| energija - Elektrana kao vruće pitanje |
 |
 |
 |
| Napisao Živan Lazić |
D a bi se razumeo rad novosadske Termoelektrane-Toplane, kapaciteta 230 megavata struje i 300 megavata toplotne energije, neophodno je obrnuti redosled reči u imenu, nazvati je Toplana-Termoelektrana, odnosno precizirati da je reč o primarno toplifikacionom objektu, koji uporedo proizvodi i struju. Tako je projektom osmišljena, a svojevremeno je finansirana budžetskim sredstvima grada, kreditom koji su Novi Sad i Vojvodina, u celosti, odavno vratili i samodoprinosom Novosađana. Kao gorivo može se koristiti mazut, ili nafta, ali je upotreba gasa znatno ekonomičnija. Kada je, pre 18 godina, elektroprivredno preduzeće “Elektrovojvodina” svedena na distributivni segment, a TO-TE, umesto u sistem gradskih komunalnih preduzeća, vlasnički locirana u EPS, počele su nevolje. Miloš Tešić, profesor na FTN u Novom Sadu, ističe da je vlasničko izmeštanje uslovilo da se TO-TE posmatra i profitno računa isključivo kao strujni proizvođač, pa otuda tvrdnja EPS-a da je reč o skupoj struji. Ako bi TO-TE bila u sistemu komunalnih preduzeća, kalkulisala bi se celokupna dobit i tada je reč o veoma isplativoj investiciji. Potpuna računica bi morala obuhvatiti i troškove rekultivacije istrošenih ugljokopa i raseljavanja stanovništva sa terena pripremanih za nove ugljokope, koji se sada ne plaćaju iz prihoda EPS-a, već iz državnog budžeta; tada bi se tek videlo koliko je izgradnja TE-TO uspešna investicija, a izmeštanje u EPS totalan promašaj logike zarobljene centralizacijom i shvatanjem da je proizvodnja struje, kao strateške robe, stvar državnog monopola. Atraktivnost novosadske TO-TE potvrđuju dve uporedne, međusobno konkuretne inicijative da se blokom snage 400 megavata strujne i 540 megavata toplotne energije dogradi postojeća, odnosno tik uz postojeću izgradi još jedna TO-TE snage do 700 megavata strujnog i 900 megavata toplotnog proizvoda. Različite “strukture” forsiraju različita rešenja. Ministarstvo za energetiku je, raspisivanjem tendera za rekonstrukciju dva bloka i izgradnju trećeg bloka TO-TE, snage do 400 strujne i 540 megavata toplotne potrošnje, prihvatilo stari plan novosadskih energetičara. Kako EPS, u koji je izmeštena novosadska velelepka, nema para, traži se fi nansijer. Međutim, EPS, monopolista u proizvodnji struje, insistira da se obavi manjinska dokapitalizacija i opstane monopol. Za ovakvu saradnju nisu zainteresovani investitori, pogotovo kada shvate da je državno javno preduzeće, praktično, otelo vlasništvo gradu. Ispada da je raspisivanje tendera farsa... Tomislav Papić, pokrajinski podsekretar za energetiku, smatra da je nužno dokapitalizacijom formirati akcionarsko društvo, u kome bi vlasnici bili Grad, Pokrajina, lokalna toplana i investitor, srazmerno uloženim sredstvima. Proširena TO-TE bi samostalno poslovala; toplu vodu bi isporučivala gradskoj toplani, a struju bi mogla prodavati na tržištu, s tim da bi EPS imao pravo preče kupovine – po tržišnoj ceni. Naravno, srazmerno snazi elektrane, TO-TE bi preuzela i obaveze iz energetskog bilansa države. Tako je i bilo u startu, pa je, recimo, 1987. godine, TO- TE, uz toplotnu energiju, prenosnom sistemu države isporučila milijardu kilovatčasova struje. Međutim, EPS se protivi konkurenciji, postojanju prozvođača struje izvan državnog preduzeća, a time - mada u TO-TE nije uložio ni paru - i samostalnoj poziciji novosadske toplane-elektrane. Objekat radi na principu kogeneracije: gas greje demineralizovanu vodu koja se usmerava na turbine što proizvode struju. Nevolja da iko drugi osim EPS-a proizvodi struju prinudila je lokalnu vlast da - koristeći se članom 29 Zakona o energiji koji opštinama daje pravo da grade energetske objekte – sa rusko-švajcarskim partnerom dogovori izgradnju potpuno nove Toplane- Termoelektrane, tik uz postojeću. Minimalno je izmenjen gradski urbanistički plan, otkupljeno je nekoliko desetina hektara zemlje od