| Vojvodina u šarenom loncu |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Foto: Boris Njerš |
Preko 1.000 izlagača ponudilo je više od 200 različitih jela kojima su zajednički imenitelj tradicija i ambijent Vojvodine – Zašto Tatari imaju biftek, a mi bundevaru? – Sva sreća, pa Festival nije takmičarski, jer ova jela jedna bez drugih ne mogu
U francuskoj književnosti moguće je govoriti o mnogim stvarima sa manje ili više rezerve.Volite li više Balzaka ili Flobera, stvar je ukusa. Ipak, o jednoj stvari razgovora nema - ona je empirijski utvrđena. Dakle, francuski pisci su utvrdili - kuhinja od radne sobe mora biti udaljena tačno 23 metra. To je zakon, potvrđen u praksi. Ako je frižider od radnog stola udaljen 23 metra, on je dovoljno blizu da vam bude pri ruci, a opet, dovoljno daleko da vas ne ometa svojom podatnom dostupnošću. Nakon ovog podatka, čudi li još nekog činjenica da je predsednik Francuske, Nikola Sarkozi, upravo ovih dana, podneo zahtev UNESCO, da se francuska kuhinja uvrsti na listu svetske kulturne baštine, kao prva u svetu? Kuhinja je lik u ogledalu svakog pravog Francuza.  Uostalom, ne samo Francuza. Nije li jurodivi mađarski esejista, večiti intelektualni pobunjenik Bela Hamvaš, uz tekstove o rimskim bogovima, nemačkoj klasičnoj filozofi ji, indijskim epovima... napisao i veliki esej o ajnper supi? Ne postoje li čitave studije o tome kako se psihološki arhetip jednog naroda meri po tome ,da li se prilikom jela služi kašikom, nožem, viljuškom ili kakvim drugim pomagalom? U tom ključu jedan filozof je uzviknuo: ”Granice zapadne civilizacije su tamo dokle je stigla kašika”! A kada smo već kod escajga, onda hajde da jednom za svagda objasnimo na ovim prostorima tako omiljen mit prema kojem su naši Nemanjići sablaznili Frifriha Barbarosu tako što su prilikom zajedničkog ručka koristili zlatnu viljušku, dok je ovaj divljač tamanio umašćenim prstima. Stvar je u tome što viljuška neodoljivo podseća na đavolji trozubac. Katolička crkva ju je zato nazvala ”đavoljom alatkom” i ”grešnim razvratom” te kao takvu zabranila zvaničnom proklamacijom.
U upotrebu je vraćena tek u 16. veku. Viljušku su dakle svi imali, samo što je ona katolicima bila zabranjena, a dvorjanima Nemanjića nije. Zato su je ovi koristili, a ne zbog kakve kulturološke superiornosti (kao, vi ste već tada imali puteve, bolnice i univerzitet, ali mi smo imali viljušku!). No, manimo se mi escajga i vratimo se hrani. I odmah da kažemo - one koji misle da su ovakve hedonističke priče neprikladne u sudaru sa nekim važnijim temama - zamolićemo da ostanu pred vratima. Uostalom, kojim temama?
Prva nama poznata kuvarica u zapadnohrišćanskoj istoriji, Redegunda, okrunjena je papskim svetiteljskim oreolom. Probao naslednik Petrovog trona Redegundino pečeno pile i čuveni medeni goveđi ragu i - ode ona u svece. Pa, ljudi smo, zar ne?
