Ima u Vojvodini onih sela, ni po čemu boljih ili gorih od drugih, za koja su svi čuli. Možete li pretpostaviti da postoji neko ko nije čuo za: Silbaš, Čurug, Sakule... Recimo, Žednik je veći od svih njih,ali opet... Silbaš je Silbaš, a Čurug je Čurug. Pravo selo. E, u takva spada i Perlez. Po neko je i bio u njemu, retko ko zna štogod o njemu da kaže, ali – Perlez je na mapi Vojvodine uvek bio obeležen.

Dobro, nije da nema razloga. Najpre, to je selo na tri reke. Znate li za još koje takvo? Oblizuje ga Begej, tu odmah je Tisa, a pored sela uvire reka Petra. Mala reka, a u njoj šarani porcijaši. Uopšte, Perlez kao neki brod plovi na vodi. Uz reke se prostiru slatine koje ovom kraju daju izgled ruske stepe. U jutarnjoj izmaglici, kada se voda sa reka, bara i blatišta digne u vazduh stvara se potpuno natprirodan pejzaž. Uostalom, nije li Crnjanski u Londonu govorio, da je jedino što mu nedostaje – pogled sa Titelskog brega? Ej! Čovek stoji na Trafalgar skveru, razmišlja o Mikelanđelu i pati za slatinama od Loka prema Perlezu. Biće da u tome ima nečeg! Davno je rečeno – kome se banatsko blato jednom zalepilo za cipele, nikada ga više nije skinuo.
U svakom slučaju, Perlez ne spada u većinu naših sela čiji meštani o njemu govore kao o krompiru. Sve što valja to im je pod zemljom. Ne! Perležani će čak vrlo rado reći da je u njemu rodjen naš veliki ikonopisac Arsenije Teodorović (oslikao Almašku crkvu u Novom Sadu), revolucionar Pap Pavle i – folk pevačica Stoja. Pa se vi zakitite čime vam drago. Ima nas raznih u skladu sa afinitetom.
O istoriji se u Perlezu govori sa merom. Prvi period ponosa i slave je onaj s polovine 19. veka. Na pola puta između Sremskih Karlovaca i Temišvara, Perlez je umeo da unovči svoj položaj. O ovome svedoči i raskošna Uspenska crkva u centru sela. Živopisao ju je Uroš Predić. Legenda kaže da u početku baš i nije bio oduševljen ovim poslom. Pa kada su se Perležani s njim pogađali oko posla, on reši da «bubne» cenu i tako ih otera. Na njegovo iznenađenje, oni su samo – klimnuli glavom u znak potvrđivanja. Posao je sklopljen, a crkva, sa stolicama u dva reda (što nemaju ni mnogi prestoni gradovi), ušla je u mnoge svetske monografije.
Uopšte, koliko je ova duhovna i geografska linija, Karlovci – Temišvar tada bila značajna, svedoči i niz koji je pred vama: Patrijarh Rajačić, Branko Radičević, Arsenije Teodorović, Uroš Predić, Mihajlo Pupin, Đura Jakšić... Prvu dvojicu vezujemo za Karlovce, Arsenije je rođen u Perlezu, Predić u susednom Orlovatu, Pupin u nedalekom Idvoru, Đura u Crnji. Duhovna transverzala koja nikada ne nastaje slučajno.
Rado se u Perlezu pominju i međuratne godine,kada je selo imalo više stanovnika nego danas i bilo opštinski centar. Selo je tada imalo sud, čak i zatvor. A zatvori se nisu gradili bilo gde. Recimo, te 1925. godine, Perlez je prugom povezan sa Zrenjaninom i Pančevom. O tome, kako te iste pruge danas izgledaju, mogao bi se napisati članak mnogo veći od ovog. Ali, da ne kvarimo... Godinu kasnije, selo je dobilo struju.
Perlez je bio opštinski centar do 1965. godine.  U sastavu Opštine nalazila su se sela : Knićanin, Čenta, Farkaždin, Orlovat, Tomaševac, Bo­toš i Perlez. Lepo parče Banata. U Perlezu je tada bila mlinarska industrija, plastičarska, industrija cigle i crepa. Osnovana je zemljoradnička, ćilimarska, ribarska, krojačka i sto­čarska zadruga. Veliki broj meštana radio je u tada jakim firmama u Zre­njaninu, Titelu, Novom Sadu i Beogradu. Beše …
Danas Perlez ima blizu 4.000 stanovnika i, tako se bar nada, ulazi u drugu mladost. To na žalost ne duguje nekoj naglo stasaloj privredi (kako danas volimo da kažemo «grinfild investicijama») već, srećnom sticaju okolnosti. Naime, u Rusiji vole da kažu da je većinu njihovih bitaka dobio «general decembar». Što bi značilo, može da udari sila ova ili ona, ali kada zagudi zima u decembru – i Napoleon trči da se vrati kući. E, ime tog generala u slučaju Perleza ispisano je na kilometar satu vašeg automobila. Perlez se naime geografski nalazi 50 kilometara daleko od Beograda i 54 kilometra od Novog Sada! Ako se setimo da je recimo London širok upravo 50 kilometara, onda dolazimo do zaključka da bi, da je ovo srećnija zemlja, Perlez mogao biti periferija i Beograda i Novog Sada! Blagodareći ovome, mnoge prestoničke biznismene, bankare, advokate, sportiste, put sve češće nanosi u Perlez. Za male pare, ovde se buka i stres velikog grada mogu zameniti za pejzaže beskrajnog zelenila i mir u kojem sat otkucava mnogo sporije. Zar nije jasna računica: treba vam oko 15.000 evra da kupite švapsku kuću u solidnom stanju sa ogromnim placem. Uložite još toliko i za novce sa kojima u Novom Sadu možete da kupite garsonjeru, imate kuću da vas Bog vidi, sa sve voćnjakom i roštilj placem. I to na 40 minuta vožnje od Novog Sada ili Beograda. Od volje vam! Jelda se isplati?
