Kako je, nakon godi­na nesloge među stran­kama vojvo­đan­skih Ma­đa­ra  došlo do formiranja „Ma­đarske koalicije“?
Mogu reći i teško i lako. Kada kažem lako mislim na činjenicu da sam doneo odluku na temelju naše stranačke skupštine. Dakle, prvo je skupština Saveza vojvođanskih Mađara donela odluku da se takva koalicija može napraviti, a onda je bilo lako da ja kao predsednik stranke donesem odluku da to sprovedem u delo. Ipak, bilo je teško jer je trebalo raskraviti nagomilane napetosti, gomilu negativnih ubeđenja koja su se taložila deceniju i po. Ja sam bio novi momak koji nije drugima nanosio ožiljke, bio sam rasterećen prošlosti i mogao sam da ubedim ostale da opstanak – nazovimo je uslovno – mađarske politike zavisi od jedinstva svih stranaka mađarske nacionalne zajednice. Sa ove vremenske distance, i posle izbora, mogu da kažem da je odluka bila dobra i da bih ponovo to učinio. Da nisam tako postupio sada ne bi bili tu gde jesmo, odnosno bili bi smo u lošoj situaciji.

Kako objašnjavate činjenicu da je Mađarska koalicija ostvarila manje glasova na pokrajinskim nego na predsedničkim izborima?
To se može tumačiti na dva načina. Prvi je možda naizgled prepotentan ili smešan, ali delimično je tačno da je nivo moje podrške veći od podrške Mađarskoj koaliciji, jer su ljudi znali za koga  glasaju, a na poslednjim izborima je bila mala konfuzija. Najverovatnije je, ipak, da je referendumski karakter ovih izbora presudio. Strah od Srpske radikalne stranke i činjenica da su u listi koju je predvodila Demokratska stranka birači videli snagu koja se  radikalima može suprotstaviti je presudila, odnosno to je odnelo birače i našoj koaliciji. Bila je velika, polarizovana, bitka, gde su oni koji su van blokova bili u opasnosti da nestanu. To se u nekim sredinama i dogodilo. Sa tog aspekta rezulat Mađarske koalicije u odnosu na predsedničke se ne može negativno okarakterisati. Da nismo napravili koaliciju i uradili ovakvu kampanju bili bi smo na margini politike i čak bi postojala opasnost opstanka za stranke mađarske nacionalne zajednice u Srbiji. Vredno smo radili, za šest meseci smo uradili 550 kapanjskih priredbi, a ja sam bio na više od 400.
Da li bi rezultat bio bolji da su stranke vojvo­đan­skih Mađara išle pojedinačno u izbo­re?
Ne! Sasvim sam siguran u to. Zajedništvio ima snagu mobilizacije biračkog tela, što se videlo u kampanji. Bili smo moćniji u infrastrukturi, u animiranju birača. Zajedništvo možda nema kumulativnu snagu jedino u intelektualno političkom smislu, ali u svim drugim aspektima je moćniji od pojedinačne snage svake stranke. Ovako smo pokazali šta želimo da stvorimo i jednom za svagda pokazali da između nas nema razlike oko strateških pitanja. Priznajem da ima razlike u nekim detaljima, ali su te razlike neznatne. Istovremeno su i korisne za predstojeće vreme
Mnogi mađarski intelektualci u Srbiji su podržali Mađarsku koaliciju, a ni Vas na prošlim predsedničkim izborima. Kako to komentarišete?
Neki jesu, neki ne. O tome se može kvantitativno govoriti samo za predsedničke izbore kada je 21 intelektualac mađarske zajednice u Srbiji podržao Borisa Tadića u prvom krugu. Ipak, u drugom krugu, Tadiću  je bila značajnija podrška Mađarske koalicije nego mađarskih intelektualaca. Nije tragedija druga opcija, a svaki pripadanik mađarske zajednice treba da se opredeli za onu opciju u koju prepoznaje kao najbolju za njega. To je realnost života. Time se normalizuju odnosi unutar stranaka i intelektualnog sloja mađarskog stanovništva. Imamo i stranke gde je na čelu civilni sektor, i za njih su glasali mnogi birači iz redova mađarske manjine. To je potrebno da bi politika crpila ideje i stvarala jedinstvo za realizaciju ciljeva.

