Ishod nedavno održanih pokrajinskih izbora bio je iznenađenje za sve, osim za potpredsednika DS i vojvođanskog premijera Bojana Pajtića. Između dva kruga pokrajinskih izbora jedini se odvažio da prognozira kako će koalicija Za evropsku Vojvodinu DS-G17 plus u Vojvodini moći samostalno da formira vlast, a da će proevropski orijentisane stranke u pokrajinskoj skupštni ima dvotrećinsku većinu od 80 poslanika.

Kod drugog je delimično omanuo – taj blok stranaka neće imati 80, već 82 poslanika u novom, Šestom sazivu Skupštine Vojvodine, u kojem će sedeti 12 radikala manje nego u odlazećem sazivu, dakle 24. Kad smo već kod iznenađenja, čini se da je upravo veoma loš izborni rezultat te stranke ne samo prvorazredno iznenađenje već i jedna od ključnih odlika minulih vojvođanskih izbora.
Sa apsolutnom većinom od 64 poslanika demokrate i G17 plus mogu da rade šta hoće. Mogu, kao što su i najavili, da vladajuću koaliciju prošire starim saveznicima, Savezom vojvođanskih Mađara, odnosno Mađarskom koalicijom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine i koalicijom okupljenoj oko te stranke. 
Ispada kao da ove tri stranke ne mogu jedna bez druge u vlasti, čak i kad su dve matematički višak. Istine radi, u pitanju su politički saveznici već drugu deceniju a koalicioni partneri u pokrajinskoj vlasti od 2000. godine i mnogo toga su za ovo vreme zajednički preturili preko glave. 
U pozivu ovim strankama da se pridruže skupštinskoj većini, u kojoj će se pored koalicije oko DS naći i predstavnici dve grupe građana i jedan poslanik LDP, nije isključeno da se krije namera da se odgovornost za delovanje pokrajinske administracije u naredne četiri – po starom dobrom običaju deli među koalicionim patnerima.
U tom pravcu, demokrate su krajnje blagonaklono primile ”spisak želja” iz Mađarske koalicije na kojem je ta stranka, kao privlačnu zaokružila funkciju predsednika Skupštine Vojvodine. Dobro de, šacovali su i mesto vojvođanskog premijera, ali u pitanju nije bilo ništa više od uobičajene političke provokacije u izbornoj kampanji pošto i vrapci na grani znaju za koju stranku je ta funkcija rezervisana.
Ipak, ka­da je reč o premijeru Vojvodine, stvari nisu crno – bele. Uspeh liste Borisa Tadića koji se vezuje pre svega za DS, a tek potom za G 17 plus ozbiljno je probudio ideju da budući srpski premijer bude upravo Bojan Pajtić. Rukovodjenim pokrajinske administracije na način koji njegovim političkim protivnicima nije ponudio gotovo ni najmanju aferu u inače veoma prljavoj izbornoj kampanji, što je rezultiralo gotovo neverovatnim rezultatom, Pajtić se, hteo to on lično ili ne, najozbiljnije preporučio za fotelju u kojoj je trenutno Vojislav Koštunica. Njegovo ime je uz Mirka Cvetkovića i do sad najozbiljnije figuriralo u krugovima bliskim predsedniku Srbije i DS-a, Borisu Tadiću. Dobro obavešteni krugovi iz Beograda tvrde da je Pajtić tim bliže beogradskoj premijerskoj fotelji jer u tajnim razgovorima DS-a i socijalista o sastavu vlade, ovi drugi su mnogo spremniji da kao premijera prihvate Pajtića nego Cvetkovića. S druge strane, sam Pajtić, prema izvorima iz njegovog okruženja nije baš oduševljen idejom da svakoga dana putuje za Beograd, ali politika je zanat od karijere i ovkva šansa se teško propušta. Naravno, odluka još nije doneta, zapravo, još nije ni potpuno izvesno da će DS sa koalicijom okupljenom oko socijalista uopšte formirati republičku vlast. No, samo dva čoveka u Srbii u ovom trenutku ne brinu za