Petrovčani su stvar sa kobasicama podigli na najviši nivo. Osnovali su Zemljoradničku za­­drugu “Kulen”, čiji su članovi proizvođači petrovačkog kulena. Ugovor je potpisalo 13 osnivača. Trenutno zadruga ima 24 zadrugara. U maju mesecu cvetaju ruže, a u Bačkom Petrovcu – sazreva kulen. To je ”onaj pravi”, svi ostali samo su varijaciija na temu. Slovaci svoj izum zovu ”Petrovska klobasa”, a Srbi su mu dali ime po kojem je mnogo poznatiji. U slovačkom jeziku, naime, postoji samo termin ”klobasa“ koja može biti uža, ili deblja. Po nazivu ih ne razlikuju. A onda su Srbi tu deblju prozvali „kulen“. Sve ostalo je legenda.

I tako – dobrodošli na ”Petrovsku kobasicijadu”, ili „Kulenijadu“. Svejedno, samo dođite! A kada dođete u Bački Petrovac, zateći ćete, za naše uslove, neverovatno harmoničnu mešavinu iskustva, talenta i pameti. Iskustva – jer se znanje o spravljanju kulena u svakoj slovačkoj kući brižljivo prenosi s kolena na koleno. Talenta – jer način na koji se, bez ikakvog aditiva, ili ma kakve veštačke primese, bez termičke obrade, dobija savršen proizvod, zaista je fascinantan. I pameti – jer Petrovčani su na vreme shvatili da se od meraka ne živi. Sve etape pravljenja kulena su standardizovane i kontrolisane. Sam proizvod je autorizovan i zaštićen. «Petrovačka klobasa» (kako je registrovana) postala je brend koji se kao takav prodaje od Gložana do Japana.
Ako vam se to čini uputno, svratite, recimo, do Turije pa pokušajte da shvatite zašto ni posle 24-te Kobasicijade ne postoji „turinska kobasica“. Verovatno zato što je, i danas, u pet kuća, prave na četiri različita načina i što je i dalje svaki domaćin sebi najveći stručnjak.
Uostalom, i Slovaci su imali jedan veliki promašaj iz kojeg su izvukli pouku. I danas kada odete u prodavnicu, a želite dobar sir, po navici tražite – pivnički. Poput vegete, radenske, ili kalodonta, i pivnički sir je postao i ostao «narodni», samonikli brend. Problem je samo u tome što u Pivnicama već odavno niko ne pravi sir. Proizvodnju je nastavila Mlekara u Odžacima, koja posluje u sastavu Novosadske mlekare, člana Investicionog fonda Salford iz Velike Britanije. Od Odžaka, preko Novog Sada do Velike Britanije a – sve zbog Pivnica. I tako je ovaj sir postao nešto poput “praške šunke”. Ni ona već odavno nema nikakve veze sa Pragom ali je i dalje svi tako zovu.
Ovo što smo do sada ispričali, samim Petrovčanima je i najvažnije. Sve drugo ipak je samo priredba, a od priredbi se ne živi. One su samo ukras onoga što se radilo tokom cele godine. Stoga je i putnicima namernicima, naviklim na brojne gastro manifestacije u nas, prosto neverovatan mir koji je vladao na Kulenijadi u Bačkom Petrovcu. Nigde dima, srče, potoka alkohola, glasnog dozivanja, psovke, nigde šatre sa estradnom umetnicom, kojoj je ešarpa oko vrata prostranija od suknje. O momcima u gornjim delovima maskirnih uniformi sa stomacima bildovanim hektolitrima piva da i ne govorimo.
U komleks “Vrbare” u kojoj se cela stvar odvija, dolaze najčešće porodice u odeći koja kazuje da je ručak tog dana trajao nešto kraće jer je trebalo blagovremeno krenuti sa pripremama za izlazak u grad. Obukli su prastare narodne nošnje, koje etnografi iz Slovačke dolaze da vide, da bi u Bratislavi pisali knjige o tome kako su nekada živeli njihovi sunarodnjaci, pre selidbe na Donju zemlju. U “Vrbari” svi, pod konac, sede za urednim stolovima I, uz laki mezetluk, posmatraju tanc program koji je uvod u proglašenje najboljih u sezoni iza nas.
Takmičenje se odvija u tri discipline. U prvoj se ogledaju takmičari koji pred žirijem spravljaju usku kobasicu (ili ono što većina nas jedino i zove – kobasicom). Ovoga puta pobedila je ekipa u sastavu: Kovač Pavel, Mile Marinkov i Bordiš Samuel. Njihova “friška” kobasica zapala je žiriju najpre za oko a bogami, vrlo brzo, i za zub.                                                     
U drugoj disciplini ogledali su se rakijaši. Jer – rakija je drugi veliki slovački brend. U Petrovcu postoje dve registrovane pecare, ali se rakija peče gotovo u svakoj kući. Ceremonijal majstor rakijade dr Sikora Vladimir kaže nam da je za poslednjih sedam godina najzastupljenija bila komovica, za njom jabuka. Kada se pojavi kajsija, onda i pobeđuje. S obzirom da rakijska kajsija mora biti potpuno zrela i bez koštice, u selu je nema dovoljno. Dunja se na rakijadi pojavila dva puta i oba puta – bila druga. Prvi put je naletela na jednu opasnu viljamovku, a posle na kajsiju gustu kao džem. Razočarani domaćin treći put svoju dunju nije ni hteo da iznosi na crtu. Piće je on. Za njega je najbolja.