Treba li po Vama menjati Ustav i položaj Vojvodine?
Oboje. Oko toga su poznati naši stavovi. Vojvodina jeste Srbija, ali je pokrajina i mora imati šire nadležnosti. Tu mislim na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, ali i na sopstvene budžetske prihode. Međutim, oko ovog pitanja ne postoji kritična masa političke volje. Nezavisno od toga ovo pitanje je permanentno na dnevnom redu, ali treba tražiti trenutak i partnere za realizaciju.
Koliko Budimpešta i tamošnja vlast ili opozicija utiču na politiku stranaka mađarske nacionalne zajednice u Srbiji?
Mnogo, ali zaista mnogo manje od onog nivoa za koje su ljudi u Srbiji ubeđeni da postoji. Mogu čak da kažem da je to zanemarljiv uticaj. To nije tako u poslednjih godinu dana od kada sam ja predsednik stranke, već na kompletan period od kada postoji Savez vojvođanskih Mađara. Ima komunikacije, razgovora, ali odluke donosimo samostalno i bez ičijeg mešanja.
Da li Mađari u Srbiji kao glavni grad doživljavaju Beograd, Novi Sad ili Budimpeštu?
Mađari u Srbiji su vezani za sva tri grada, ali i za mesto u kome žive. To nije od sada, već oduvek i tako će uvek biti. To je specifičnost manjinskog življenja, i to se ne odnosi samo na mađare, već i na rumune, slovake, hrvate i sve ostale manjinske zajednice. Mađari Srbiju doživljavaju kao svoju domovinu. To je emotivna i realistična veza, a relistični aspekti preovladavaju. Niko nema rezervnu domovinu, zato nam je toliko stalo toliko do sudbine Srbije.
Kakvi su danas odnosi Demo­kratske stranke i Saveza vojvo­đanskih Mađara?
Danas su ti odnosi lošiji nego pre pet godina, ili da budem jasniji, drugačiji nego pre pet godina. Iz dva razloga. Prvo, jer poteze Demokratske stranke često doživljavamo kao kopromise na na­šu štetu. Permanentno doživljamo Demokratsku stranku kao takvog po­li­tičkog partnera koji iz sopstvenog interesa, a to je maksimalizacija podrške i broja glasova, u nama često vidi poltičkog suparnika. Ponekad i više nego Srpsku radikalnu stranku. Demokratska stranka je u proteklih nekoliko godina uspela da proguta, da se tako izrazim, skoro sve manjinske zajednice Vojvodine, jer su izgubile spososbnost isticanja političkog identiteta. Samo je mađarska nacionalna zajednica zadržala prepoznatljivi, manjinski identitet. U Demokratskoj stranci vidimo nekakav dualizam, odnosno i kao bivšeg i budućeg strateškog partnera, ali i kao i bivšu i buduću naveću opasnost za politiku mađarskih partija u Srbiji.
Izgledalo je da u predhodnom periodu dobro funkcioniše koalicija ove dve stranke. Šta se dogodilo?
Desilo se nešto interesantno u protekle četiri godine, a to je način doživljavanja političkog partnerstva i koalicionog odnosa od strane Demokratske stranke. Ona je svoje koalicione partnere i za vreme vršenja vlasti doživljavala kao političke suparnike. Postojala je stalna težnja istiskivanja i nadvaladavanja. Trebalo nam je dosta vremena da to prepoznamo. Ali sada smo spremni da to prihvatimo kao političku realnost. Dakle, puno smo izgubili u sredinama gde takav način delovanja nismo prepoznali, ali se politički tokovi više nisu mogli vratiti u predhodno stanje. Na primer, to se dogodilo u Subotici.
Očekujete li mesto predsednika Skupštine Vojvodine?
Mi smo po jačini druga stranka evropske orjentacije u pokrajinskom parlamentu i verujemo da takvo mesto možemo da dobijemo, ali pošto nije bilo razgovora sa budućim ili potencijalnim partnerima onda konkretnije od ovoga ne mogu da kažem.
Očekujete li mesto gradonačel­nika Subotice?