svoje funkcije. Patić je svakako premijer, republički ili pokrajinski, a Ivica Dačić je potpredsednik vlade, da li sa demokratama ili narodnjacima, nije važno. No, vratimo se Vojvodini. Stvari se svakako donekle komplikuju bude li Pajtić krenuo put Beograda. Mesto prvog čoveka Izvršnog veća Vojvodine tada ostaje upražnjeno, a najozbiljniji kandidat je Dušan Elezović, predsednik pokrajinske organizacije Demokratske stranke. Ali, kao što Pajtić nije rad da sedne u Koštunicinu fotelju, ni Elezoviću se, tvrde naši izvori, ne mili da počne da rukovodi administracijom severne srpske pokrajine. Ipak, lični afiniteti su jedno, a stranački interesi nešto sasvim drugo. Beogradske demokrate u takvom razvoju situacije kao Pajtićevog naslednika vide uspešnog gradonačelnika Inđije Goran Ješića koga izuzetno podržava i lider G 17 plus Mlađan Dinkić, ali za to rešenje postoje ozbiljni otpori u Novom Sadu jer se u ne tako davnom stranačkom sukobu Pajtića i zrenjaninskog gradonačelnika Gorana Kneževića, Ješić obreo na pogrešnoj strani. Kandidata ima još, ali ne treba trošiti previše reči jer, kako Đorđe Balašević nedavno reče na svom koncertu, „nećemo mi dati Bojanu da ode u Beograd. Nisu zaslužili“.
Drugo čelno mesto je mesto predsednika vojvođanskog parlementa, a ono je do do pred same izbore bilo rezervisano za Tamaša Korheca, pokrajinskog sekretara za upravu, propise i nacionalne manjine i to u dva mandata, međutim, iz igre ga je izbacio neočekivani poraz u drugom krugu izbora po većinskom sistemu. Mediji su novog kandidata pronašli u dosadašnjem potpredse­dniku voj­­vođanske skupštine, Šandoru Egerešiju, koji je takve napise demantovao, zapravao naveo je da stranka još nije raspravljala o personalnim rešenjima.
Podsećanja radi, funkcija spikera pokrajinske skupštine bila je nuđena Savezu vojvođanskih Mađara i pre četiri godine ali se, bez suvislog objašnjenja, SVM odrekao tog mesta u korist LSV-a. Ima onih koji su uočili da je takva odluka pala nakon drugog kruga izbora za gradonačelnika Subotice, u kojem je, da podsetimo, kandidat SVM Geza Kučera za smešno malih 113 glasova razlike pobedio kandidata DS, potonjeg predsednika Skupštine Srbije Olivera Dulića.  Duliću je ta razlika bila toliko sumnjiva da je odmah najavio detaljan pregled biračkog materijala, ali, kao što je poznato, Suboticom je od 2004. do danas upravljao gradonačelnik iz redova SVM...
Sve ukazuje na to da će se bliska istorija ponoviti  i, kako to biva, posve je neizvesno da li će se ponoviti u formi farse ili tragedije. Elem, iako su demokrate u Subotici osvojile daleko više glasova od njih, u SVM se ne libe da u javnosti iznose čvrstu nameru da zadrže funkciju subotičkog  «polgarmeštera» u svom posedu. U celoj priči posebno je važan podatak da kandidat Mađarske koalicije za gradonačelnika tog grada nije makar ko, već Ištvan Pastor, lider SVM. Pastor je na toj funkciji lane nasledio Jožefa Kasu koji je i sam duže od decenije bio subotički gradonačelnik. Otuda zli jezici ne mogu da se odluče da li je funkcija prvog čoveka Subotice u opisu radnog mesta SVM ili je možda obrnuto. 
Teoretski, SVM bi mogao da ostvari taj naum tako što bi i tom gradu oformio vladajuću ko­­aliciju sa ”Srpskom li­stom”, čiji je ovako do­zla­boga besmislen naziv mogao da smisli samo tro­jac SRS, DSS i SPS. Međutiim, sam Pastor je u kampanji više puta kategorički odbacio takvu ideju a pored toga, što nije zanemarljivo, taj savez imao bi veoma tanku podršku u skupštini.
