| Paorski raj u ravnici |
 |
 |
 |
| Napisao D. Milenković, Foto: Zoran Međo, Martin Candir, Milena Jovanović |
 Skoro svako veče kad sklopim oči, vidim samo jedno - salaš. Al ne makar koji, nego baš onaj naš u Donje Polje, što ga je moj pradeda Vasa, Bog da mu dušu prosti, još 1918. podigo. A podigo ga je, bestraga mu glava, usred ravnice, sve mislim, valjda zato da si čim osvaneš bliže zemlji, ili da omrkneš na poslu, ko bi ga znao. On ga, još za života, pokloni mom dedi Vasi, a ovaj ga podeli svojim sinovima, mom ocu Aleksandru i stricu Milanu. Posle toga ga raskrčmismo nas petoro, njihovih naslednika. Slična sudbina zadesila je i ostalih pedesetak salaša u botoškom ataru. E, o tome bi ja dete moje da ti pričam - bilo je prvo što mi je, uz stisak ruke, rekao Vasa Kostić, zvani Zakić, kako se predstavio, bivši salašar iz Botoša, mada se na prvu priliku to baš i ne bi reklo. Vickast, vedrog duha, sa izrazito razvijenim smislom za humor, uvek spreman za šalu, portret sedamdesetdvogodišnje starine, bistrog uma, nije ni nalik vojvođanskom salašaru kojeg, uglavnom, bije glas da je strpljiv, ćutljiv i uzdržan, jer mu se, kažu, duša oblikovala u beskraju ravnice. Dobar govornik, Deda Vasa, manirom najveštijeg režisera, s lakoćom slaže delove svog salašarskog života. Kao na fi lmskom platnu ređaju se, kadar po kadar, slike prohujalih vremena. Dok slušate, imate utisak da je sve još uvek tu. Pred vama. A u stvari ničeg više nema. Sve je ostalo samo u sećanju  -Sve je nestalo. Nema više mog salaša, lepih snaša ni čilaša, - pesnički raspoložen počinje svoju priču deda Vasa. - Onda nije bilo tolko jada, svaka kuća imala je puno stada. Puno ovaca, konja i teladi, lepih snaša i čeljadi… Ni ova moja baba Anđelija, sa kojom, evo, proživeh pola veka, ne zna da, kad uveče sve se smiri i mrak nas pokrije, ja samo bajagi spavam. Nešto me stegne u grlu, srce lupa oće - da iskoči, a suze navru na oči. Otvorim ih i onako u onoj pomračini odjedared sve mi se razbistri, pukne mi pred očima. Slika jasna ko na dlanu. To što tada vidim, e to bih, dete moje, voleo da mi bude poslednje što ću poneti kada pođem Bogu na istinu - naš salaš, omeđen njivama, voćnjacima i vinogradima, a dokle god pogled dopire - zlati se žito i kukuruzi, priča drhtavim glasom vidno uzbuđen deda Vasa. - Lepo je bilo živeti na salašu, nastavlja on. Čist vazduh, lepa voda, zdrava hrana, a komšije dobre. Jedni drugima smo pomagali. Na slave, rođendane, moje, bila zgrada koju je, tek za svadbe i krštenja odlazili, a kada je jedan stepenik od zemlje, podigao bilo vremena i poslovi posvršavali, moj pradeda Vasa. S prednje strane stizalo se i na rogalj na prelo. Život dva mala sobna prozora. Jorgovani je bio lep, ali i težak. Mnogo puta i klupa u hladovini bagremova. U =================================== Salaš je, ako ne drugde, ono bar u mislima još živih salašara, zauvek sačuvan kao simbol slobodnog života. Svetionik. =================================== I nije bilo ni petroleja za fenjer il petrolejku, pa smo koristili žišku od uvrnute krpe kao stenjak, potopljenu u olaj u nekoj kutijici. Kada nije bilo olaja, dobra je bila i svinjska mast. Ipak, najčešće se, pogotovu u dugim zimskim noćima, sedelo uz svetlost sveće koja se polako topila, a vosak oticao kao život salašarski - živo se priseća deda Vasa. ako u svojoj priči spominje i salaš u raskvašenoj crnici, u oluji i vejavici, u mrazu, ledu i oštroj zimi, najčešće, kao i ovog puta, za nas, deda Vasina slika salaša je idilična.  - I danas jasno vidim belo okrečenu zgradu našeg salaša. Koliko smo je samo puta, mi bosonoga dečurlija, premerili. Trijestšest koraka duga, a 12 široka. E, tolika je, dete sobi peć paorska - zidana, a duvar papirom obložen da se kreč ne bi ogulio. Okolo peći klupa prekrivena šarenom ponjavom, da stariji uz peć sednu, leđa da ugreju. Između prozora ikona sveca zaštitnika. Za ikonom venci od trave sa litije i vrbova grančica. Ispod ikone kandilo. Pod sobe ilovačom premazan. Na belo okrečenom zidu sobe, koja se sa ravnicom stapa i na ravnicu miriše, visi lampa petrolejka. U sredini salaša bunar sa đermom i valovom, za koji se krave i konji vezivali. U hladovini starog duda - sto. Iza kuće štale, šupe, obori i nasloni… - priča, ko da opisuje neku od slika Save Stojkova, širom otvorenih očiju deda Vasa. Ovako mu je zauvek u sećanju ostao njihov salaš u Donjem Polju, a mogao je biti bilo koji u botoškom, ili nekom drugom vojvođanskom ataru, jer bili su gotovo isti, kao i sudbina koja ih je zadesila posle Drugog