Očekujem tu poziciju, ali razgovora nije bilo, pa ...
Srpska lista, koju čini SRS, SPS i DSS, i Mađarska koalicija imaju većinu u subotičkom parlamentu. Da li postoji mogućnost da ove dve liste budu vlast u Subotici?
Danas takva šansa ne postoji. Isti je slučaj i sa Demokratskom strankom i Srpskom listom. Dakle, nerealno je. Međutim, u Srbiji je sve moguće, a u politici još više, ... (smeh).
Da li bi gradonačelnik Subotice bio iz redova Saveza vojvođanskih Mađara da smo ga birali na direktnim, većimskim izborima?
Sigurno, i to iz dva raloza. Da sam ja bio kandidat sigurno bi se videlo da nijedno ime sa drugih lista u Subotici nema čoveka sa tolikim iskustvom, političkim životom, kapitalom u kontaktima, vezama, reputacijom, ... Mi smo imali viziju razvoja Subotice, bez premca. Međutim, u Subotici su i Srpska lista i Demokratska stranka imali kampanju građenu na generalne stavove svojih stranaka. Niko nije govorio o lokalu, nego je kampanju gradio na širem kontekstu, odnosno lokalne kampanje su nadograđene na generalni doživljaj političkih opcija.
Da li to što kažete znači da izborni sistem u Srbiji nije dobar? Treba li ga menjati?
Sasvim sigurno ga treba menjati, ali ne sa aspekta Mađarske koalicije. Predstoji razgovor promene izbora sa aspekta garantovanih manjinskih mesta. Prošle godine smo imali razgovore, ali oni nisu dovršeni. Manjine ne mogu da budu u nečijoj senci i da duvaju u druga jedra, nego da putem zagarantovanih mesta u parlamentu izražavaju svoj identitet. Isto tako, negde nije dobar proporcionalni izborni sistem, već većinski, kao u lokalu na primer. Ipak, to je kompleksno pitanje i zahtevalo bi puno vremena i prostora za odgovor.
Koliki je uticaj Jožefa Kase u Savezu Vojvođanskih Mađara, odnosno Mađarskoj koaliciji?
Onoliki koliko priliči počasnom predsedniku SVM i čoveku sa velikim političkim iskustvom. U operativnom smislu poštujemo dogovor od pre nešto više od godinu dana, a to je da nema dvojnosti u SVM. On učestvuje u radu  svih organa stranke, razmenjujemo mišljenja i u neformalnim razgovorima, ali nekih posebnih uticaja nema, kao ni konflikata.
Da li će Vaša stranka nastaviti trend podmlađivanja?
Stranka se počela podmađivati i to će se nastaviti. Moram da budem iskren i da kažem da je to lako izgovoriti, ali kada treba doneti odluku, primena tog principa znači isključenje nekih koji imaju nezaobilazne zasluge. Tada se govori o sukobu iskustva i neiskustva, popularnosti  i anonomnosti. Međutim, niko ne može postati poznat, u političkom smislu, i steći iskustvo ako ga ne dovedete u poziciju da ga birači upoznaju i da stekne iskustvo, Sigurno je da je to postupan proces, a da SVM ima veliki broj mladih i obrazovanih i treba ih spojiti sa iskusnima koji u poslu nisu, metaforično rečeno, izgoreli. Ne sme se napraviti šteta ni za te ljude ni za SVM.
Da li Vam smeta što je Vaš sin Balint takođe političar i u vrhu stranke? U prošlom sazivu bio je poslanik u Skupštini Srbije?
Lično mi ne smeta, iako ta okolnost u nekim momentima čini naš privatni odnos veoma komplikovanim. Ono što možda smem ili mogu da kažem je da njegov politički učinak pred očima i sudom javnosti mene kao oca čini ponosnim. Po mom mišljenju njegov učinak je zadovoljavajući.
Nije li to stroga ocena?
Jeste, ali obaveza je da ja kao otac budem strožiji nego ostali.
Da li se - u političkom smislu - slažete sa sinom?
Postoji slučajeva kada se ne sla­žemo, ali to je potpuno normalno, jer postoji pre svega generacijska razlika, a potom politička i razlika u iskustvu. Međutim pošto sam ja predsednik stranke, moja reč je zadnja.
