| Kineski – ni sluga našem |
 |
 |
 |
| Napisao Tamaš Sabo Foto: Atila Kovač |
 Taj čudni, gotovo genetski položaj tela ipak je proizvod sadnje belog luka A vas zanima... - Beli luk. Zbog njega sam...- Imam ga. ’Ajte da ga vidimo, da čujem cenu...- Ne, ne. Novinar sam.- Aaa... E onda ništa. S ivice očaja izašlo je to ”ništa” i tako je tužno prošao još jedan susret domaćina i tuđina u selu Vrbica, u gnezdu od Čoke, Crne Bare i rumunske granice. Prođe dan ko onoliki drugi. Hiljaditi, stohiljaditi put će se izgovoriti, bili neki, pitali... Kupili? Ma kakvi! Optimistička verzija iste storije mogla bi da glasi - dobro je, makar je neko naišao. Ta danima ovde ni od kog ni traga i tako, godinama već, lagano Vrbica klizi nizbrdo, bez da je i malo kriva. Naprotiv.  Svet joj vredan. Evo za dokaz: podne, a ulica pusta. Drugi argument: k’o uglancana je. Najlon kesa, papir, plastična flaša... Nema ih, zna se gde im je mesto. Sunce još pomalo greje, k’o ringla na ”jedinicu” i kad je već tako - zna se. Narod zapinje, dok zima nekim dužim korakom ne kroči u Banat. Koga ima u kafani, pitaš. Nikog. Znaš li zašto? Nema kafane. Heeej! Vojvodina, a selo bez kafane! More, mislim nešto, i šta će ovde kafana? Po čitav dan se tu rinta i kada se ruča-večera, šta li mu već dođe ono u dubokom tanjiru i za kašiku, kome je do kafane? Pauza ovde, izgleda, nije izmišljena. Tek ponekad, samo neki kvartet postarijih uzme tajm aut za pivo. Sede na gajbama pred jednom od dve seoske prodavnice i valjda, bistre politiku. Ne znam šta mi bi da, iako sve to gledam, ipak pitam Mariju Feher kako se ovde živi, na ovoj strani, na koju se Drakula i njegova sabraća ni slučajno neće zaputiti. -Eh, kako se živi. Kada nas vidite ovakve kakvi smo, rumeni i XXL (slatko se smeje), dobro je. Jadna nam majka ako stvarno pogledate kako nam ide, kako ovde vreme prolazi. Onda me nećete pitati zašto nas je samo 250 ostalo. Menjamo temu: niko se ne seli iz dobrog, a i Marija se ne smeje više. -Čuveni ste. Za vaš, vrbički beli luk se zna posvud. -Jesmo čuveni, samo šta to vredi kada nas kupci malo traže. Dok je bilo zadruga, pre deset-petnaest godina... Danas Srbijom caruje kineski beli luk. Za naš slabo ko mari. -Možda je kineski bolji? -Ni sluga našem. Onda ide objašnjenje. Tajna vrbičkog je u zemlji. Crnica i smonica, najteži za obradu, daju posebnost ovdašnjem belom luku, donose mu specijalan ”štih”, stavljajući ga iznad ostalih i po ukusu i po trajnosti. Nije rols rojs ili bugati, ali mercedes jeste. Malo ko, kolika god da je Evropa, ima ovakav. -Put do njega, pitate. Istinski mučenički, a ipak u Vrbici nema kuće bez zemlje s belim lukom. - Pa zašto tako, zaboga? Toliko truda, a vezala vas nemaština. Zbog čega, ne gajite, na primer, spanać, kupus, ne znam šta, nešto kurentnije u svakom slučaju, pa da dođe neki tajkun i pokupuje sve što imate, da i vama svane? Od Marije prvo sledi uzdah. Ne ide tako - posle će. - Zašto? Ko brani? - Ih, ko. Dede... pra-babe... Šta ja znam ko. Preci, u svakom slučaju. Za Vrbicu i njen beli luk se zna od 1700-te ili 1800-te. Ko smo onda mi da stavimo tačku na ono što su stari doneli iz varoši Mako, kraj Segedina. Čuli ste za Mako? Ne? Kako? Najčuveniji mađarski luk je od tamo, beli, crni- svejedno. Vidite, doselilo se ovamo tada, otud nešto sveta, i doneli su svoja dva luka i duvan. Crni je dobar,a valja i duvan. Beli? On je nešto drugo. Zato i znate za Vrbicu. Idemo u komšiluk, u noviju Monikinu kuću, jer su Juhasovi od stare napravili magacin. Iz nekih pedesetak, punih džakova, širi se miomiris, kao u tradicionalnim italijanskim, grčkim ili francuskim restoranima.  -Što ga u ljuću zimu metnemo u zemlju, bolji je. A zamislite kako nam je. Oštra zima - tvrđa zemlja. Ali, čim mraz popusti... Znači, ne krenemo u polje baš u rano jutro, već kasnije i onda - dokle ko izdrži. Još nešto. Neće beli luk drugačije u zemlju, dok se ne klekne, ili makar pošteno ne sagne. Jednom, sećam se, kada nam rođaci dođoše u goste, rekoše da sa strane izgledamo tako, kao da je celo selo izgubilo nešto maleno, a dragoceno i da to svi traže -teče priča u nekadašnjoj velikoj sobi kuće-magacina. -A mašine? Ako ih nema kod nas, ima li svet kakve sprave da se luku, u januaru, ne počne robovati- raspitujemo se. - Ima, klima glavom Monika. - Pre neku godinu, neko se iz sela ponadao da Vrbičane više neće ovoliko moriti išijas, da ih kolena više neće toliko boleti. Na sajmu, u Mađarskoj, izložili čudo tehnike i vreme se nije gubilo, pa je čas posla mašina stigla u Vrbicu. - Badava. Beše odlična, al ništa nam nije vredela. Zemlja nije ista ko u Mađarskoj. Naša je tvrđa. Baciše se pare, ništa drugo. Ostade da posao ide ručno, od početka do kraja, tu negde do jula, a onda se čisti do kraja avgusta. Tada je gotovo. I da vam pojasnim koliki se posao onda završi. Da bi se jutro posadilo, ima posla dvadeset dana i ako vreme posluži, bude tri-četiri tone po jutru, s tim što se tu računa i onaj za seme. Još nešto. Nema ni dana zabušavanja. Kad kažem da treba raditi dvadeset dana, to znači da se radi baš svaki dan, subotom, nedeljom, praznikom... Isto kao što sada čekamo kupce, subotom, nedeljom... Rudolf Sabo, lokalni frizer i velemajstor za proizvodnju belog luka kaže da je Vrbičanima i te kako jasno kako bi prinosi mogli biti veći, samo da stvar nije u tome. - Vernici. To smo, ništa drugo. Verni i belom luku i tome da nam je bitan kvalitet. Kome je do količine na uštrb fi noće, taj nije iz Vrbice. - Dobro, šta bi onda mogla biti zapreka? Cena? Da vas ona ne koči da više prodajete? - Šta kažete - pita Rudolf tonom koji ne dopušta da mu se suprotstaviš. -Znate kako se pazar ovde pravi? Nakupci odrede cenu. Ponude toliko i toliko i ako ti se ne svidi, jedino što ti se može desiti je da izvisiš. Nakupci su srećom, čuje se i to, časni ljudi i cenom ne dotiču granicu uvredljivosti. Nisu baš ni daleko od toga, ali kada drugih nema, onda su i ovi dobri, ti što daju od osamdeset centi do evra i dvadeset po kilogramu. -Kinezi nas koče, priča Marija Feher. ila sam u Beogradu i vidim neki beli luk, pa pitam čiji je. Kažu, vrbički. Ma kakvi! Ne moram ni da ga probam. Vidim odmah da nije. Zato bismo hteli da naš bude brendiran, da ne lažu narod. Zavređuje ovaj naš i neku manifestaciju, da se i kroz nju oglasimo. Recimo, da imamo ”Dan belog luka”, pa da namernicima ponudimo sos, ne bešamel, već pravi, vrbički sos od belog luka, onda naše mekike s belim lukom i pavlakom, da naš luk koštaju i kada ga ukiselimo, i u kobasicama... U kome je duše, nema mu druge već da stane na vrbičku stranu, pod uslovom da ovo pročita neko ko odlučuje - neka požuri da pomogne. Em je čestitost Vrbičana to zaslužila, em bi se kobno moglo zakasniti. Nije davno bilo kada se ovde izbrojalo 1.250 duša. |