U konkurenciji 14 rakija, ove godine, pobedila je ona koju je doneo Jozef Zaćko iz Podhajske u Slovačkoj Republici. Drugi je bio Jaroslav Ribovič, a bronzani Ondrej Melih. Žiri je još dugo objašnjavao radoznalcima zašto je doneo baš takvu odluku. Reč po reč i – ode i četrnaesta litra.
A kada smo već pomenuli da je najbolja rakija stigla iz Slovačke, onda i da kažemo da su vojvođanski Slovaci u gotovo idealnom položaju. Sa jedne strane, ne graniče se sa svojom matičnom zemljom, pa im ne preti opasnost da padnu u iskušenja škakljivih političkih zanosa. Sa druge strane, nije da im ne prija činjenica da je Slovačka, i zvanično, dve godine za redom zemlja sa najvećim usponom u Evropskoj uniji. Bratislava vuče kao lokomotiva, pa mladi Slovaci iz Vojvodine sve češće studiraju u Košicama, Nitri, ili nekom drugom mestu koje im sve češće liči na obećanu destinaciju. Ne čudi stoga što smo bukvalno u svakoj otvorenoj petrovačkoj kapiji videli po jedno, ili dvoje kola sa slovačkim tablicama. Veze poslovne, prijateljske i rođačke funkcionišu besprekorno.
I da se na ovom mestu vr­atimo našem glavnom ju­naku – kulenu. Njega je žirirao tim sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu (nismo li u uvodu istakli da se ovde ništa ne prepušta slučaju). Na čelu žirija je docent Natalija Džinić koja nam je spremno objasnila da se ocenjuje pet elemenata: spoljni izgled i stanje ambalaže, izgled i sastav preseka (najlepši je onaj poput mozaika), boja (najlepša je ona tek-tek crvenkasta), miris i ukus (mora biti bogat, sa puno bukea, i slan i ljut, ni slučajno opor), tekstura i sočnost (ono kada zagrizete pa ispustite jedno dugačko “mmmm”).
Kulen je za izradu najkomplikovanija kobasica. Meso treba, bez toplotnog tretmana, prevesti iz sirovog u suvo. Zrenje traje oko četiri meseca. I tu je glavni trik. Doduše, neke stvari nastajale su potpuno slučajno. Recimo, u kulen se stavlja i kim. Nekada davno, biber koji se uvozio bio je isuviše skup. Seljaci, šta će, onako otprilike stave domaći kim. I – ukus je bio mnogo bolji. Danas je kim deo standarda. Naravno, posebno mesto pripada paprici. Ona je autohtona, domaća i Petrovčani se kunu - najbolja na svetu. Nju im od kulena ne razdvajajte. Ako vam se učini da prečesto ističemo ono “Petrovčani” onda samo da znate – njihov kulen ima registrovano geografsko poreklo. Poput najboljeg vina.
Na ovu kulenijadu izneto je 27 uzoraka. Onaj 27-mi, na bilo kojem mestu, od šale bi bio prvi. Ovde nema šanse. Kada dođete u Petrovac i stavite svoj kulen na sto, to je isto kao kada biste negde javno tvrdili da ste dobar fudbaler. A onda neko uzme i baci vas na travnjak brazilske Marakane. Pokaži se majstore!? Tačan recept za najbolji kulen, svakako – nećete saznati. Ne vredi ni da se poslužite uobičajenim lukavstvom. Da odvojite nekog domaćina u stranu i da ga dobro oznojite rakijom. Reći će vam posle pete palinke sve… skoro sve. O načinu na koji pravi kulen ćutaće kao zaliven.
Ronaldinjo – Kaka – Robinjo, na terenu u Bačkom Petrovcu, zovu se Kovač Janko – Topoljski Pavel – Arnjaš Rastislav. Lopta ih ne zanima, al’ za kulen su majstori. Zato su i proglašeni za najbolje na ovogodišnjoj kulenijadi. Znaju ljudi. A i zanat im je unosan. Kulen je, naime, ili besplatan, ili skup. Srednjeg nema. Ako ste dobrodošao gost, sa sve sirom i rakijom, nareckaće vam ga džabe. Ali ako ste mušterija – onda je 10 evra za kilo psihološka granica ispod koje se ne ide!
Prvi Slovak stigao je u Bački Petrovac 1745. godine i sa sobom doneo – ideju o kulenu. A onda, onako kako to Slovaci već umeju, 263 godine, sa generaciju na generaciju, zrno po zrno kima, prstohvat po prstohvat paprike, stvar se usavršavala. To mora da košta.
I tako… Bez pevaljki, prangijanja, opijanja, guranja u masi, prošla je još jedna kulenijada. Bez velike euforije je dočekana i ispraćena. Žitelji ovdašnji znaju naime da je njihov najveći nacionalni brend pre svega rezultat teškog rada i puno mudrosti. Fešte pare ne prave. Zato već u ponedeljak: u zem-zadrugu “Kulen”, pa na posao. Treba te silne tone “petrovačke kolbase” neko i da napravi.