S ada već tradicionalno, svojim reprezentativnim đakonijama predstavlja se 15 etničkih grupa: Srbi, Bunjevci, Vlasi, Jevreji, Mađari, Makedonci, podunavski Nemci, Romi, Rumuni, Rusini, Slovaci, Ukrajinci, Hrvati, Crnogorci, Šokci. Preko 1.000 izlagača, blizu 30.000 posetilaca. Eko salaš sa Banstola nudi ajvar, pinđur i ljutenicu. Specijalni rezervat prirode Zasavica obnovio je uzgoj mangulice, svinjčeta koje nas je hranilo kada niko drugi nije. Futožani nude kupus, a Sečanj zove u lov i ribolov. Pored svega onoga na šta smo navikli da trči po dvorištu, možemo birati još između puževa, žaba, nojeva… Predstavljene su i manifestacije koje stoje na mapi ovdašnjeg gastro-turizma: Kobasicijada u Turiji, Slaninijada u Kačarevu, Čobanijada iz Melenaca, Kulenijada u Bačkom Petrovcu, Ribarske večeri iz Apatina... Svemu ovome treba dodati i etno proizvode, sve rukom pravljene. Među njima stolnjaci, ubrusi, drvene kašike. Treba sto nečim i postaviti. Uz nastup četrdesetak kulturnoumetnickih društava, veći deo ove kulinarske čarolije, nastaje tu pred samim posetiocima. Na svakom trećem štandu nešto se krčka, muti, peče, secka. Jede se s nogu. Tako je najslađe. I usput se uči. Recimo to da je do pre samo stotinak godina, roštilj u nas bio gotovo nepoznat. Hrana je uvek rezultat kulturne, etničke, verske, istorijske ili ambijentalne tradicije. Na primer, i dandanas, u boljim restoranima moći ćete da poručite ”tatarski biftek”. Kao nomadi, Tatari su se seljakali na svojim konjima.Meso su mogli da čuvaju samo tako što su ga stavljali pod sedlo na kojem su danima jahali. Kada siđu sa konja, vadili su ovako, da prostite stražnjicom pasiran, komad mesa. Malo ga začinili i tako presnog jeli. Ono što nam se danas čini kao gastronomska egzotika, bilo je surova realnost jednog naroda. T ako je i sa nama. Roštilj je, recimo, bio ”međufaza” u kojoj ste, kao narod, mogli da imate dovoljno vremena, mira i luksuza, da meso obradite, začinite i ispečete. A onda ugasite žar i ... opet na put. Tek kada se jednog dana skućite i više ni sa kim ne vijate, dođete do njenog veličanstva kašike. Zato je Vojvođani tako strasno umaču u sve što se može zamisliti. Čorbe, paprikaši, gulaši, supe ... samo nek je na kašiku. Pa onda testa! Vatromet štrudli, pita, rezanaca... Sve polako umešeno, razvaljano, napunjeno. Ima se vremena i ima se s čim! Mi smo svoji na svome i nama se ne žuri - poruka je svakog pravog vojvođanskog ručka. Stoga je za svaku pohvalu što organizatori Festivala nisu pali u napast da stvar postave takmičarski. Znate ono: najbolja čorba, najlepši kolač, najveće testo. Zapravo, sve to ne ide jedno bez drugog. I nema najboljeg. Sve je baš takvo i baš toliko koliko nam treba. Takmičite se vi gospodo na drugoj strani. Mi hoćemo da gustiramo i polako, kad nam se hoće, probamo. Znate već, kao u onom vicu kada žandar zaustavi lalu koji ulicom vozi bicikl i pravi velike ”osmice” po putu. ”Lalo jesi li pijan”, pita žandar. Nisam. ”A jesi onda trezan?”. Nisam, odgovori Lala. ”Pa kakav si pobogu?”. Taman! Nama je ovaj Festival - taman. Organizovala ga je Američka fondacija za razvoj uz podršku Izvršnog veća AP Vojvodine i Grada Novog Sada. Ako ništa drugo, na njemu je svako u ruke dobio svoje parče keksa. Sećate se već iz školske lektire, francuskog pisca Marsela Prusta (eto, opet ti Francuzi!). Njegov junak uzima u ruke ”madlena” keks, umače ga u čaj, i taj miris prizove mu sećanje na detinjstvo, na sve vredno u njegovom životu. Tako smo i mi,prema nahodjenju, uzeli u ruku: kašiku kitnikeza, vanilicu, parče torte, tanjir koji se puši... Koliko li je naših dragih, zajedno sa njima izronilo iz sećanja? Zašto li kada se setim majke, uvek pomislim na lonac? |
Etnolog Dragan Antonić, nekada direktor Etnografskog muzeja u Beogradu tvrdi (a pazite, to mu je posao) da postoje samo dva jela koja se mogu smatrati autohtono srpskim: sušeno meso i cicvara. E sada, budimo pošteni, meso se suši širom sveta. Znači - ostaje nam samo cicvara. Kada ste je jeli poslednji put?