svetskog rata. Zapisano je da je nova vlast, na pragu novog doba i u ime industrijalizacije, porušila na hiljade salaša u čitavoj pokrajini. Valjda su mislili da će uklanjanjem paorske, salašarske privrede jednom zauvek prekinuti iskonsku vezu čoveka i prirode. Naša priča samo je svedočenje da u tome nisu uspeli. Salaš je, ako ne drugde, ono bar u mislima još živih salašara, zauvek sačuvan kao simbol slobodnog života. Svetionik. Ostrvo usred prostrane ravnice. Svet iz kojeg se nije moglo tek tako, laka srca, iskoračiti, ali se zato moglo raditi i od tog rada časno živeti. Tu u nepreglednoj ravnici zemlja, čovek i nebo - bili su jedno. A oni, koji su u to nebo gledali, ko da su bili božji ljudi, jer su o životu znali mnogo više nego mi sada. A sve se svodilo na jedno, ili dva životna pravila koja glase: Čovek mora upravljati svojom sudbinom i raditi ono što najbolje zna i ume. - Nekad je čovek upravljao svojim životom, a ne ko danas - nastavlja naš sagovornik. - Na salašu se planiralo. Šta će se i kad raditi. Iako nije bilo struje niti poljoprivrednih mašina, sve se stizalo na vreme. Zemlja je obrađivana konjima i volovima i do Petkovače, 28. oktobra, sve je bilo uzorano i posejano. Zato ću uvek reći da oni koji su salaše rušili, nisu ni znali da ruše fabrike hrane, jer je svaki salaš mogao da hrani na desetine gradskih porodica - očajan je deda Vasa. amo na njihovom, kako kaže, bilo je 80 jutara zemlje, koja je nakon rata nacionalizovana. Tako se nova vlast odužila salašarima i njihovim, uvek uredno u belo okrečenim kućama, što su im u toku rata bile baze i najsigurnija skrovišta. Pred kraj rata upali su jednom Nemci i na salaš Kostićevih.  - Imao sam dvanaest godina i dobro se sećam kada je u leto 1944. godine jedna nemačka patrola u potrazi za partizanima banula i kod nas. Bio je avgust mesec, negde oko podne. Oni svratili, kao da se umiju i napiju vode, a u našem ambaru, sve u šesnaest, spavaju Milan Gaborov, zvani Čigra i neki Živa Gugera, partizanski kuriri za Srednji Banat. Precrkli smo od straha dok smo sakriveni gledali kako se zlotvori rashlađuju na našem bunaru i kod našeg sluge, nekog deda Paje, raspituju o partizanima. Srećom poverovali su mu kada im je rekao da nema nikoga i otišli dalje. Da su kojim slučajem našli onu dvojicu sve bi nas pobili, a salaš zapalili - kaže on. ekako u to vreme mali Vasa počeo je da se zanima i za konje. LJubav prema ovim životinjama preneo mu je otac Aleksandar, koji je još tridesetih godina prošlog veka služio konjicu u kraljevoj vojsci. Uspomena na to doba, velika uramljena slika i danas krasi zid kuće Kostićevih u Botošu. Međutim, rasni pastuvi nisu bili op se sija samo muškog dela ove familije. Sudbina je htela da se dvadesetdvogodišnji Vasa, momak u punoj snazi i zreo za ženidbu, te 1954. godine, baš na slavu letnjeg Svetog Aranđela, 25. jula u Ferdinu, zagleda u Anđeliju, crnokosu devojku iz Crepaje, koja je na ovu svetkovinu stigla na predivnim kasačima. - Jako sam voleo konje. Imao sam najbolje u okolini. Takve nije imao makar ko. Bili su to zeleni bel-ci, arapske rase, poreklom iz Sibira. Sve do te slave mislio sam da je to nešto najlepše. A tada je u Ferdin ušla zaprega u koju su bili upregnuti rasni konji. Vidim ja punokrvni trkači - seća se deda Vasa i posle 50 godina ne propušta priliku da prizna kako mu je, više od njih, mozak pomutila crnokosa devojka koja ih je sigurnom rukom vodila. Samo mesec dana nakon tog susreta lepa Anđelija, čiji je otac inače uzgajao rasne konje za trku, postala je njegova žena. LJubav je to bila velika, a nedavno su njih dvoje proslavili i „zlatnu svadbu“, a deda Vasa ( mada nije „račundžija“), naravno kroz šalu voli da kaže, kako je tada dobio dve stvari koje je najviše voleo - lepu Anđu i rasne čilaše. Čilaše je posle zamenio traktor, a sibirske belce „tristać“, koji je već poduže parkiran na dvorištu, bez tablica. Deda Vasa kaže da je tamo negde 1980. porušeno i ono malo što je od salaša preostalo. Poput svih ostalih salašara, i Kostići su odavno napustili svoje „ostrvo u prostranoj ravnici“ i došli u selo. Izrodili su dva sina. Stariji Radojica danas radi u zrenjaninskom „Ogrevu“, a mlađi Ivica u „Naftagasu“. Još uvek su neoženjeni, pa tako deda Vasine salašarske snove sve češće potiskuju neki drugi. - Sanjam kako u krilu držim unuke. Želja mi je da ih vidim kako se igraju i jurcaju po dvorištu. Da doživim još to, pa posle… reče nam na rastanku deda Vasa - bivši salašar. Sad tek razumem zašto kažu : Čovek bez snova, ko kuća bez krova! |
