo govoriti o Velikoj i Maloj bari. U 16. veku jedan putopisac je stajao na lesnoj zaravni iznad mesta i posmatrao bare kojima nije mogao da vidi kraj. U mape ih je ucrtao pod nazivom „Alibunarsko more“. Što zbog malarije, što zbog zemlje za naseljavanje svojih sunarodnika, Marija Terezija je prva počela sa njegovim isušivanjem. Danas je to nikom potrebna slatina, na koju po svom genetskom pamćenju i dalje sleću barske ptice. Onda je u red za seosku reportažu stao mlin. Mlin u kojem je sve, osim grubih mašina, od drveta i koji čitav vek melje najfinije vojvođansko brašno. Deliblatsku peščaru i Devojački bunar nećemo ni da spominjemo. Ako to učinimo makar u jednoj rečenici, trebaće nam bar još tri cele strane da kažemo sve što bi trebalo. Nekoliko puta u svojoj istoriji Alibunar je nestajao sa lica zemlje. I svaki put se dizao. Biće opet tako. Ima nešto u toj silnoj vodi i tom ludom, banatskom vetru. |