Kakav je Vaš odnos sa Nenadom Čankom?
Bliski, prijateljski… To nije od nedavno, odnosno od kada sam predsednik stranke, već sigurno 15 godina. To je tako zbog političke bliskosti, ali i ljudske bliskosti. Moram da budem iskren i kažem da naši susreti i kontakti nisu tako česti, ali iako se nedeljama, pa i mesecima, ne čujemo ili vidimo, razgovori počinju kao da smo juče razgovarali i bili zajedno.
Kakve oblike autonomije za vojvođanske Mađare zagovara Vaša stranke?
Ništa novo pod suncem nebeskim nema što se tiče tog pitanja. Sve je isto kao i pre 15 godina. Razlika je u tome da li naše stavove prezentujemo u dokumentu samostalno ili u savezu sa nekim, od izbora do izbora. Zbog poslednjeg takvog dokumenta, napravljenog kao Mađarska koalicija, proglašen sam ultradesničarem u jednom nedeljniku. U tom dokumentu, koji se zove Zajednički koncept autonomije, se zalažemo za autonomiju Vojvodine, personalnu autonomiju iliti pitanje nacionalnih saveta. Zalažemo se i za teritorijalnu autonomiju koja nije ništa drugo nego ideja multietničke regije, kao jedna od budućih regija. Isto tako zalažemo se za garantovana parlamentarna mesta za manjine i rešavanje pitanja teritorijalnih ili upravnih okruga. Što se tiče okruga, ono što je za nas neprihvatljivo je da su granice okruga ustanovljene na bazi tadašnjeg političkog interesa i ta odluka je otpisala, kako bih rekao, gravitaciona pravila. Potpuno je neprirodno da ljudi u Kanjiži gravitiraju ka Kikindi, jer takva gravitacija nikada nije postojala. Isti je slučaj sa Adom, Sentom i još nekim mestima. Na žalost, ta se odluka nije mogla promeniti iako je za to bila dovoljna odluka Vlade Srbije, a ne skupštinska većina. Nismo uspeli to da promenimo čak i dok smo bili deo te Vlade. Motiv da se to izbegne je strah da na nekoj teritoriji Mađari budu u većini. Strah od nas je bezrazložan, jer koliko znam istoriju, nikada nismo destabilizovali državu u kojoj živimo, pa to nećemo raditi ni ubuduće. Mi smo uvek za boljitak države gde živimo. Isto tako, da ne zaboravim, zalažemo se i za ravnomernu zastupljenost u državnim službama, odnosno organima.
Objasnite teritorijalnu auto­nomiju za vojvođanske Mađare.
Radije volim da koristim izraz multietnička regija. Ako Srbija postane deo Evropske unije, a hoće, stvaranje regija nije stvar opredeljenja nego i niz koraka koje Srbija treba da učini. Regionalizacija Srbije je jedan od koraka, i to pitanje predstoji, a mi mislimo, ili bi želeli, da u tom procesu pitanja regija, naša zajednicama sa svim ostalima bude u sastavu jedne regije. Poenta je da se na tom delu regije definišu ideje i ciljevi, da se crpe finansijska sredstava iz Evropskim fondova. Svi oblici autonomije moraju da imaju zakonsku utemeljenost, a ideja autonomije je, da tako kažem, “poziv za ples”. Da bi se bilo koji od elemenata ove ideje realizovao mora da postoji parlamentarna većina i sve mora biti deo pravnog poretka Republike Srbije. Nikada mađarska politika neće imati političku snagu za takvu relizaciju, već mora tražiti političke partnere. Oko te političke ideje moramo da razgovaramo, i da vidimo gde su politički partneri. Ja sada mislim da od pomenutih šest elemenata, koji sam pomenuo da se zalažemo u poslednjem dokumentu, imamo partnere za četiri ili pet.
Da li bi druge nacionalne zajednice u takvoj autonomiji bile manjine drugog reda, na primer Hrvati?
Ne. Ono što mi zastupamo nije pitanje mađarske autonomije nego manjinske autonomije. Što je dobro ili loše za nas, dobro je ili loše i za druge nacionalne manjine. To je ista pozicija za sve manjine koje žive na toj teritoriji.