Demokrate prema dimnim signalima iz Subotice deluju smireno ali takav zahtev za sada kategorički ne odbacuju. Verovatno u redovima subotičkog DS postoje ljudi koji kabinet u predivnoj Gradskoj kući odavno merkaju, i sad misle da je kucnuo taj čas, ali i pored toga niko se ne bi šokirao kada bi ih stranačka centrala izneverila. Šanse da se to (i) ovaj put desi bile bi sigurno veće - da  nema ”slučaja Novi Sad”.
U glavnom gradu Pokrajine, naime,  problem oko izbora gradonačelnika takođe pravi  potencijalni manjinski partner u eventualnoj novoj gradskoj vlasti. Ni ovde nije u pitanju makar ko – kabinet na Trgu slobode priželjkuje lider LSV Nenad Čanak, glavom i bradom. Novosadske de­mo­krate su dan nakon lokalnih izbora, jedva da su zvanični rezultati bili saopšteni, istakli predsednika lokalnog odbora DS Igora Pavličića kao kandidata pobedničke koalicije za gradonačelnika Novog Sada. Demokrate se, dakle, nisu povele primerom ostalih stranaka koje su u kampanji promovisale svoje kandidate za gradonačelnika, nego su to učinile nakon izbora. U tome su neki pročitali nameru da se predupredi eventualna odluka vrha stranke, koji bi uvažavajući globalne političke okolnosti i odnose, drugim rečima zarad koalicionog mira u Srbiji, ili kao rezultat ranijih političkih dogovora, mogao da prepusti Novi Sad – Nenadu Čanku.  
Prostora za manevar u Subotici koji bi im omogućio da se operu u javnoti, demokrate bi mogle pronaći, recimo da to čine u ime negovanja dobrih međunacionalnih odnosa i tome slično. Ali, to bi onda stvorilo presedan čime bi demokrate sebi izbile i poslednju argumentaciju iz ruke zbog čega je besmisleno da Čanak insistira na gradonačelničkoj funkciji.
Rešenje ovh ali i drugih ko­alicijskih jednačina širom Voj­vodine i Srbije trebalo bi da donese ishod pregovora o formiranju nove Vlade Srbije. Tako, ukoliko Vladu formira proevropski blok predvođen DS, za održavanje skupštnske većine biće potrebni glasovi Mađarske koalicije, kao i LSV-a pod uslovom da je ta stranka vlasnik svojih mandata u Skupštini Srbije, što znači da bi trebalo očekivati određene ustupke stožernog DS prema  tim strankama.
Mađarska koalicija, bez sumnje, smatrala bi korektnim da im se ustupi pravo da predlože i dobiju gradonačelnika Subotice. Što se tiče Čanka, ne treba biti do kraja uveren da mu je stvarni cilj baš funkcija novosadskog lordmera.
Podrška proevropskoj Vladi sva­kako bi digla cenu ovim strankama, u Vojvodini možda i do nivoa participicije u deobi izbornog plena, ali i bez toga imaju dovoljno ”argumenata” u razgovorima sa DS-om. U Subotici to znači ili ćete ići sa nama ili sa Srpskom listom, dok bi u Novom Sadu stranka  koja je osvojila najviše mandata zamenu za LSV morala bi da traži u GG Maja Gojković i u DSS-u.
Jedino ovakve pozicije omogućile bi LSV-u i SVM-u da u novoj-staroj vladajućoj koaliciji u Vojvodine ne statiraju, niti da, kako to reće jedan od političara, izigravaju pukog ”dodavača većini”. Tek tada bi se podrazumevalo preuzimanje odgovornosti, ukoliko su demokrate zaista spremne da je i ovaj put podele sa drugima. Ako ostavimo po strani  šta bi stvarno učešće u koaliciji za njih lično značilo, nesporno je da bi to obezbedilo kakvu takvu dinamičnost na vojvođanskoj političkoj sceni koja nosi i određeni kvalitet u parlamentarnom životu. I još nešto, ali ne i najmanje važno, u proteklih osam godina, i pored stalnih težnji jedne stranke za dominacijom, u nekoliko važnih trenutaka pokazalo se da je za dobre odluke katkad potrebno imati više glava koje, doduše, misle različito, ali zato imaju isti cilj.