I na ovom mestu da ne zaboravimo i jedno korisno uputstvo. Ako znate nekog Perležana sa studija, iz vojske ili kakvog trećeg mesta, na ulazu u selu raspitajte se za njegovo ime, a ono pravo zaboravite. Zašto? Pa zato što je vaš drug Brankov u Perlezu Budimčev, Cvejin je Isakov, Prvin Čikulov, Pavkov je Bugarski, Dobrosavljev je Tontin... Đavo bi ga znao zašto, tek svaki Perležan ima špic name. Pravo ime koriste tek kada se krštavaju, venčavaju i idu u vojsku. Za sve druge prilike važno je ime koje im je uz njivu i džepni sat ostalo od dede. Ako su nam dedovi bili Pašini i Rapini – bićemo i mi. Nije ime goveče, pa da ga povučeš za ular i vodiš gde ti hoćeš!
Kada smo kod krava, treba pomenuti fenomen kojeg se Perležani sećaju čak i kada odu do Kanade i Australije. Ma gde bili, negde u budžaku uspomena ostane slika krava koje se u predvečerje vraćaju sa okolnih slatina. Dvadeset ili možda više njih, ide kroz selo. I onda, jedna po jedna, bez ikakve komande, nepogrešivo izlaze iz kolone i ulaze u širom otvorenu avliju. Nikada, baš nikada, nije se dogodilo da je neka krava pogrešila kuću. Domaćinima se dešavalo da iz kafane uđu u drugu, ili treću kuću do svoje – kravama nikada. A još ti i decu hrane.
I da ... pred kraj priče nikako ne smemo zaboraviti Carsku baru. Ne znamo kako, tek, neznancima se drugde obično govori fraza «Carska bara pored Ečke». Zapravo tri sela su na obodu bare: Stajićevo, Belo Blato i Lukino Selo. A ako je već Ečka došla u prvi plan, onda slobodno može i Perlez. Jer, Carska bara je tu u perleškom ataru. Poslednji ostatak Panonskog mora, mesto hodočašća bezbrojnih dečjih ekskurzija i prirodnjačkih ekspedicija. Zapravo ceo ovaj geografski lokalitet, sa nešto para, vizije i sloge, mogao bi se pretvoriti u turističku destinaciju prvog reda.
Pa kada sve to obojimo pričom o Bufalo Bilu koji je prilikom nastupa u Bečkereku iskoristio priliku da kraj Perleza lovi banatske prepelice. Pa onda pisac Hans Kristijan Andersen koji je doplovio do Titela, pa ... Dajte vi slatine, Carsku baru, tri reke i sve te priče nekom preduzimljivom Austrijancu, pa ćete videti šta je biznis. Ovako, još dugo ćemo pričati o staroj slavi.
Ali, da sve ne bi završilo u prošlosti – žurimo u sadašnjost. Recimo na jedno piće u kafić ”Primus”. Tu će nas sačekati prizor zbog kojeg stranci kažu da svakako nismo najbogatiji, teško da smo najpošteniji,ali najkarakterističniji svakako jesmo. Dakle, u «Primus» preko pivske kragne u glomaznoj krigli, gledamo gazdu Miloša Minića, odbornika Demokratske stranke u Opštini Zrenjanin,  kako drži portret Draže Mihajlovića! Na suprotnom zidu je slika Brusa Lija u ramu u kojem je nekada bio lik druga Tita. Na zidovima: banatske čakšire, remington pisaća mašina i nemački motor iz četrdesetih. Ajde Miloš Minić i Draža zajedno... Ali koji je lokalni Endi Vorhol doveo u vezu sve ostale predmete! Perlez. Perlez ih je upario.
Paradoksalno je to što su sve nedaće učinile da se Perležani ponovo okrenu sebi. Pola veka gledalo se u Zrenjanin, Novi Sad Beograd. Mlađi ljudi kao u ajncu, povlačili su jednu od tri karte, pa koja im zapadne tamo su odlazili. Mnoge kuće u selu sa napola srušenom kiblom govore o tome. U Perlez se dolazilo vikendom, na Božić i slavu. Danas je već svima jasno da obećane destinacije ne postoje. Veliki gradovi nude sve manje.