Da li je istina da posedujete kasačko grlo?
Da. Ne jedno, već pet.
Odakle ljubav prema konjima?
Seosko sam dete. Vezivao sam se od detinjstva za životinje, a posebno konje. Kada smo pre nekoliko godina kupili salaš stekli su se uslovi da kupim konja, a od tada još četiri. Konjička trka je uzbudljiva, tih nekoliko minuta su neopisivi i možda neshvatljivi za one koji se time ne bave. Adrenalin izbija iz ušiju, brzo se donose odluke, uzbudljivih, neopisivih ne­­­koliko minuta. Ko ne zna, u početku trke ide automobil sa raširenim krilima, a iza njega šest konja u prvom i isto toliko u drugom redu. Automobil se odlepi i odjednom 12 konja juri u krdu, vika, dreka prašina na sve strane, sve pršti... To je neopisivo zadovoljstvo. Treba rasporediti snagu konja, sačuvati ga od ozleda i imati hrabrosti da se protivnik pretekne. Ako bih rekao da u jednoj reči opišem trku konja, odnosno sulki, onda je ta reč – moderno gladijatorstvo.
Nadmetali ste se sa Zvonkom Bogdanom? Kakav je skor?
Nekoliko puta smo se nadmetali i nekoliko puta sam ja bio bolji, a nekoliko puta on. Samo se pobednik zapisuje, On ima više pobeda, ali treba reći da je Zvonko Bogdan profesionalac i veliki znalac, a ja sam amater. Jedno je sigurno: Ištvan Pastor je najbolji konjar među političarima i naistaknutiji političar među konjarima.
Imate izražen takmi­čarski duh?
Takmičarski duh imam jer ne bih bio predsednik stranke i ne bih seo u sulke. Imam 52 godine i mnogi moji vršnjaci su se, metaforično rečeno, predali pred životom, a ja ga živim punim plućima. 
Bili ste dugo vlasnik elitnog restorana ”Nepker” u Subotici. Kako je biti ugostitelj?
Volim da kuvam, ali i da jedem. Čak umem i torte da pravim. Međutim, vođenje restorana je nešto drugo. Takav posao traži celog čoveka, a ja kao političar ne mogu da ga radim kako treba. To je jedan od najsloženijih uslužnih delatnosti, uvek neko uđe, treba ga uslužiti, zadovoljiti i to tako da se vrati. Kada vam je to druga ili treća delatnost, onda se čovek pocepa, obavlja posao telefonom i upravlja vikendom. Restoran traži permanentnu prisutnost vlasnika. Kada sam postao predsednik stranke, prodao sam restoran.
Vi ste bili i reli vozač?
To je malo preterano. Bio sam u Bugarskoj na jednoj reli vožnji i pobedio sam, ali to je bilo zezanje. Bio sam malo mlađi i spreman da prihvatim trenutačne izazove, pa se može reći i da imam avanturistički duh. Bije me glas da sam racionalan, ali imam i svoju ”tamnu stranu”, malo sam avanturista. Pobedio sam, jer sam imao dobar auto, kažu takmičari. Ali i kod najboljeg auta neko mora da pritiska pedalu za gas i pomera upravljač, mora da ima dobar start i da bude hrabar u krivinama. To je bila poljska staza, nalivena vodom da bude što teža, vozio sam neki stari ”golf dvojku”, bez stakala i koječega drugog. Vozačeva vrata nije bilo moguće otvoriti, pa se ulazilo sa suvozačeve strane. Kada se setim toga, uvek se nasmejem.
Kako vidite Vojvodinu i Srbiju u budućnosti?
Verujem da će biti bolje. Živimo mnogo gore nego što zaslužujemo. Nikada nismo više radili, a manje imali kao poslednjih decenija. Lična tragedija svakog od nas je što nemamo drugi život i nije svejedno kako ćemo potrošiti sutrašnji dan ili narednih nekoliko godina. Zato je priča političke budućnosti Srbije važna i osećamo je na koži naše dece. Možda zvuči patetično i otrcano, ali je tako. I to nije neki nacionalni, već opšti doživljaj.