privatnih vlasnika radi uobličavanja parcele. Rad nove toplane-elektrane osmišljen je upravo ona-ko kako su novosadski projektanti svojevremeno osmislili rad postojeće: gradu prodavati toplotnu energiju, a struju iznositi na tržište, s tim da bi rusko-švajcarska firma preferirala izvoz. Dva su osnova za optimizam gradske vlasti. To je činjenica da je iskrivljenim računanjem cene energija iz različitih izvora, stvoren lažni utisak da je proizvodnja postojeće TO-TE skupa. Drugi adut je ozbiljniji. Inopartner ima sopstveni gas, pa - kako bi trgovao sam sa sobom - ovdašnjoj podružnici bi gas prodavao po takozvanoj ruskoj ceni, bar upola jeftinijoj od cene za evropske zemlje. Međutim, procedura dobijanja neophodnih saglasnosti za gradnju nije jednostavna. Grad odobrava zainteresovanom dozvolu za izgradnju, ali Agencija za energetiku, regulatorno telo, izdaje licencu za rad. Kako, pak, pokrajinski sekretarijat za energetiku pravi i kontroliše realizaciju energetskog bilansa Vojvodine, potrebna je i njegova saglasnost. Rusko-švajcarski investitor je odbijen, uz obrazloženje da bi se objekat gradio suviše blizu glavnim novosadskim izvorištima vode, iako ista primedba nije iskazana za proširenje postojeće TO-TE!? Ekološki problem je, primećuje Nada Lazić, pokrajinski podsekretar za ekologiju, i neophodna velika količina vode za rad nove elektrane: praktično bi se morala izgraditi manja rečica kroz pogon. Trenutno su svi zahtevi dopunjeni i obnovljeni, a Milan Baćović, predstavnik investitora, od starta tvrdi da je na ispitu rad Agencije za energetiku, regulatornog tela, ceneći da zakonska procedura zamajava potencijalnog ulagača i teži očuvanju monopola EPS-a. Potrebna je i dozvola JP Elektromreža Srbije za priključenje na prenosnu mrežu, a kako je reč o energetskom objektu koji utiče na promenu napona i naponske strukture u distributivnoj mreži Elektrovojvodine, i po ovom osnovu je neohodna saglasnost pokrajinskog sekretarijata za energetiku. Sledeći problem je što se Srbija još nije priključila evropskoj berzi električne energije, što bi ovdašnjem izvozniku znatno suzilo mogućnost izvoza. Kada se savladaju papirološke prepeke, postavilo bi se pitanje dotoka gasa kroz postojeće transportne i distributivne gasovode. Dnevna potrošnja gasa TO-TE pogona, zavisno od varijante gradnje, bila bi od četiri do pet miliona kubika. Transportne dnevne mogućnosti gasovoda u Srbiji su 17, ali partner iz Mađarske može da propusti najviše 11 miliona kubika na dan. Zimi, naše potrebe, sa sadašnjom potrošnjom TO-TE od 1,5 miliona kubika, premašuju 12 miliona! Ovde se vidi koliko nedostaje skladište u Banatskom Dvoru, planirano da dnevno može upumpati i pet miliona kubika gasa. Priča o TO-TE se intezivirala kada je aktivirana priča o izgradnji gasovoda “Južni tok”, koji bi skoro utrostručio kapacitet gasne mreže Srbije. Štaviše, veliki i kontinuirani potrošač gasa bi dobrodošao stabilnosti potrošnje, a poboljšao bi i ekonomičnost poslovanja i postojećeg, a pogotovo uvećanog gasovoda, posebno tokom leta, kada je konzum tri-četiri puta manji nego zimi. Neophodno je sagledati sve aspekte rada svake varijante energane, ali bi i sve - bez obzira na karakter vlasništva - morale imati isti tretman. U Srbiji, nedostajućih 1.000, potom i 3.000 megavata proizvodnih kapaciteta, nemoguće je brzo izgraditi, čak i kada bi se imalo para. Stoga bi Srbiji dogradnja pogona, kao nuzproizvoda proizvodnje toplotne energije, tuđim parama, kada već ne može sopstvenim, od 400, odnosno 700 megavata, sa obavezom da struju kupuje samo kada je neophodno - bilo odlično rešenje. Nevolja je, međutim, slast monopola... I još nešto: procedura valja da obezbedi kvalitet i ekološke standarde, ali ne bi smela da nepreciznošću, neodređenošću, selektivnošću odbija investitore, ili favorizuje pojedine vlasničke odnose. Reč je u krupnoj investiciji, vrednoj 350 miliona evra, odnosno 600 miliona u varijanti izgradnja nove TO-TE. |
